Izaberite stranicu

Поводом великог јубилеја 50 година од када је рукоположен у чин јеромонаха, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интервјуу за Радио Светигору на празник Светог Прокопија говори о свом рукоположењу на тај дан, сусрету са Грчком, пастирском искуству, првој парохији, сусретима са великим грчким оцима и проповједницима тога времена касније препознатим као Светим старцима, познанствима са људима попут Александра Солжењицина.

 –  Иако сам напунио 80 година рекао сам Господу “ Немој ме дирати док не вратим Крст и цркву Светога Петра Другог и његове мошти у Цркву на Ловћену“. Онда и имамо и Цркву Светог архистратига Михаила на Превлаци и Цркву Свете Тројице на Цетињу. Те три ствари су ми још на срцу – казао је Високопреосвећени Митрополит у разговору са протојерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником Радио Светигоре.

****

Благословите! Какви су били утисци Вашег сусрета са православном Грчком тих 60-их година прошлог вијека?

Бог да благослови молитвама Св. великомученика Прокопија. Па, просто се чудим да је прошло 50 година од тога дана и тог чина. Претходно сам рукоположен за ђакона у Манастиру Св. Герасима Кефалониског, великог светитеља и просветитеља, уочи празника Св. Прокопија у Аргостолију-  градић у Кефалонији. Рукоположио ме Митрополит Прокопије, који је одиграо значајну улогу у мом животу. У то вријеме, 1966. године, дошао сам из Рима (Италије) у Грчку и био сам на распећу. Морам да кажем, није ми се враћало у комунистичку Југославију него сам онда чак и бацио југословенски пасош и добио сам бласе-пассе – емигрантски пасош, благодарећи управо Митрополиту Прокопију. Ту је била његова школска другарица Зоифронопулу која је била наш велики добротвор и пријатељ а послије је била монахиња – игуманија Манастира Св Тројице у Атици. Она се прво упознала са бившим захумско-херцеговачким владиком Атанасијем, који је био тамо прије мене. Долазила је у Руску цркву гдје је он служио, код њега се исповиједала и преко њега чула за оца Јустина. Послије је сваке године ишла у Ћелије и то тајно. Иде до Беча па се врати у Београд, гдје је увече сачекају и возе до Ћелија. И једне године тако, она се тамо и замонашила и добила име Јустина, по оцу Јустину. Увијек нам је доносила и писма од оца Јустина. Тајно, то се није ни знало. Студирала је заједно са Прокопијем, послије је у гимназији била професор вјеронауке деценијама. И тако, преко њега сам упознао Митрополита Прокопија. Он ме подржао и максимално помогао пред државним властима, јер је био војни свештеник и духовник у своје вријеме. Тако, благодарећи томе, ја сам доспио и до Кефалоније. Тамо сам прибројан као монах, када ме је замонашио тајно.

Ви сте још у Риму одлучили да изаберете монашки позив?

У Риму сам одлучио и онда написао писмо оцу Јустину. Послао ми је одговор на то писмо муњевито. Његова чувена реченица из тог писма, коју стално понављам и себи и многима које ја сад монашим: ,,Радује ме да си сагледао себе са тачке гледишта вјечности“. То је његов одговор мени који сам био у Риму. Послије сам ја дакле, са његовим благословом отишао у Грчку. Тако се то догодило 1966.  а онда сам 1967. тамо пријавио докторски рад. Ту смо једно вријеме боравили код Константина Гејлиса. Био је то један свештеник, дивни старац и сад је жив. Породични човјек  и Ана, његова супруга, дивна честита жена. Основао је чак и манастир. Послије смо боравили у Св. Параскеви, то је  мала једна  кућица у којој смо годинама послије боравили Атанасије и ја.

То је у Атини?

