Select Page

Васиљ Јововић, историчар

Богословија Свети Петар Цетињски, Цетиње

 

ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА ГЕНОЦИДА У ВЕЛИЦИ (28. ЈУЛА 1944. ГОДИНЕ)

 

Апстракт: Геноцид у Велици који се десио за вријеме Другог свјетског рата 28. јула 1944. године и који је извршен над недужним, ненаоружаним и незаштићеним становништвом овог православног српског села заокупљао је пажњу многих истраживача. Међутим, о догађањима у Велици 28. јула 1944. године послије Другог свјетског рата ипак није довољно писано и свакако не у оној мјери у којој то тај догађај заслужује. Резултати досадашњих истраживања геноцида у Велици биће предмет овога рада.

Кључне ријечи: геноцид, Велика, Црна Гора, Други свјетски рат, дивизије: „Принц Еуген“ и „Скендербег“, балисти, вулнетари.

 

Увод

 

Велика је насеље на истоку данашње Црне Горе. Смјештена је на западним падинама Чакора, уз десну обалу Лима у сливу Величке ријеке, између Сурдупа и Приједолске главе (2003 м) на сјеверу, Планинице и Омара на сјевероистоку, Чакора на истоку, Јечмишта, Кодре и Новшићке косе на југу и Лима на западу. Има површину од 50, 27 км2. Кроз њу пролази магистрални правац Мурина-Чакор-Пећ. Велика припада селима разбијеног типа и чине је 14 засеока.[1] Први пут у историјским изворима Велика се спомиње као метох манастира Високи Дечани и била је у склопу српске средњовјековне државе. Подручје Велике потпада под турску власт крајем XIV вијека и ослобођено је тек у Првом Балканском рату 1912. године. Према турском попису  из 1485. године води се под истим именом са 81 кућом. Велика је од 1738. године под управом плавско-гусињских ага и бегова. У Велици није било исламизације. У току турског периода Велика је више пута била изложена страдањима (1857, 1859, 1862, 1876). Велика је од 1912. године у саставу Краљевине Црне Горе, а од 1918. године у саставу Краљевине СХС/Краљевине Југославије.[2] У току Другог свјетског рата, подручје Велике било је у склопу „Велике Албаније“. Нaиме, након априлског слома подручје Црне Горе је окупирала Италија којој је било препуштено утврђивање граничних положаја између италијанског протектората Албаније и Црне Горе, на основу договора Ћана и Рибентропа у Бечу 22. априла 1941. године. Тим договором Албанији су били прикључени дјелови барског среза (Улцињ са околином), подгоричког среза (Тузи, Хоти, Груда, Затријебач, Врањ, Владањ и Кадрабидан), беранског среза (Рожај са околином), као и андријевичког среза (Плав и Гусиње са околином). Италијански протекторат „Велика Албанија“ успостављен је Мусолинијевим декретом од 29. јуна 1941. године којим су се наведена подручја Црне Горе, Метохије, већи дио Косова и западне Македоније нашли у њеном саставу. Краљевским указом од 12. августа 1941. године наведена подручја прикључена су Италији, тј. Албанији.[3] Локалну власт у Плаву италијански фашисти су уступили великоалбанским националистима на челу са Шемсом и Ризом Феровићем. Италијанска команда је у Плаву и Гусињу успоставила Префектуру на челу са Пренк Цаљом из Врмоше.[4]  У априлу 1941. године албански квислинзи прогонили су из Метохије српски живаљ од којих је већина нашла уточиште у Велици. Величани су такође примили и избјеглице из околних села: Метеха, Војног Села, Ђуричке ријеке и других села око Плава и Гусиња.[5]Избјеглице су у Велици нашле уточиште све до краја рата.[6] Капитулацијом Италије (1943) власт над „Великом Албанијом“ преузимају Њемци.

 

Злочин у Велици

 

Током Другог свјетског рата Велика је паљена и пљачкана више пута (1941, 1943), а 28. јула 1944. године извршен је и геноцид над недужним, ненаоружаним и незаштићеним становништвом Велике. Да би спријечили продор у Србију партизанским јединицама Њемци су, послије обимних припрема,  18. јула  1944. године предузели операцију под називом „Драуфгенгер“, која је у југословенској историографији позната под називом „Андријевичка операција“.[7] Партизанске јединице НОВЈ су нанијеле тежак пораз њемачким јединицама. Оперативна група дивизија НОВЈ кренула је 26. јула за Србију, а окружене њемачке јединице препуштене су 3. дивизији НОВЈ. Остаци разбијених дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“ у повлачењу из Андријевице у правцу Пећи, преко Мурине и Чакора, починили су геноцид у селу Велици 28. јула 1944. године.[8] Осим у селу Велици, масакр над недужним становништвом спроведен је и у селима: Машница, Горња Ржаница и Улотина. Злочини у овим селима нијесу случајно извршени већ су унапријед планирани и организовани по припремљеном сценарију. Команда 21. СС дивизије „Скендербег“ сматрала је да су становници ових села већином на страни бандита, да врше курирску и шпијунску службу у корист непријатеља, те да им се треба осветити за поразе у офанзиви „Драуфгенгер“ у рејону Андријевице и у борбама на Чакору.[9] Да би осигурали безбједно повлачење према Пећи и спријечили бјекство становништва, припадници „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизија запосјели су положаје на Сјекирици, Чакору и Јечмишту и тако опколили Велику.[10] Непријатељ је претходно вршио агитацију у селу да ће војска мирно проћи и да нема опасности за породице које се нађу у својим кућама, у противном куће ће бити спаљене, а ко се нађе у шуми биће убијен. Послије првих група, које су почеле да наилазе већ од девет часова ујутро, и које су само примале храну, наилазиле су и друге групе које су чиниле масакр. Убијање је трајало око два сата и том приликом је страдало више стотина жена, дјеце и стараца.[11]

