Izaberite stranicu

На својој седници, 18. јуна 2018 год., Свети Архијерејски Синод Православне Охридске Архиепископије одлучио је да прослава, поводом јубилеја 1000 година од оснивања Охридске Архиепископије, буде одржана 30. септембра 2018 год., у Ставропигијалном манастиру „Свети Јован Златоусти“, Битољ.

На прославу ће бити позвани Његова Светост Патријарх српски г.г. Иринеј и представници свих помесних православних цркава.

Историјат Охридске Архиепископије:

Народ на територији која је данас под јурисдикцијом Православне Охридске Архиепископије је примао хришћанство од апостолских времена. Апостол Павле је често посећивао Римску провинцију Македонију и ушествовао у организацији црквеног живота у Филипима, Солуну, Верију и другим местима ове провинције.

У прва три века нове ере — време прогона хришћана, на овом простору било је много мученика и исповедника хришћанске вере. Запамћена су имена 15 светих мученика Тивериополских (данашња Струмица) и свештеномученик Еразмо Охридски.

Након легализације Цркве од стране Константина Великог (324—337), почео је да се развија црквени живот и у овој некадашњој римској провинцији. Многи градови су у то време постали епископска седишта. Поред археолошких доказа, о овоме сведоче и сачувани списи Васељенских Сабора. Тамо се помињу Вудије, епископ Стобијски (Велес), који је учествовао на Првом васељенском сабору, Евагрије ираклијски (Битољ) учествовао на Сабору у Сардици (343), Квинтил ираклијски учествовао на разбојничком сабору у Ефесу (449) и Четвртом васељенски сабор, Николај Стобијски епископ је потписник одлука Четвртог васељенског сабора, Бенино ираклијски учествовао је у раду Петог васељенском сабора.

Прва црква у реду локалних цркава на територији провинције Македоније била је цркве у граду Јустинијана Прима. То је било седиште прве архиепископије. 535. година она је добила степен аутономије у рангу главних области области: Рима, Константинопоља, Александрије, Антиохије и Кипра. У својој 11. повељи, цар Јустинијан (527-565), даје црквену независност архиепископији и додељује јој следеће области: Дација Медитаранеа, Приобална Дакија, Мезија Секунда, Дарданија, Праевалитана, Македонија Секунда, и део Паноније Секунда. Готово све ове области ће касније бити део Охридске Архиепископије. Први Архиепископ ове архиепископије зва се Кателијан. Пре формирања Архиепископије Јустинијана Прима ове епископије биле су под директном јурисдикцијом Солунске митрополије.

Средиште прве хришћанске културе словенског обиљежја на Балканском полуострву било је око Охридског и Преспанског језера. Главни радници на организовању тога средишта били су Климент и Наум, два ученика великих словенских апостола Ћирила и Методија. Они су послије смрти Методијеве (885) пребјегли из Моравске у Бугарску. Под Бугарском су тада били и сви крајеви старе сјеверне Македоније.

Бугарски период

Први бугарски хришћански владар Михаило-Борис корисно је употријебио мисионарске способности и апостолску ревност Климентову и Наумову. Он их је послао у забачени крај Кутмичевицу, код Охридског језера, гдје је хришћанство до тада, нарочито у словенском елементу, имало слабог успјеха. Климент и Наум развили су ту одмах врло успјешан мисионарски рад, и за кратко вријеме, поучавајући народ, спремајући просвјетне раднике и обављајући богослужење на словенском језику, успјели су да организују прву словенску епископију за те крајеве. За првог епископа постављен је Климент (око 893. године). Он је касније с Наумом основао и прве познате манастире у том крају, један на сјеверној (Св. Климент), а други на јужној обали Охридскога Језера (Св. Наум). Ова епископија, као и друге касније основане словенске епископије у границама ондашње бугарске државе, потчињена је била аутокефалном архиепископу и патријарху цркве у Бугарској држави, који је испрва становао у Великом Преславу, а затим у Доростолу (данас Силистра).

Раздобље Самуилове државе

Послије уништења првог бугарског царства (971. или 972) дошле су под власт византијског цара Јована Цимискија и све области старе сјеверне Македоније. У исто вријеме је и сва православна словенска црква у њима дошла под врховну власт грчког цариградског патријарха. Али, ускоро послије Цимискове смрти (976) пошло је за руком македонском владару Самуилу, да од Македоније, Арбаније и сјеверних српских земаља оснује велико словенско царство, које се више од четири деценија (до 1018) успјешно опирало византијској превласти. Самуило је подигао и самосталну словенску цркву за своје области. Представници те цркве, као и царевине, истицали су тежњу да наслиједе цијелу бугарску цркву и царевину, па су зато и своју цркву и царевину називали бугарским именом. Сједиште црквеног старјешине, који се називао патријархом, било је испрва у Водену и Меглен, а затим у Малој Преспи, на острву Ахилу, гдје се и данас виде импозантне развалине катедрале, велике цркве. У тај храм Самуило је 983. послије једног успјешног похода против Византијаца пренио из града Ларисе мошти Св. Ахилија, светитеља из 4 вијека, који је сматран као заштитник Ларисе.