У Атини је све то било, да у тој кућици ме Прокопије и замонашио 1967, наравно по благослову оца Јустина. Онда сам се 1968. тамо уписао, кад сам се замонашио, да сам сабрат манастира Кипуреон. То је манастир на мору у Кефалонији и то је једини манастир у којем сам званично као монах уписан. Зато кажем, да бих највише волио кад би знао кад ћу да умрем да одем тамо да се упокојим у том, свом манастиру Кипуреон. У том манастиру је био монах Јевсевије, па он каже ,,Кад ћеш доћи, кад ћеш се покајати, да дођеш у свој манастир – у манастир свога покајања“.  Иначе игумани тога манастира су и раније у турска и млетачка времена често ишли у Русију и имали живе контакте са Русијом, доносили помоћ манастиру, Кефалонији и другим мјестима.

Дакле то је 68. година на Светог Прокопија, прије 50 година. Онда по благослову Прокопија сам рукоположен у Аргостолију. И ту сам служио првих 40 Литургија и сваке године преко љета сам ишао у тај свој манастир, поготово док је био Прокопије. Послије су га оптужили да мошти Светога Герасима Кефалонијскога дијели, а изгледа да сам га и у томе наслиједио јер и мене сад оптужују да овдје девастирам културно благо Црне Горе. А он је имао бескрајно поштовање према моштима. Као и мене кад смо мошти Св. Василија носили из Ерцеговине то су били читави написи, ко то смије да носи Св. Василија у његово село и у Тврдош – који је био његов манастир, али то се сад показало да је историјски догађај и да је благодарећи том преносу моштију Никшић постао други град. Кад смо се враћали била је она провала облака, а цио Никшић изашао. И данас ми је пред очима слика и она дјеца на кољенима и оно што кажу киша пада из неба из земље а народ очекује и цјелива Св. Василија и тако је ова литија постала најзначајнији догађај не само у Црној Гори, који у Никшићу окупи преко 30-40 хиљада људи сваке године у вријеме Св. Василија Острошкога. Тако дакле, тај боравак на Кефалонији ми је остао дубоко у сјећању, ту сам своје прве Литургије служио а народ на Кефалонији је диван, изузетан, честит и побожан народ.

 Гдје сте стекли то прво пастирско искуство као јеромонах, имали сте и парохију?

Као јеромонаха одатле, пошто сам био на постдипломским студијама у Атини са благословом Кефалонијског, примио ме Митрополит Никодим Атички у своју Митрополију за свога крилика и поставио у село Коропи гдје сам једно пет година био парох. Крстио сам и вјенчао тамо на десетине стотине Грка и данас ме тамо сматрају својим попом. Онда су говорили „То је наш поп Црногорац“. Ови моји лишавају ме назива да сам Црногорац и нападају, чак ме проглашавају за окупатора а ено да оду сад у Коропију, гдје сам ја обишао све те домове, сви се сјећају попа Црногорца ,,папас Мамавруниос“ .

 Је ли била велика парохија?

Велика парохија, 25 храмова има у том градићу  и околним селима. Ја сам ваљда први свештеник који је сам све те храмове опслуживао у то вријеме и по томе ме памте. Код њих је такав обичај да породично иду, отворе цркву, припреме све што је потребно за Литургију, тамјан, свијећу, припреме просфору и вино и све што треба, тако да само дођеш. И онда и награде, наравно, свештеника. То је народ побожан.Ту сам провео тих пет година а шесту годину сам био проповједник у Коропију – сусједно село гдје сам сваке недеље, нарочито за вријеме Великог поста по благослову Епископа, проповиједао народу. Народ се скупи у једну од тих цркава и у неку салу и онда сам ја држао проповијед. Тако да је у то вријеме, тај мој пастирски рад везан за Спату и за Коропију а онда исто тако и за манастир Св Тројице. Тамо је била мати Јустина игуманија постављена од тог истог Епископа. Она се упокојила прије неколико година,  али су тамо и данас сестре. Осјећам их као најрођеније, као своје овдје и њу такође. Бринула је о свима нашима који су долазити у Атину. Није било ни једног министра и предсједника Владе а да она није окретала телефон. Обећао сам јој кад умре да ћу јој намјесто надгробног споменика подићи телефон…Сјећам се једнога из Македоније који је тамо побјегао у Сунио, одавде из Македоније са жељом да иде на Свету Гору. Али пошто је био из Македоније Грци нијесу хтјели да га пусте. Он  је дванаест пута пјешке бјежао из Суниона у Свету Гори, они га тамо нађу и врате назад. Посебно је о њему бринула. Послије су га ови наши Македонци кад се вратио отуда, није могао да оде на Свету Гору, овдје завладичили. Као Владика је умро. Чујем да о њему говоре као о Светитељу… и заиста је био Божји човјек…једна Божија душа.