 

Досадашња истраживања

 

О догађањима у Велици 28. јула 1944. године није писано у мјери колико тај страшни догађај заслужује. Због учешћа балиста из Бујановца, Урошевца, Гњилана и Качаника из састава 21. СС дивизије „Скендербег“, као и због учешћа вулнетара и балиста из Плава и Гусиња у величком покољу, о злочину геноцида у Велици послије Другог свјетског рата се нерадо говорило и он је заташкаван и минимизиран. О геноциду у Велици није било добро да се говори због општег друштвеног интереса и „очувања братства и јединства“.[12] Од краја Другог свјетског рата  до данас написан је извјестан број радова о геноциду у Велици, који се по свом карактеру могу сврстати у: публицистичке радове,  популарно-стручне радове, мемоаристичку литературу, историографске радове, књижевно-умјетничка дјела. О геноциду у Велици писано је како у дневној и ревијалној штампи, тако и у оквиру монографских публикација. У досадашњим истраживањима аутори су се већином бавили описом геноцида у Велици. Главна пажња поклањана је броју страдалих, као и томе ко су били починиоци геноцида у Велици. Међутим, у малом броју радова који су се бавили овом тематиком истраживање поменутог злочина је рађено по научно-истраживачким правилима.  У овом истраживању осврнућемо се само на поједине (доступне) радове који завређују пажњу.

Један од првих текстова о геноциду у Велици 28. јула 1944. године појавио се у дневном листу Побједа од 1. априла 1945. године у ком су дата свједочанства бораца Пете црногорске пролетерске ударне бригаде, у којима се говори о геноциду у Велици. Међу тим свједочанствима је и свједочење једног од бораца Пете пролетерске бригаде који је помагао сељацима Велике у сахрањивању жртава геноцида.[13] Свједочења преживјелих сакупио је новинар Бранко Вуковић и објавио у недељном листу Репортер 1989. године.[14] Такође је и новинар Бранко Јокић сакупио свједочења преживјелих масакра док је био учитељ у Велици (током 1965. године). Та свједочења објавио је у фељтону који је излазио у дневном листу Побједа јула 1989. године.[15] Јокић истиче: „Но, ко зна колико би овај догађај био прећуткиван, па и прикриван да истакнути књижевник Михаило Лалић није на њега подсјетио у разговору са студентима Титоградског универзитета“.[16] Охрабрени ријечима Михаила Лалића Величани су 1985. године подигли скромно спомен обиљежје у спомен жртвама геноцида (1944-1984) .[17] У последњих двадесетак година новинар Гојко Кнежевић, не рачунајући извјештаје са Помена 28. јула, објавио је у Побједи неколико репортажа на ову тему, од којих се издвајају: „Камом прекинули дјечју игру“ и „Да се не заборави и не понови нигдје на земљином шару“.[18] Један од преживјелих свједока геноцида Велимир М. Бошковић пише у часопису Глас Холмије како је Велика прије 72 године, на празник Кирика и Јулите, остала готово без трећине становништва. Поред описа злочина, Бошковић наводи да су групе војника биле тројке, један војник у зеленој униформи, други у црној и трећи са бијелом капом.[19]

Велички покољ био је назаобилазна тема многих мемоара. Нико Јовићевић, командант Треће дивизије, у својим мемоарима издатим 70 –тих година прошлог вијека, спомиње покољ у Велици. Јовићевић наводи једну другачију верзију масакра. Наиме, непријатељ је при свом наступању у рејону Мурина – Велика – Плав направио покољ послуживши се једним перфидним гестом. „Наиме, он је наредио народу да му донесе храну  у његове логоре и на положаје. Народ, престрашен и толико пута гажен и мучен, покорио се овом наређењу у нади да ће себи олакшати положај између двије ватре. Непријатељ је све оне који су му храну донијели сакупио и побио“.[20] Јовићевићево свједочење је такође интересантно, како због само описа офанзиве „Драуфгенгер“, тако и због сазнања о кретању и положају партизанских јединица у вријеме величког покоља.[21] Др Јован Вукчевић, адвокат из Београда, о геноциду у Велици писао је у свом необјављеном ратном дневнику, а дјелове из дневника уступио је новинару Бранку Јокићу. Вукчевић је као борац Пете пролетерске црногорске ударне бригаде прошао са патролом кроз село дан након масакра и затекао стравичан призор. Вукчевић је учествовао са својим саборцима у сахрањивању лешева, а касније је његов командир Бранко Ковачевић наредио другој групи да иде кроз село и сахрани остале жртве.[22] У зборнику сјећања бораца Пете пролетерске црногорске ударне бригаде има казивања о покољу у Велици.[23] Милинко Богићевић, замјеник команданта 3. батаљона, прошао је кроз Горњу Ржаницу двадесетак дана након покоља и ту чуо да су у Велици и Горњој Ржаници припадници њемачке „Принц Еуген“ и балистичке „Скендербег“ дивизије масакрирали недужно становништво. По његовом сазнању: „У Велики су, у кући Томице Гојковића, сакупили су 25 сељана, међу њима петнаесторо дјеце, и поубијали их. Чудом се четворо спасило, испод мртвих тијела осталих. У Папратишту, у кући Живаљевића, уведено је 18 сељака и међу њих бачена бомба. Када су преживјели покушавали да се спасу, убијали су их у бјекству. Само је петоро успјело да побјегне. У једној кући изгорјело је двоје дјеце и једна жена; у другој, Алексе Гојковића, убили су 8 особа, а у кући Пунише Вулетића 20. Лепу Раденовић са двоје унучади, бацили су живе у ватру. У Горњој Ржаници, у кући Лалевића убили су 16 особа.“[24] Вајар Лука Томановић, некадашњи комесар Треће чете Првог батаљона Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, у писму новинару Бранку Јокићу, саопштава на какав је призор наишао дан након масакра у селу Велици, гдје је у једној кући од осамнаесторо преживјело само двоје. Томановић своје писмо Јокићу закључује ријечима: „Никада нијесам могао да одгонетнем шта је то у човјеку урођено да буде звијер, да убија.“[25]