Нешто касније, сједиште словенске архиепископије постао је Охрид, град Св. Климента, чији је култ и значај требало да буде од велике помоћи новој црквеној организацији у њеној мисији међу Словенима Самуилове државе. Самуило је умро 1014, а његова државна творевина пропала је већ четири године послије његове смрти. Византијски цар Василије II. уништио је његово царство 1018. Али Самуилова црквена организација, под именом Охридска архиепископија, успјела је да се одржи и послије тога пуних седам и по вјекова (до 1767), под разним државним господарима, Грцима, Бугарима, Србима и Турцима. Има и других мишљења о томе да ли су Охридски архиепископи и патријарси желели да начине континуитет са бугарском црквом. Наиме, посматрано еклисиолошки, само присуство бугарског патријарха у Преспи и Охриду, што неки тумаче као да је охридска црквена јерархија имала жељу за континуитетом Охридске архиепископије са Бугарском патријаршијом (коју је укинуо Самуило), нису никакви докази да је и Охридска архиепископија била континуитет бугарске доростолске Патријаршије. Шта више, такво сагледавање црквених прилика у датој црквеној јединици потпуно је страно православној вјери о уређењу Цркве, еклисиологији. Са друге стране, у Византији-Ромеји био је уврежен обичај да се поданици неке државе именују у складу са именом државе у којој се налазе, па тако, византијски-ромејски хроничари називају сваког поданика Ромеје Ромејом, без обзира којој исти народности припада. На пример, један Етипољанин православне вјере био би именован у неком византијском-ромејском званичном документу Ромејом, а не Етиопљанином, само из те чињенице што је он поданик ромејског царства! По истој аналогији, византијски хроничари који су писали о Самуилу називају га бугарским царем и народ у његовој држави бугарским стога што је од завладао територијом која је за Ромеје тј. Византијце била позната као Бугарска јер је пре Самуила та територија била саставни део бугарског царства.

Цар Василије II уништивши Самуилову државу није укинуо аутокефалност словенске цркве у Охриду. Одузео јој је само наслов патријаршије, назвао је архиепископијом, и за постављање њених архиепископа осигурао је главна права византијским царевима и цариградским патријарсима. Штавише, Василије је за првог охридског архиепископа под византијском влашћу поставио домаћег човјека Словена, Јована Дебранина, и повељом од 1019. дао му је под управу све епархије, које су биле у саставу Самуилове државе, а двјема другим повељама од 1020. проширио је јурисдикцију Охридске Архиепископије и на области, које су биле под бугарском влашћу за царева Симеона и Петра.

Православна охридска архиепископија, данас је аутономна црква под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је једина канонски призната православна црква у Републици Македонији.

Након проглашења државне независности Републике Македоније у пролеће 1992. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом ванредном заседању донео одлуку да се због новонасталих околности за све епархије у Македонији постави администратор. На наредном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ у пролеће 1993. године дужност администратора је поверена Јовану Младеновићу, новоизабраном викарном епископу тетовском. Иако је епископ Јован као администратор покушао да посети епархије СПЦ у Македонији, рад на том подручју му је био онемогућен. Стога је привремено боравио у манастиру Прохор Пчињски и одатле је вршио своје администраторске дужности. Након његовог избора за епископа западноамеричког 1994. године, дужност администратора је поверена врањском епископу Пахомију Гачићу који је такође наилазио на знатне потешкоће у раду на организацији канонски правилног црквеног живота у Македонији. Сви ови напори СПЦ били су усмерени ка превазилажењу црквеног раскола и проналажењу решења за успостављање редовних црквених прилика у Македонији.

У покушају да се обнови канонски статус и признање осталих православних цркава, расколничка Македонска православна црква преговарала је са Српском православном црквом и преговори су довели до евентуалног договора потписаног у Нишу у јуну 2002. године, познатог као Нишки споразум. Споразум је потписан од епископа две делегације. Међутим, епископи Македонске православне цркве су били жестоко критиковани за потписивање, и поред тога што су на почетку пробали да бране споразум, Синод МПЦ је одбио споразум.

Након тога је Пећка патријаршија позвала све епископе, монахе и вернике да уђу у духовно јединство са Српском православном црквом. Јован Вранишковски, митрополит велешки и повардарски и сви тамошњи свештеници прихватили су позив и потписали споразум. Дана 23. септембра 2002. митрополит Јован је постављен за патријарашког егзарха аутономне Охридске архиепископије. Дана 25. децембра 2003. изабран је за председника Светог архијерејског синода Православне охридске архиепископије, након његовог конституисања.

Дана 24. маја 2005. Пећка патријаршија је потврдила да је он архиепископ охридски и митрополит скопски према Нишком споразуму. Истога дана, појавио се и томос (патријарха српског и Светог архијерејског сабора) где се архиепископ Јован наводи као председник Светог архијерејског синода.

Православној охридској архиепископији је забрањено да се региструје од стране Македонске државне комисије за религију под основом да је могуће регистровати само једну за сваку конфесију, а и име се не разликује од Македонске православне цркве — Охридске архиепископије.

Расколничка Македонска православна црква, настала једностраном декларацијом о аутокефалности (1967), призната је само од стране Државне религијске комисије Републике Македоније, али ни од једне канонске православне цркве.

Свети Архијерејски Синод чине Aрхиепископ Охридски и Митрополит Скопски г.г. Јован IV, Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким (Јовчески), Епископ брегалнички и местобљуститељ Битолски г. Марко (Кимев) и Епископ стобиски и местобљуститељ Струмички г. Давид (Нинов).

Pin It on Pinterest

Share This