Као врло активан јеромонах и проповједник имали сте прилику да се сусретнете и упознате са великим грчким оцима и проповједницима тога времена касније препознатим као Светим старцима?

То је био посебан благослов. Са најзначајнијим, да кажемо, духовницима двадесетог вијека удостојио сам се да се упознам. Да поменемо, старца Пајсија који је сада прибројан лику Светих код кога сам био. Управо те године кад сам рукоположен сам ишао код њега. Катунакија, то је испод Атона, доље гдје је он био. Ту су биле келије неких Румуна које су биле запустјеле. Он је први отишао да их обнавља и онда сам отишао код њега и био тамо недјељу дана и видио како живе прави светогорски пустињаци. Ја донио нешто рибе, послала за оца Пајсија и мене мати Јустина која се иначе исповиједала код оца Пајсија, преко ње сам га и упознао. Међутим, не једох ја те рибе, нити Пајсије…он је имао једног малог Снешка – маче и сваки дан кад он нешто тамо припреми, нема рибе за нас, али има за малога Снешка. Онда он каже: „Јустина шаље, не брини Снешко, биће рибе још“, и тако ту рибу поједе Снешко а ми је не пробасмо, ни ја, ни отац Пајсије.

Ту сам упознао и друге пустињаке тамошње, старца Јефрема а послије наравано и старца Порфирија који је такође, сад прибројан лику Светих, али он је служио у Атини. Код њега сам се исповиједао тамо испод Пендељиса, има један манастирчић којег је он обновио када је отишао у пензију из болнице. Онда и друге старце, старца Епифанија Теодоропулоса, дивног изузетног правника, најбољег канонисту којег је Грчка имала у последње вријеме. Написао је десетине књига из црквеног права. Био је духовни центар Света три јерарха гдје је он служио и гдје се народ сабирао код њега. Онда други изузетни људи. Старац Емилијан…њега сам упознао на Метеорима, он је тамо окупио братију и сестринство, па смо Атанасије и ја ишли тамо код њих и послије остали везани за њих ево и до данас, нарочито Атанасије. А и манастир женски Ормилије има око стотину педесет монахиња. Наше монахиње и манастири су везани за њих, нарочито Ћелија Пиперска. У мају ове године био сам код старца Емилијана. Он је једна изузетна  личност, има његових књига које су код нас објављене. На њега је Бог допустио искушење, он је непокретан као биљка. Мене је препознао, некога препозна и већину људи који му долазе, а и не долазе му много, сестре брину о њему. У таквом је стању отац Емилијан.

У то вријеме један од првих мојих сусрета био је са старцем Амфилохијем на Патмосу. Старац Амфилохије, један изузетни духовник који је био и мисионар, организовао је мисионарска братства и сестринства које и данас функционишу. Један од његових духовних синова је Амфилохије који је сада Митрополит на Новом Зеланду, мој добри пријатељ. Ја сам се исповиједао код њега, још онда нисам грчки баш најбоље знао. Знао сам оно са класичне филологије, па сам се са њим споразумијевао. Морам да признам да ми је то била најпотреснија исповијест коју сам имао у свом животу, оно што сам њему испричао. Дошао сам са Запада, па му онда причао, шта му нисам причао…рачунао сам забраниће ми да се причестим, рачунао сам даће ми неку епитимију а он каже: „Брате Ристо, да се причестимо сјутра?“ Ја као да ме…што кажу, није ме могао боље помиловати старац Амфилохије. Онда смо његову слику однијели оцу Јустину. И кад сам питао оца Јустина за име, он је рачунао Григорије или Амфилохије, али је отац са Патмоса пресудио да добијем име Амфилохије Иконијски…јесте…тако да Амфилохије.