Радован Лекић у својој књизи о Андријевици у Другом свјетском рату пише о покољу у Велици описујући злочине над недужним становништвом села.[26] Лекић наводи  свједочанство које му је дао Томица Гојковић (тада 73 – годишњи старац) у чијој је кући побијено 19 – ро особа: једанаесторо дјеце, двије дјевојке, пет жена и један старац.[27] По свједочењу Милице Живаљевић и Милосаве Томовић, које су преживјеле масакр у кући Живаљевића на Папратишту, прво је наишла група војника у њемачким униформама од којих су неки говорили на српском језику. Након што су ручали оплијенили су им сву стоку и отишли. Послије њих наишла је друга група војника, од којих је један упао у собу и викнуо: „Мојих неколико стотина брата леже у Црној Гори, а ви још живите!“. Након тога је наступио покољ.[28] Лекић још наводи свједочанства преживјелих свједока: Милосаве Пауновић, Душанке Вучетић, Душана Симоновића (који је био интерниран у концентрациони логор к–16 у Бечу).[29]

Геноцид у Велици био је предмет проучавања и бројних историографских дјела. О геноциду у Велици писао је 60 – тих година XX вијека Чедо Ћулафић. Њему је тадашњи комунистички врх Црне Горе наложио да напише ратну хронику плавско-гусињског краја. Међутим, његов рукопис под називом „Проклетијски метеризи“ никада није штампан. Тадашње партијске комисије су оцијениле да је објективан, али да није тренутак за његово објављивање. Тај је рукопис, по свједочењу новинара Бранка Јокића, био доступан неким истраживачима. Послије Ћулафићеве смрти рукопис је био закључан у каси Општинскога комитета СК у Плаву, а крајем  XX вијека се „изгубио“.[30]

О геноциду у Велици писано је у склопу зборника о народу андријевичког среза у НОР-у 1941-1945, под називом „Ватре са Комова“. Зборник „Ватре са Комова“ написан је у облику сјећања из НОР-а која су дали преживјели борци, командири, политички комесари, команданти, илегалци, позадински радници, омладински руководиоци, дјевојке и жене андријевичког среза.[31] У зборнику су дата свједочења очевидаца о страдању села Велике: Милеве (Миличка) Бјелановић, рођене Кнежевић, Дивне (Вукајла) Вучетић, Здравка (Николе) Бјелановића, Миодрага (Мирка) Пауновића, Милоша (Алексе) Пауновића, Алексе (Гавра) Гојковића, Зорке и Милорада (Мирковог) Гојковића, Миле  – Гане (Радула) Кнежевића, Радомира (Стефана) Петровића, Миладина (Милоње) Јанковића, Јованке (Митра) Петровић, рођене Кнежевић, Милосаве (Јеремије) Живаљевић, Душана (Николе) Живаљевића, Милице (Милутина) Живаљевић, рођене Вучетић, Душана (Мате) Симоновића, Мирославе (Мирка) Стешевић, Драгуне Кнежевић, рођене Рмуш из Шекулара, Милунке (Ивана) Вучетића рођене Бошковић, Љубомира – Зека (Благоја) Вучетића, Зорке (Уроша) Попадић, Риста (Јеремије) Живаљевића, Милоша (Алексе) Пауновића и Здравка (Николе) Бјелановића.[32] По казивању Зорке Попадић сељани нијесу били упознати са тим да се према њима крећу разбијене непријатељске јединице: „Први вјесници слободе биле су наше партизанске бригаде које су два дана прије тог покоља сломиле албанску границу, разбиле положаје балиста и Њемаца на Виситору, Сјекирици и Чакору и тако ослободиле Плав. Веселили смо се и мислили да је дошао крај нашим четворогодишњим патњама. Нијесмо знали да су њемачке и балистичке снаге потучене у Андријевици и њеној околини и да неки преживјели остаци бјеже уз Лим. Нико нам није рекао да су наше јединице у току ноћи напустиле овај крај и пошле за Србију. Да смо били упознати са одласком наших јединица не би се овако изгинуло.“[33] Дивна Вучетић наводи да једна делегација сељана ишла на преговоре са непријатељима: „Микајле Вуков Гојковић, који је знао њемачки, Радосав Живаљевић и Јевто Пауновић. Њима је речено да војска неће дирати никога ко остане код своје куће, а да ће побити све оне који се нађу по шумама“.[34] У зборнику „Ватре са Комова“ дати су подаци о покољу према евиденцији Удружења Савеза бораца Велике које није потпуно.[35] Свједоци набрајају жртве геноцида, описују сцене злочина, указују да многи злочинци причају српским језиком, да неки од њих носе бијеле капе, да је међу непријатељима било и оних који су их упозоравали да бјеже, такође спомињу и пљачку стоке.

