Izaberite stranicu

Књижевник Драган Лакићевић овогодишњи је добитник награде “Бранко Ћопић” коју додјељује Задужбина Бранка Ћопића у Српској академији наука и уметности. У исто вријеме изашла је његова нова књига поема “Породични музеј”, својеврсни продужетак књига “Породични албум” и “Породични азбучник”, које су објављене прије двадесетак година. Посјетили смо га у библиотеци Српске књижевне задруге, установе у којој је Лакићевић уредник већ 26 година.

•Госиодине Лакићевићу, познајете ли Бранка Ћопића?

– Одавно. Он је писац мога дјетињства. Прије више од пола вијека, моја браћа и ја, на поњави испод јабуке, у Морачи, читали смо цијелог распуста, наглас, његове пјесме… Напамет знам и “Јежеву кућу”, и бајку “Мјесец и његова бака”, и “Лекцију из земљописа”… Оно благо које сам тада упамтио никад нијесам заборавио, и све сам га више цијенио и разумијевао… Ускоро ће у Плавом колу Српске књижевне задруге изаћи Ћопићеве “Изабране пјесме” у мом избору и с мојим опширним предговором… Једном сам га и посјетио, можда 1982, био сам млад уредник издавачког предузећа “Рад”, у његовом стану у тадашњој улици Маршала Тита, одмах покрај Српске књижевне задруге, у којој је књигу прича “Планинци” објавио, као млад писац, давне 1939. године. Тај стан гдје он пише “Магареће године”, “Партизанске тужне бајке” и Николетину био је музеј једног огромног писца и дјела… Бранчило и ја се не можемо раздвојити.

• У чему је он велики писац?

– У поезији и у прози, за дјецу и за одрасле, у тематици рата и у тематици радости и игре дјетињства. Испод наизглед лаке и ведре приче налазе се дубоке, морално-филозофске димензије човјековог постојања савршености и несавршености, херојски и трагички феномени наше природе, историје и људскости… У “Пролому” је ископао коријене зла и сукоба, моралних, вјерских, идеолошких, узроке и сложеност злочина и страдања на почетку Другог свјетског рата… Изронио из наше народне поезије, он је свој завичај Босанску Крајину учинио универзалним књижевним простором, а порукама се спојио са Змајем и Душаном Радовићем на једној, а са Сервантесом и Гогољем на другој страни… За мене је још већи јер сам у његовом свијету одрастао. Село у којем се збива дјетињство јунака “Орлови рано лете” зове се Липово, као и село моје мајке испод Лучке Горе. Кад сам био ђак, мислио сам да је Бранкова “Херојева мајка” пјесма о мојој баки, старици Миги – изгубила је јединца сина, а мени је причала, и још ми прича.

•Ћопићеву награду добили сте за књигу “Песме за једног читаоца”. У чему се специфичност те Ваше збирке?

– То је збирка сонета, са бројаницом катрена. Огледи из форме класичне пјесме, строфе и риме, са тананом материјом флуидних стања и најосјетљивијих трепета бића које региструје пјесник… Ту би пјесничка музика требало да дочара неухватљиве дослухе и унутрашње вибрације човјека и природе у овом случају топчидерских платана и тишине.

•Разликује се увелико од Ваше нове књиге “Породични музеј”?

– Разликује се по тематици и форми. Али се, по емотивним капацитетима, види да их је градила иста сензибилност. У “Музеју” то је специфични лирски наратор који гради “пјесничке приповијетке” и реконструише вријеме, ликове, догађаје свог завичаја и дјетињства. (Ту сам најсроднији са Ћопићем.) Отуд “музеј”- изложба сачуваног памћења, вриједности, драгоцјености једног свијета који је нестао, а постојао је у свакој кући и у свакој породици стотинама година прије нас… Као што су нестали предмети: вретена, преслице, синије, вериге, бајуни – ковчези са писмима, тапијама, медаљама, дукатима; тако су нестали људи са својим лицима, ријечима, карактерима, судбинама, и воћке које су их отхраниле и с којима су у роду живјели… Маркантне фигуре моралних и душевних, из сјенке и сјећања… То је музеј сваке, и моје сензибилности.