Онда и старац Филотеј са Самоса, једна изузетна личност. Велики духовник на острву Самосу који је тамо на једној планини живио. Ишао сам ја са њим тамо. Послије је још боравио у Атини један изузетан духовник старац Филотеј. Био сам код њега тамо на острву Самос, једне године сам био у његовој келији на исповијести. С једне стране у келији његов кревет а с друге гроб. Послије рекох „Старче зашто сте овај гроб овдје направили?“ а он мени „Монаше Амфилохије, цијелог живота сам се трудио да никоме не будем на терет, него да сам бринем о себи. Е, сад кад бих знао, али нијесам ја толико свет да ми јави Господ кад ћу умријети, па намјесто да легнем овдје у кревет ја бих легао у гроб. Е, пошто то нећу знати, ваљда сам толико заслужио да ме премјесте из кревета, али да се много не мучите, да ме не носите него да ме одмах овдје смјестите“. Тамо је и сахрањен. Из тог гроба је узет старац Филотеј и стављен је овдје. Било је заиста дивних духовника…

Тако и старца Никанора у Хиландару и друга братија. Био је један монах наш одваде из Црне Горе, Куч, много интересантан старац. Он се послије упокојио, али старац Никанор који је 60 година провео тамо у Светој Гори, Хиландару, па је послије под старе дане дошао овдје и обилазио Далмацију, био је и у Црној Гори, манастиру Острогу, Србији. И наш Мирко Тољић, као млади студент је радио крстове по његовом налогу. Дивне дрвене крстове у које он стави дјелић моштију, дјелић од Христовог крста и те крстове послије је носио за Нови Сад, Краљево, Далмацију. Мислим да има један и у Ћелији Пиперској. Онда је носио и давао кад је био онај раскол са Америчком епархијом, али ме питао ,,Шта да радим, да ли да понесемо да није било контакта између званичне Цркве и Дионисија?“ а ја му кажем „Ти си Светогорац, ти ћеш то знати најбоље“. Ено га један такав крст Старца Никанора у Новој Грачаници.

Онда кад сам био Епископ у Банату, негдје 1987-1988. године, ево старца Никанора који је тада имао близу 80 година и долазио је у манастир Раковицу, ту је боравио јер је био у болници због тешкоће са срцем. Обрадовао сам се. Ми смо тамо основали манастир Хајдучицу, наш Григорије, који је сад на Старчевој Горици, он је био први игуман тог манастира и то је  метох, не знам да ли сад садашње владике то памте, али то је метох манастира Хиландара. Неки од монаха су одатле отишли у Хиландар и остали на Светој Гори и то је био циљ, да се ту припремају монаси за Хиландар.  Дакле, и дође Никанор тамо код мене преко љета и каже ми ,,Владико ја дошао да тражим од тебе благослов. Имао сам намјеру да идем у Аустралију и однесем онај крст, ти знаш већ како ја правим те крстове. Мени љекар забранио и рекао ни случајно, па ја дошао тебе да питав што да радим?“ ја му кажем „Гдје ти мене нађе жутокљунца, ти стари Светогорац, да од мене тражиш благослов“ . „Нека то што си млад, ти си Епископ а ја то поштујем. Никад ништа нијесам урадио без благослова, без послушања у животу па нећу ни ово.“