Једно од првих стручних историографских дјела у коме је између осталога обрађен и геноцид у Велици је монографска публикација Павла Џелетовића Иванова „21. СС дивизија „Скендербег“, објављена 80-тих година прошлог вијека, која је због великог интересовања имала и друго допуњено издање.[36] У књизи су у ширем контексту захваћена збивања која су предходила и пратила формирање, ангажовање и слом 21. брдске СС дивизије „Скендербег“. Аутор, Павле Џелетовић Иванов, је пружио историјску оцјену стварања и дјеловања 21. брдске СС дивизије „Скендербег“, као и коријене који су довели до њеног великог злочин против човјечанства. Аутор се такође трудио да нађе одговор на питање зашто Албанци нијесу никад прихватили Србију и Црну Гору, а касније ни Краљевину Југославију као своју државу и зашто су тако спремно усвојили идеје „Велике Албаније“. Џелетовић у књизи даје документа: „Извјештај 21. брдске СС дивизије „Скендербег“ од 1. августа 1944 команди 21. брдског армијског корпуса о току и резултатима операције „Драуфгенгер“ на простору Андријевица – Беране – Мурини“[37], као и списак жртава геноцида у Велици по породицама.[38]

О злочинима вулнетара, балиста, припадника дивизија „Скендербег“, „Принц Еуген“ и других албанских и муслиманских формација за вријеме Другог свјетског рата у долини Лима писао је публициста Милорад Л. Чукић у књизи „Ватром и камом у долини Лима“, објављеној крајем 90-тих година XX вијека. Иако без стручног апарата књига обилује драгоцијеним подацима попут списка страдалих у Велици 28. јула 1944. године.[39]

Поводом седамдесетогодишњице геноцида у Велици објављено је неколико монографија које освјетљавају овај стравични злочин.  Публициста Бранко Јокић је написао књигу која се насловом директно односи на геноцид у Велици, „Покољ у Велици 28. јула 1944. године“.[40] Јокић у књизи даје сажете историјске прегледе са доста цитата других аутора, одабране мемоарске записе, као и селективно одабрана архивска документа. Износећи историју Величког краја аутор покушава да објасни узроке и сам чин геноцида. Јокић наглашава да је и дуго након Другог свјетског рата била прикривана истина о геноциду у Велици, као и да до данас нијесу пописане све жртве геноцида. Јокић такође доноси списак страдалих по породицама. У настојању да буде максимално јасан и одмјерен, аутор се бави етимологијом ријечи „геноцид“. Наводи да су Уједињене нације 9. децембра 1946. године донијеле Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, те да се „под геноцидом подразумијева намјерно и масовно убијање (физичко истребљење) људи – због њихове припадности некој раси, вјери и нацији“. Јокић закључује да су страдали у геноциду у Велици били „кривци – само зато што су друге вјере и нације“.[41]

Бранко М. Пауновић објавио је популарно-стручну монографију „Велика, велика по вјековној патњи“, у којој су осим историје Велике и покоља у Велици, дата и свједочанства преживјелих, као и велики број пјесама на ову тему. Исто тако, аутор доноси и љетопис обиљежавања 28. јула код цркве Св. Кирика и Јулите у Велици од 1999. до 2014. године.[42] О Величким великомученицима објавио је књигу и Станко Д. Пауновић.[43]

У антропогеографској студији „Велика и Новшиће“ проф. др Марко Кнежевић пише о геноциду у Велици. Кнежевић, дајући физичко-географски опис Велике, пише о Велици у прошлости, као и о њеном становништву. Кнежевић даје генезу злочина и истиче да је у питању геноцид, тј. етноцид, јер је у питању намјера  и покушај потпуног физичког истребљења једне племенске, односно етничке заједнице.[44]

Предраг Т. Шћепановић у оквиру монографије о злочинима над православним становништвом у Горњем Полимљу у периоду од 1941. до 1945.  године, писао је и о геноциду у Велици 28. јуна 1944. године.[45] Шћепановић, између осталога,  доноси и списак страдалих у Велици,[46] као и списак припадника муслиманске квинслиншке милиције, вулнетара и балиста 1941-1945, од којих су многи учествовали у геноциду у Велици.[47] Предраг Т. Шћепановић као главне кривице за геноцид у Велици наводи комунисте који су могли, а нијесу спријечили покољ. Наиме, приликом одступања партизанских јединица ка Србији, партизанска јединица која је остала на терену није обавијестила народ да се склони с пута испред СС дивизија, а такође су партизани који су се налазили у Велици убили два непријатељска војника. Послије тога је наступио покољ, тврди Шћепановић. [48]