•У Вашим новим књигама има мотива љета, али има и снијега. Зову Вас “пјесником снијега”?

Тако ме назвао Владимир Јагличић, одличан пјесник и преводилац старином Морачанин, живи у Крагујевцу.

Снијег је основни и најупечатљивији декор мог раног дјетињства у Колашину и његовим планинама… Знам да нијесам једини заточеник снијега и снијежних галерија у раскошној српској поезији. Био је то дивни Војислав Илић, али и наши савременици Петар Пајић, Рајко Петров Ного, Ђорђо Сладоје, и други. Али не пишемо то пјесме о снијегу ми; то снијег ствара у нама снијежну музику бескрајне чистоте и њежности.

•Уз Вашу књигу изабраних пјесама са мотивом снијега “Песник снега”, као уз обје нове књиге, предговоре је писала Александра Жежељ Коцић?

Госпођа Жежељ Коцић докторирала је на Хемингвеју и специјалност су јој енглесни језик и књижевност. Међутим, она се бави и српском књижевношћу, највише мојим књигама. То чини свестрано, аналитички, с посебном посвећеношћу. Написала је и малу студију о мојим “божјим људима” у причама из збирки “Гуслар на хармоници”, “Лудачки рукопис”, “Слатка је музика”. Срећа је имати таквог тумача.

•Писали сте легенде о Светом Сави, Косову, Београду, Патријарху Павлу. Сад сте објавили и књигу кратких прича “Његошеве стопе?

– Све је то једна повјесница. Свети Сава живи своју вјечност у Београду, Патријарх Павле је говорио како све треба да буде честито “и миломе Богу приступачно”, како стоји у косовском циклусу… Не зна се ко је од њих потребнији данас, и нама из прошлог и дјеци у будућем времену… Његош је био Црногорац, Србин, Југословен и Словен. И као таквом, стубови вриједности и постојања били су му Косово и Карађорђе. У том смислу, он нас је умногоме обликовао. Но, Његошу нису дорасли ни многи појединци, ни многе институције, школе, државе. Његош је ових дана и година живљи него икад на моралном и на политичком пољу једнако. Све што нам се догађа он је већ промислио и формулисао.

•А шта има ново и спремно у Вашој личној радионици?

– Моја радионица је у подруму Задругине вишеспратнице у буџаку. Около је библиотека. Тамо ме, већ деценијама, виде и пријатељи, читаоци, критичари. И та позиција радошћу ме испуњава… За тим столом имам два-три разбоја, стара и нова: на једном се тка проза, на другом се преде и плете поезија. И још понешто.

•Разговарамо на почетку љета ближи се најдужи дан у години. Како се осјећате Ви, данас, као “пјесник снијега” и заточеник зиме?

– Краткодневица је обиљежила моје најраније дјетињство, у оном малом лего-граду испод планина Бјеласице и Сињавине. Најдужа ноћ увијек ме узбуђивала: омогућавала најдужу причу коју је започела моја бака, а ја је још причам и настављам… Кад сване, бљесне снијег, град постане позорница бјелине све просине чистотом, свијет је украшен, прољепшан, свечан… Двије недјеље послије најдуже ноћи, букне сунце у нама се опет рађа млади Бог, Спаситељ свега на свијету, па и наше људскости и слабости… С друге стране, ја сам рођен усред љета, у августу, када се под сјајем сунца ближи врхунац зрења и Успење Пресвете Богородице, коју прославља не само стара лавра него и њени конаци у Брдима, гдје сањамо. Љети сам увијек у Морачи тамо је бескрај ђедовине, највише слободе и хајдучије дјетињства. Љетњи распуст траје бескрајно, као и љубав свега онога што нас је тамо одњихало и учинило осјетљивима какви смо ево и на почетку старости.

Мила Милосављевић

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This