Кад сам га упитао шта он мисли он каже „Ја бих да идем. Осјећам да је потреба нашег народа да одем тамо“,  пошто је и тамо био створен тај раскол. Па ја кажем „Шта ако тамо умреш, шта ћемо?“, а он каже „Ако умрем тамо, тамо ме сахраните, ако умрем у Светој Гори тамо, свуд је земља Господња“. Па рекох „Старче, ако ти мислиш да је то добро, што се мене тиче иди и ево ти благослов „. Он је сав био срећан, као мало дијете, што је добио благослов и отишао. Тамо је два мјесеца остао и умро, и ено га данас је једини Светогорац у манастиру Св Саве у Илајну, манастир  који је владика потоњи далматински и дабробосански Николај основао, у том манастиру он је сахрањен и ту су његове мошти. Тамо много народа долази и читају се молитве на његовим моштима, нарочито Грци. Они, Грци су препознали одмах и владика Иринеј који је био тамо а сад је у Америци, и он је чак предлагао Сабору да буде канонизован. Сматрало се на Сабору да је то прерано пошто га познају неке владике па, ајде сад, пошто га познају да не може бит светац…да.  Па и Патријарха Павла сви знамо, али нема никакве сумње, нема  дилеме да је светац. Ено већ на ВМА кад сам га ја оне године замјењивао, онда смо урадили тамо капелу на ВМА која је посвећена Луки љекару војнојасеничком, то је по мом благослову, и ту су га већ насликали са ореолом, питао ме иконописац, рекох насликајте. У низу цркава, ено Св. Димитрија у Митровици и овдје код нас у Храму Христовог Васкрсења и другде.

Народ то најбоље препозна.

Народ и не само код нас, већ свуда у православљу. Тако и за старца Никанора дивног Божјег човека. Сећам га се у Хиландару. Он је први увијек био на јутрењу које на Хиландару бива тамо послије један сат по нашем, онда цијелу ноћ на службу, последњи он излази из цркве, то се знало. Старац Никанор је био веома поштован у Светој Гори. Онда је и овдје оставио трага као и други Светогорци који су се тамо подвизавали па су онда дошли овдје. Ено Свети Рафаило Банатски у Банату у данашњем Зрењанину гдје су његове мошти, који је канонизован. Ја сам штампао књигу о Светом Рафаилу са његовим житијем и службом. То су све те дивне личности, заиста велики Божји благослов је за мене боравак на Хиландару.

Нарочито је то велико кад упоредите стање какво сте оставили у тадашњој безбожној Југославији.

Е, па то је, хвала Богу, за мене спасоносно, буквално је безбожништво владало. Морам да признам и да исповједим, а зашто да не, ја сам имао и намјеру да останем у Грчкој, Светој Гори, али нисам хтио по својој памети него сам написа оцу Јустину писмо „Моја жеља, али нећу без благослова вашега“ а он мени одговори „Ти треба да се вратиш, ви треба да се вратите овамо, па како нама тако и вама“.

Што је за вас била једна врста казне?

Па у том тренутку искрено речено да, али сад сам благодаран Богу што сам га послушао.

Колико је, говорим о вашој свештеничкој служби која, хвала Богу, траје са великим плодовима и даровима 50 година, сусрет са тим старцима различитих дарова, различитих карактера природе, колико је утицао на формирање ваше личности, мисије?

Па од огромног је значаја. Почевши са оцем Јустином, кога сам срео кад сам био у Београду 1959. године први пут, када се монашио садашњи Атанасије, па смо ишли преко Лелића гдје је рођен владика Николај. Сјећам се иде Јустин као срна, па га питам „Оче, што ви волите срну?“  писао је чувени есеј Срна у изгубљеном рају а он каже: „Много волим срну“ и заиста јесте чудесна животиња. И тај сусрет са њим, наравно је пресудан за то вријеме кад смо у Београду били на удару. Наш факултет је био проскрибован, нико није смио доћи. Тек су негде касније почели мало да долазе неки од наших интелектуалаца који су сад црквени, али онда нису смели да долазе на факултет. То вријеме, тај притисак страховити  комунизма и све те идеологије бољшевичке, онда проучавање богословља и све то што се догађало и сусрет са тим правим људима истинске дубоке – доживљене вјере а не просто књишке вјере, то је од огромног значаја.