Поводом седамдесетогодишњице геноцида у Велици одржан је округли сто у Велици 27. јула 2014. године. Објављен је и зборник радова и саопштења са округлог стола.[49] У Зборнику се између осталих текстова налази и текст преживјелих свједока геноцида у Велици: проф. др Гојка Гојковића[50] и Љуба Живаљевића.[51] У зборнику се налази пар текстова који својом стручношћу заслужују пажњу.  О нацистичкој пропаганди усмјереној према муслиманима на Балкану и Совјетском савезу пише члан Руског центра за холокауст у Москви проф. др Кирил Феферман.[52] У раду епископа Пакрачко-славонског Јована Ћулибрка „Велика у топографији терора и топографији сјећања свјетског рата: Увод у истраживање“ истиче се да је „једна од најчешћих и најкобнијих методолошких грешака које се чине у проучавању страдања у Другом свјетском рату на подручју бивше Југославије, а која је наслијеђена, често и несвјесно, из социјалистичке историографије јесте тенденција да се то страдање разматра искључиво унутар међусловенских односа и без увида у шире оквире политике терора, холокауста и геноцида у Другом свјетском рату, као и увида у њихово истраживање и меморијализацију страдања.“[53] Проф. др Вељко Ђурић Мишина у свом раду истиче да истраживање геноцида у Велици треба да се обавља по научно-истраживачким правилима и да је то посао за школованог историчара, као и то да је у њемачким војним архивима могуће пронаћи потребну архивску грађу дивизије Скендербег, која би могла да буде пресудна у стварању рукописа.[54] Проф. др Мирко Брковић и Миодраг Брковић, на основу њима доступне архивске грађе, су дошли до чињеница које указују да злочин у Велици није починила никаква разуларена банда због нерашчишћених рачуна из прошлости или остаци њемачких трупа бијесни због војног пораза, већ је то била добро организована и до детаља испланирана војна акција одмазде над цивилним становништвом. Они су такође утврдили да су такве казнене мјере њемачке трупе спроводиле широм окупиране Југославије и Европе, гдје год је постојао организовани оружани отпор њемачкој сили. Аутори су навели неколико примјера масакра у Европи који су слични са покољем у Велици.[55]Брковићи истичу учешће организованих муслиманских и шиптарских квинслишких јединица у злочину у Велици, као и чињеницу да су оне биле под апсолутном њемачком командом.[56] О покољу дјеце у Плавском затвору 1941. године и Величко-ржаничком масакру 1944. године писао је проф. др Марко Кнежевић.[57] Бранко Пауновић је писао о Величком покољу као књижевној теми.[58] У Зборнику се, између осталих, налазе и текстови: епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија Мићовића,[59]академика Зорана Лакића,[60] академика Миомира Дашића,[61] генерала Милоша Гојковића[62] и публицисте Гојка Кнежевића.[63]

Књиге које могу помоћи у расвјетљавању геноцида у Велици су књиге о СС дивизији „Принц  Еуген“ Ота Кума (који је био и један од њених команданата)[64] и Срђана Божовића.[65] За проучавање узрока геноцида у Велици корисна је књига Бена Шепарда „Терор на Балкану“.[66] Деценијска мржња према Србима на коју се позива наређење генерал-пуковника Франца Бома, главнокомандујућег генерала Вермахта у Србији, била је последица историјске нетрпељивости и њен „отровни“ утицај на понашање њемачке војске током Другог свјетског рата.[67]

За проучавање геноцида у Велици значајна је I сачувана архивска грађа. У том смислу битна је изворна грађа Државне Комисије за утврђивање злочина окупатора његових помагача која се чува у Архиву Југославије. Та грађа која се налази у фонду 110 је доступна, али није доступна грађа Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у Подгорици, Цетињу и Никшићу. Такође су недоступне архиве у Приштини и Тирани.  У њемачким војним архивима могуће је пронаћи потребну архивску грађу дивизије „Скендербег“. Архив Југославије објавио је 1964. године попис жртава из Другог свјетског рата, међу којима се налазе и страдали у Велици. Такође је и Савезни завод за статистику пописао жртве рата 1941-1945. Публикован је и попис жртава рата 1941-1945. на територији Црне Горе.[68] Музеј жртава геноцида је такође пописао жртве из Другог свјетског рата на простору Југославије.[69] Музеј жртава геноцида располаже базом података пописа жртава рата спроведеног 1964. године у организацији Савеза удружења бораца Народно-ослободилачког рата, између осталих ту су и подаци о страдању села Велика у Другом свјетском рату.[70] Ђорђе Лопичић је објавио пресуде југословенских ратних судова у вези њемачких ратних злочина почињених од 1941. до 1945. године гдје се могу наћи подаци за злочинце који су учествовали у покољу у Велици.[71] О жртвама Другог свјетског рата у Југославији писао је Богољуб Кочовић.[72] У скорије вријеме почео је са радом и интернет сајт Велике, на коме се налaзи, између осталога, и „Списак жртава геноцида у Велици 28. јула 1944. године“, „Свједочења о страдању у Велици 28. јула 1944. године“, као изјаве оштећених Среској Комисији за утврђивање злочина окупатора и његових помагача за срез Андријевички поводом злочина убиства и паљевина извршеног од немачке СС дивизије „Скендербег“ и „Принц Еуген“ (http://www.velika.me/index.php).