Тај сусрет са њима је чини се опредијелио и ваш академски пут, сам избор докторске дисертације – теме, тај дар подвига ?

Апсолутно. Кад помињемо те дивне људе, послије сам у Паризу, гдје сам био годину дана и предавао на Институту Светога Сергија, срео доста Руса, бивших емиграната веома значајних и тамо се срео са Солжењицином. Сјећам се он је 1974. година дошао тамо гдје је била руска чувена књижара, позната и данас. Тамо је био неки Никита Струве, уредник часописа на руском језику који су у књижари издавали. И он је Солжењицина довео да се сретнемо. Срели смо се, тамо је био и Комнен Бећировић, чувени бранитељ Цркве на Ловћену и манастира Мораче.

Отац Пајсије је радио дивне крстиће и урадио диван крстић дрвени, и онда шта ћу дати Солжењицину и онда напишем Александру крстоносцу афонски крст и дам. Он га је цјеливао, узео и видео сам кад сам 2003. године био са Атанасијем код њега да му уручимо орден Светога Саве одлуком Светог архијерејског сабора, видио сам да је тај крст има са собом. Солжењицин је изузетна личност, онда је он послао оцу Јустину једну своју књигу а ми смо нашли књигу Достојевског о Европи и Словенству, па смо му дали и он је упутио поздраве оцу Јустину.

Тамо смо срели једног старца Рафаила у женском манастиру Бисиј нот, гдје су биле сестре које су у своје вријеме из Украјине дошле у манастире Кувеждин и  Хопово. Неколико стотина монахиња које су побјегле од бољшевика преко Румуније примили су их наши, мати Теодора на Фрушкој гори. За вријеме рата усташе су их затворили, па пустили, те су биле и у Земуну док их наши комунисти нису протјерали 1948. година. Онда су отишле у Француску и тамо је њихов манастир био значајан духовни центар. И ту је био старац монах, њихов духовник такође, изузетна личност. Сећам се служимо тамо у њиховој цркви, а како каже, један наш поп Србин, Руси и Богу досаде са својим молитвама – дуга служба, али старац 93 године све вријеме Литургије је престајао и читао стотине имена. Онда је био Митрополит Филарет руске заграничне цркве којој је тај манастир припадао, и послије службе идемо сви на ручак. Руси обично сви вјерни који су били на служби иду са Митрополитом, али нема старца Рафаила. Питам ја мати Теодору гдје је, а она ми каже да он никада не долази већ му носе у келију да нешто поједе. Ја питам па шта ради а она ми каже да се моли. „Па зар се није намолио“, кажем ја и питам да одем код њега. Одем до њега у келију. Није добро чуо, па вичем: „Благослови Старче“  „Бог Благословио“. Питам га ја зар се није уморио а онда ми је рекао, јер је био већ 80 година у манастиру у који је дошао из Русије: „Па, трудио сам се нећу да кажем, али сад кад би могао да почнем испочетка било би то много боље. Оно што сам пропустио током 80 година, то сад морам да надокнадим“. Тада је имао 93 а у 97-ој се старац упокојио у том манастиру. То је Божији дар кад сретнете такве дивне и чудесне људе.

Тај сусрет са светитељима је некако и раширио вашу душу и бригу не само за повјерени вам народ и епархију, него да сагледате Цркву као истинско тијело Христово гдје је сваки уд важан. Колико је то важно за савременог хришћанина у овој ери егоизма?