Бројна су књижевно-умјетничка дјела у којима је приказан злочин у Велици. Испјеване су бројне епске пјесме о злочину у Велици. Једну партизанску пјесму саопштио је др Милоје С. Вуковић из Подгорице.[73] Миомир Мијо Радивојевић спјевао је почетком 60-тих година XX вијека пјесму о злочину у Велици. Касније 1983. године Миомир – Мијо Радивојевић је објавио циклус пјесама под називом „Крвава драма у селу Велици за вријеме Драуфгенгер операције 28. јула 1944. године“. Циклус се састоји од пет пјевања: Ухода, Од Осоја до Десен потока, Лешћари – Лазе – Кукавица, Вукадинов поток – Шуме – Пјесковићи и Папратиште – Људско мучилиште.[74] Ову пјесму је доставио Живко З. Бјелановић из Велике Предрагу Шћепановићу који је објавио у својој књизи „Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу 1941-1945“.[75] Десетерачку пјесму „Вила са Чакора“ спјевао је Милун Кубуровић, у којој су детаљи о појединачним злочинима са прецизно наведеним именима жртава и злочинаца. Пјесма је објављена 2002. године у збирци пјесама „Епске народне пјесме Васојевића“ коју је приредио Ратко Делетић.[76] Примаријус др Миленко Вујовић из Берана спјевао је такође пјесму о покољу у Велици.[77] Жарко Бојић је спјевао пјесму „Покољ у Велици 1944“ која је централна пјесма његове збирке епских пјесама „Крвави трагови“.[78] Бранко М. Пауновић је објавио у својој књизи гусларску пјесму „Крвава драма у Велици 28. јула 1944“.[79] Тодор Живаљевић Велички написао је поему „Молитва за мој род велички“.[80] Он је и насликао слику „Збјег Величана“.[81]Спјеване су и тужбалице, једну од њих тужила је Дарка Милићева Бјелановић из Велике.[82]

Од прозних дјела Вељко Мијовић у роману „Црни вјетар“, са доста историографских података,  пише о покољу у Велици.[83] Роман је настао на темељима стварних догађаја, и синтеза је документарног и умјетничког. Мијовић је у роману означио злочинце, извршиоце покоља, именом и презименом, од којих су многи били из „комшилука“. Говорећи о роману „Црни вјетар“ Бранко Пауновић каже: „Вељко Мијовић је овим романом више учинио да се злочин не заборави него све што је о томе догађају написано и објављено за 70 година.“[84] Радош Јелић је написао приповјетку „Шамија“ чији су главни јунаци Митан Кнежевић и његова кћерка Бранка, дјевојчица која је чудом спашена из величког пакла.[85]

Једно од битних свједочанстава прошлих догађаја су и фотографије које су фотографисали њемачки војници и које говоре о злочинима у Велици. О томе је писао Бранко М. Пауновић.[86]

Радио телевизија Србије, студио у Приштини, је 1994. године снимила документарни ТВ филм „Велички непребол“, који је емитован у јулу мјесецу исте године. Овај документарни филм снимио је новинар Радомир Бато Грујић.[87] О покољу у Велици снимљена је и телевизијска документарна репортажа РТ Црне Горе под називом „Велика – Велики злочин“.[88] Ауторка филма је Наташа Баранин.[89]

 

Број страдалих

Око броја страдалих до данас нијесу усаглашени тачни подаци. На пребројавању броја жртава радили су многи истраживачи.

Коликих је размијера био геноцид најбоље показују статистички подаци броја становника Велике прије и послије Другог свјетског рата. Велика је 1914. године имала 1.852 становника. Године 1921. у Велици је било 314 кућа. Године 1931. општина Величка (у чијем саставу су били Новшићи и Ржаница) имала је 2.083 становника и 356 домова. Уочи Другог свјетског рата Велика је имала близу 2.000 становника.[90] Послије Другог свјетског рата  1948. године Велика броји 1352 становника односно око 650 становника мање.[91] У Народно ослободилачком покрету из Велике је учествовало 270 бораца, од којих је погинуло педесет.[92] Ако се узме у обзир да је један дио Величана погинуо борећи се на страни четничких јединица, један број преминуо природном смрћу и услед болести, као и да је један број страдао од стране окупатора и квислинга, остаје да је велики број становника села страдао у Величком покољу 28. јула 1944. године. Броју страдалих сељана треба додати и број страдалих избјеглица које су нашле уточиште у Велици за вријеме Другог свјетског рата.

Међу првим извјештајима о броју погинулих налази се у дневном листу Побједа, од 1. априла 1945. године, чланак у коме један један од бораца Пете црногорске пролетерске ударне бригаде, који је помагао сељацима Велике у сахрањивању жртава геноцида, износи податак да је у покољу страдало око 500 особа.[93] По исказу једног од свједока Алексе Гојковића, земљорадника из Велике, 28. јула 1944. године у Велици  је убијено 648 особа. Гојковић је свједочио у Среском опуномоћству УДБ-е у Андријевици 24. марта 1948. године. Алекса Гојковић није прецизирао да ли се жртве односе само на Велику или и на Горњу Ржаницу и Новшиће.[94] Алекса Гојковић је као одборник Народне Власти послије Другог свјетског рата прикупљао податке за сва она лица која су тога дана страдала. Гојковић наводи да је тада у  Велици запаљено преко 160 кућа [95] По сједочењу Радоја Новичина Брковића 28. јула 1944. године у Велици је убијено или спаљено 554 стараца, жена и дјеце.[96] Свједок Милоје Здравков Пауновић наводи да је број страдалих 640 лица.[97]