Заиста то јесте. То никада није важније било него данас у наше вријеме за Цркву, а никада Православна црква није била толико ни раширена толико у свијету колико данас. Ја сам то преко тих светих Божијих људи схватио шта значи та мисија. Рецимо и то у Светој Гори гдје нема нема разлике Рус или Србин, Бугарин или Украјинац, или Грк. Један је Христос а сад кад нема ни мушко ни женско, ни  Грка, ни роба, ни слободњака, како каже апостол Павле, и онда то схватиш преко тих светих Божијих људи, ту њихову одговорност за читав свијет. Па, ево Оца Пајсија кад га помињемо, каже он мени једанпут „Ево стално ме убеђују, кажу оче Пајсије, ти имаш те дарове, зашто ти не би отишао негдје да се рукоположиш за свештеника, па да будеш духовник у некој парохији. Хоће да ми смање, сузе моју мисију на парохијицу у Грчкој. За тај посао има и колико хоћеш а ја осећам одговорност за читаву васељену, за читав свијет, за Јапан“.  Таква одговорност, то је Јеванђеље, Црква . То је нешто што сам ја баш научио прво од оца Јустина који је био човјек заиста, то се види по његовим списима, један универзални, васељенск, и филозоф и мислилац, као и ови други које сам сретао и познавао.

Онда кад сам први пут отишао у Аргентину 2007. године сам схватио колико је тај наш народ запостављен. 100 година тамо се нико о њему практично није побринуо а у исто вријеме тамо сам упознао и Аргентинце, наше људе који су постали Аргентинци, не знају више наш језик, ништа не знају. У исто вријеме многи од њих су покатоличени, постали дио неких секти. Нико о њима није бринуо. Онда сам осјетио одговорност за те људе и онда ме то повукло да предложим послије Сабору, и хвала Сабору што је прихватио, да се оснује Епархија за Латинску Америку буеносајреско централно-јужноамеричку. Ја већ од 2011. године, сваке године идем по мјесец дана и више, обишао сам велики дио тих држава. Сада имамо дар Божји, да је наш владика Кирило који је досад био мој викарни помоћник тамо, сад је на мој предлог изабран, за првог редовног Епископа у Латинској Америци. Ја понекад се мало шалим и кажем „ово овдје мени је била мала ова Брозова „филџан авнојевска“ Црна Гора па сам морао да проширим своју мисију на Латинску Америку.

Оно што сте донијели у Црну Гору и чиме сте је запалили, то је истина да је оно што је Божје сјеме да је оно неуништиво.

Божје је неуништиво.То је кристално јасно. Сјећам се да сам долазио као ћак, студент у Подгорицу. Нигдје црквице ниси могао да видиш. Једва она мала горе и у њу никад није петоро долазило а сад све ове цркве које су од раније пропјевале, а ево и овај Храм Христовог Васкрсења сада је украс престоног града. Сад и ови који мрзе Цркву, православље, немају шта да покажу у Подгорици својим гостима из НАТО пакта и других међународних организација, осим овога храма. Шта имају да покажу? Немају ништа, своје незнање.

Хвала Богу, ипак је рачунам да ће нам Бог дати док сам ја, иако сам напунио 80 година, али рекао сам Господу “ Немој ме дирати док не вратим Крст и цркву Светога Петра Другог и његове мошти у Цркву на Ловћену“. Па даће Бог. Онда и имамо и Цркву Светог архистратига Михаила на Превлаци, манастир гдје је било сједиште Митрополије 200 година. Све смо спремили да обнављамо, али ови из Управе за културна добра не дају. Шта да радим? Ја ћу да слушам. Надам се да ће схватити и они да рушевине нијесу култура. Додуше има један докуменат из 1988. гдје је Завод за заштиту споменика у вези манастира Стањевићи, који је сад обновљен и љепши него икада благодарећи оцу Димитрију који је у њега уградио своје кости и оцу Јефрему и другој братији, дакле записао о тој рушевини која је остала послије рушења током деветнаестог вијека да то не треба дирати „то ће бити најљепша рушевина у Црној Гори“. Ето, да сам се ја држао тих заштитара, поготово ових у новије вријеме. Они претходни, рецимо онај Чиликов, они су били образовани, знали су своју струку. Кад је било питања цркве, манастира Мајсторовине, манастира Вољавца нису имали зато стручњака па су ангажовали из Београда Јовановића и друге. Они су дали своје пројекте и обновили смо те двије рушевина и још неколико таквих. Нека Бог поживи, чујем да су сад смјенили, ту Мирановићку, модни креатор која је забранила, блокирала било шта да се ради, то су рушевине – то је култура.

Некако јавности представљају као да црква није спремна за договор а управо је супротно. Колико се само чекало на дозволу Цркве Светог Ђорђа у Његушима.

Стотинак аката сам упутио а нијесам добио никаквог одговора до данас. Ево и питања рецимо Светих Архангела, они буквално не дају. Морамо да се боримо Ја желим, заиста. Најбоље стручњаке, археологе смо укључили на обнови, ископавању, истраживању… Урадили смо тамо крипту, ризницу манастирску, већ се завршава ових дана и ако Бог да, 26. кад буде Сабор православне омладине биће отварање ризнице, али очекујемо да добијемо дозволу. Имамо пројекат. Здравковић архитекта најбољи зналац, Царичин град је обновио и ископао, зна ту архитектуру древног Истока и Запада. Он је дао  сад свој предлог. Тако да и Свете Архангеле морамо завршити а Цркву Свете Тројице на Цетињу. Те три ствари су ми још на срцу. Морам да признам, јер овај садашњи министар културе који ме напада видим на пасја кола што кажу, Богдановић, он је добио чуо сам чак и неких милион и колико евра до стрпа Богородицу Филермосу у пећину, гдје је вулкан избио кад је била поплава Цетиња, одакле извиру подземне воде. И он тамо хоће да стрпа икону, наводно да буде вјерски туризам и онда ће, он сматра, да нагрне сва Европа. Која Европа ће да нагрне? Па и до сада је та икона ту, постоје и друге светиња. Дође онај ко још има мало страха Божијег и љубави према светињи. Европа је данас кренула једним беспућем. Штета да се ми сада укључујемо у ту и такву Европу. Нема Европе великих чудеса, Европе апостола Петра и Павла, великих Папе Григорија Двојеслова и Захарија Папе, све тамо до десетога вијека па и послије тога.  Европа Шекспира, Дантеова Европа, Гетеова, великих јунака Јованке Орлеанке, де Гола…

За нас је велика радост и благослов православних вјерника стиже нам Патријарх,  хиротонија новоизабраног епископа Методија и то је оно што нас радује.

То је велика ствар. Ови што сад себе проглашавају за Дукљане међутим, шта сем прича које говоре само о проклетом цару Дукљанину имају? На њему они темеље своје дукљанство. А, Црква Божја она наставља свето дијело древне Диоклије. Наша Митрополија је вратила и тај назив диоклијског Епископа, до сад је био владика Кирило који сад ево проповиједа Јеванђеље у Латинској Америци а сад долази наш Дурмиторац да не кажу да је „извањац“ него Дурмиторац, наш отац Методије, игуман Цетињског манастира. Он долази овдје да помогне ово свето дијело. Има дарова лијепих, даће Бог!

Владико хвала вам на издвојеном времену, да вас Господу укријепи и чува и да прослављамо заједно још многе јубилеје на славу Божију и на радост Цркве православне!

Дај Боже да остваримо Свете Архангеле на Превлаци, Цркву Светога Петра Цетињског коју је пројектовао владика Раде и прва је црква посвећена Светом Петру Цетињском и Цркву Свете Тројице на Цетињу гдје ћемо објединити три велике светиња Десницу Светог Јована Крститеља, икону Богородицу Филермосу, умјесто да се стрпа у пећину као да смо кромањонски људи а не Црногорци што кажу прави, и дио Часнога Крста. Горе ће бити тробродна базилика, те три светиње, да буде украс изнад Цетињског манастира, да се заравни она стијена која је срушена ради цркве, гдје су вешане турске главе. Тамо је било на табља чувена. Мјесто табље гдје се вешају главе црква. Има ли шта љепше и благословеније за Црну Гору и за Црногорца. Ја  мислим да нема .

Хвала и благословите!

Бог благословио!

 

Pin It on Pinterest

Share This