Двадесетак година касније, Савезни завод за статистику је 1966. године објавио списак жртава, који је допуњен 1992. године, али је назначено да је непотпун.[98] Бранко Јокић, проучавалац геноцида у Велици,  наводи да су све пописе жртава обавили Величани. Године 1964. пописивачи су били: Влајко Радевић за Папратиште, Војо М. Гојковић за Лијеву Ријеку и Рајко Т. Јокић за Поткрај. Њихови спискови се налазе у Архиву Југославије, фонд 2923. Бранко Јокић наводи да нијесу обиђене све величке породице, те да су ови спискови жртава непотпуни.[99] Списак жртава геноцида у Велици објавио је 2008. године Музеј жртава геноцида у Крагујевцу и Београду. И овдје је дата напомена да су из разних разлога неке жртве остале неуписане.[100] Непотпуни су и подаци о жртвама геноцида у Велици које је објавио Одбор за обиљежавање шездесете годишњице тринаестојулског устанка 2001. године.[101] На спомен обиљежју жртвама геноцида у Велици, подигнутом 1985. године, уклесан је текст књижевника Михаила Лалића у коме се између осталога наводи да је 28. јула 1944. године усмрћено 428 жена, дјеце и стараца Велике и околине.[102]

Бранко Јокић наводи да је 28. јула 1944. године у Велици страдало 335 жена, стараца и нејачи.[103]Бранко Јокић у својој књизи посвећеној геноциду у Велици доноси списак жртава који је 2008. године објавио Музеј жртава геноцида у Крагујевцу и Београду. Списак жртава у Велици, Новшиће и Горњој Ржаници, рађен по породичним презименима, са подацима: име, име родитеља, датум рођења, националност, година и мјесто убиства, село из којег је убијени, Јокић је допунио новим именима.[104]

У зборнику „Ватре с Комова“ наводи се да је у Велици убијено до 380 лица, од којих је евидентирано око 120 дјеце, а да је интернирано у логоре око 50 Величана.[105] У зборнику „Ватре са Комова“ дат је и списак жртава фашистичког терора.[106] У истој књизи, по изјави свједока Милоша Џудовића, убијено је 673 лица, од тога 120 дјеце,[107] а по изјави свједока Бранка Ј. Живаљевића убијено је више од 600 људи, жена и дјеце.[108]

Један од спискова страдалих саставио је Братислав Џудовић 1985. године док је сакупљао грађу и документацију за Спомен обиљежје. По том списку у Велици је страдало 290 лица, а у Горњој Ржаници 55.[109] Бранко М. Пауновић наводи да се број жртава креће од 400 до 600 лица[110] и  доноси списак страдалих од 358 лица.[111] Пауновић даје и спискове страдалих по браству и полу, и страдале дјеце у Величком покољу.[112] Пауновић доноси и фотографије величких мученика.[113]

Радован Лекић наводи да је у Велици и Горњој Ржаници страдало преко 400 стараца, жена, дјечака и дјевојчица.[114] Шћепановић наводи да је број жртава у Велици и Горњој Ржаници  преко 750 лица, јер су се током рата у ова два села налазиле избјеглице из Косова и Метохије.[115] Славољуб Ђукић, излажући историју своје породице, на основу својих истраживања, наводи да је у читавом Горњем Полимљу страдало 673 лица, од тога у Велици 380 лица.[116] Мустаха Мемић у својој књизи, о Плаву и Гусињу у прошлости, наводи бројку од 350 жртава у Велици и Горњој Ржаници.[117] Милорад М. Чукић у књизи „Камом и ватром у долини Лима“ наводи бројку од око 380 страдалих у покољу у Велици, од тога 287 женског пола, од 118 дјечака и дјевојчица нико није био старији од десет година, од тога старих до једне године 14-ро и деветоро новорођенчади, четворо су извађени из утроба трудница и убијени.[118] Чукић доноси и списак страдалих (384).[119] Осим страдалих Чукић наводи и попаљене куће по засеоцима Велике, и наводи да су многе од ових кућа гореле и трећи пут.[120]

Павле Џелетовић Иванов наводи да су припадници  21. СС-дивизије  „Скендербег“ у селу Велици побили 428 немоћних лица, од којих су 120 дјеца. Том приликом спалили су 300  кућа. Слична звијерства починили су и у другим селима на Чакору и Полимљу у Црној Гори.[121]

У часопису Глас Холмије дат је списак страдалих у Велици. Списак је саставио  Момчило Момо Гојковића по породицам, и он броји имена  и презимена 426 жртава.[122]

Проф. др Марко Кнежевић је у књизи „Велика и Новшиће“ навео да је у Велици, Горњој Ржаници и Улотини страдало око 500 дјеце, жена и стараца.[123] У тексту који се налази у зборнику радова са округлог скупа о величком геноциду Марко Кнежевић наводи „Списак дјеце и младих, узраста до 18 године, страдалих у величком масакру 28. јула 1944. године“ (списак садржи имена 102 особе). Кнежевић напомиње да списак жртава геноцида у Велици који је саставио Бранко Јокић (са именом оца, годином рођења и мјестом погибије у директном терору, на основу података из Музеја жртава геноцида у Крагујевцу и  Београду) није потпун јер у њему недостају имена жртава млађих од 18 година која су уписана на чакорском споменику, у зборнику „Ватре са Комова“ и другим публикацијама. Кнежевић наводи још седам имена страдале дјеце.[124]

У зборнику радова и саопштења поводом седамдесетогодишњице геноцида у Велици проф. др  Вељко Ђурић Мишина помиње да када се говори о злочину у Велици помињу се разне бројке страдалника, од 300 до 600 и да је потребно саставити и употпунити списак жртава.[125] Генерал Милош Гојковић наводи 428 жртава геноцида у Велици. Гојковић наводи и да се покољ извршио у периоду од 10 до 13 часова 28. јула 1944. године.[126] Комнен Бећировић наводи да је масакр трајао два сата и 15 минута и да су убијене 673 особе.[127]

Неке породице жртава геноцида у Велици добијале су од државе скромне износе новчане помоћи на име трошкова сахране.[128]

 

Ко су били извршиоци геноцида?

 

У досадашњим истраживањима пуно је писано о томе ко су били извршиоци геноцида у Велици, али не систематизовано и аналитички.

Милорад  М. Чукић у књизи „Камом и ватром у долини Лима“ наводи да је у масакру Величана, поред припадника „Скендербег“ и „Принц Еуген“ дивизије, према процјенама учествовало и око 4.000 вулнетара са Косова и Метохије, као и доста њих из Плава и Гусиња, и из сјеверне Албаније.[129]Бранко Јокић наводи да је према њемачким извјештајима, дивизија „Скендербег“ у операцијама у долини Лима имала 440 Албанаца из Бујановца, Прешева, Сијаринске Бање, Косовске Каменице, Тетова, околине Дечана, Пећи и Ђаковице, неколико стотина Руговаца и преко 400 муслиманско-плавских вулнетара.[130] Јокић наводи и имена злочинаца који су учествовали у геноциду у Велици.[131]

У зборнику „Ватре са Комова“  наводи се да су разбијени остаци „јединица злогласне њемачке дивизије „Принц Еуген“ и дивизије „Скендербег“, састављене од фашистичких издајника албанског народа са Косова“ починиле злочин у Велици.[132]

Шћепановић наводи да су извршиоци геноцида били Плавогусињска и Бихорска муслиманска квинслиншка милиција и вулнетари на челу са Османом Растодером, Саитом Шахмановићем, Шемсом Феровићем, Ризом Феровићем, Саљом Никочевићем и др.[133] Шћепановић наводи имена злочинаца који су учествовали у величком покољу: Авдуловић Сали Рама (1892-1963) из Ругове, Аџи Имер из Ругове, Ганић Аљо из Плава, Гутић Брао из Плава, Зарбинца Суљ из околине Косовске Каменице, Кандић Гацо из Десног Метеха, општина плавска, Кећо Јакуп из Јошанице, општина руговска, срез пећки (Метохија), Којић, хоџа, Крцић Бајрам из Прњавора, општина плавска, Мекуловић Ука из Новшића, Нововић (Х)Алил из Горње Ржанице, Нука (Нукић) Нума из Хакања, Нумонислић Асо из Плава, Растодер Авдулахов Осман из Радмановаца, општина петњичка, срез берански, Реџепагић Мака из Плава, Реџепагић Шабан бегов Хусо из Плава, Реџепагић Шабо из Плава, Седиковић Агин Шеко из Ругове, Суљевић Хасан из Јасенице, општина плавска, Та(х)ировић Џема из Горње Ржанице, Феровић Медов Ризо из Плава, Феровић Аганов (Агов) Шемсо из Плава, Челић – Чела Ујкан из Акања код Гусиња, Чекић Хамо из Гусиња, Шабовић Мухарем – Мушо из Плава, Шахмановић Мустафин Саит-Хоџа из Плава, Авдо, Аљи Риза из Албаније, Зумбер из Плава, Идриз, Мухарем из Јасенице, Хафиз из Јуника, срез ђаковички, Шиптар, Рифат из Ругове, Шиптар, Смаил, Суљо, Тахир из Ругове, Шиптар, Ћазим, Ћафири, Фејзо из Ругове и др.[134] Шћепановић наводи и имена злочинаца који се помињу у роману „Црни вјетар“ аутора Вељка Мијовића: Аг Садри Ага из Ђаковице, Ахметовић Идриз из Горње Ржанице, Барјактари Хаџи из Албаније, Було Нон из Доље код Гусиња, Бучевић Бајзит из Новшића, Бучевић Имер из Новшића, Бучевић Ујкан из Новшића, Бучевић Шаћир из Новшића, Дрешевић Бико, Шиптар, Дрешевић Деко из Ругове, Шиптар, Баљуљи Ћазим, Бећа Сали, Шиптар, Дуца Браим из Пепића код Плава, Ђеловић Идриз из Новшића, Емини Ајет из Косовске Каменице (Бушинци), Жуја Шабан из Ругове, Шиптар, Ибиши Мустафа из села Кромовик код Ораховца, Шиптар, Јашари Хамдија, Шиптар, Јусуфи Бари, Шиптар, Кабаши Хасан из села Кабаши код Гњилана, Шиптар, Качар Тахир Фаик из Ајкобила, Шиптар, Липовица Хоџ (Јусуф Бахтјани), Шиптар, Луковић Рамиз из Метеха, Луковић Емро из Метеха код Плава, Љута Садик из Турићеваца (Дреница), Парлеши Нуа из Паскалице код Пећи, Шиптар, Пожари Дем Али из Ђаковице, Река Бајрам, Шиптар, Реџа Сали, Шиптар, Руговац Тахир, Шиптар, Садику Ук из Косовске Каменице, Шиптар, Скареп Узеир, Шиптар, Сулејмани Таир, Шиптар, Трпеза Хисет (Хусеин Сахити) из села Трпеза из Метохије, Шиптар, Фаик Тахир Качак, Шиптар, Феризовић Рама, Хасани Мула Илијаз из околине Дренице, Цамић Јусуф из Плава, Цана Селим  из Пећи, Шиптар, Шкријељ Пашо, Шиптар и др.[135] Такође и Бранко М. Пауновић наводи имена злочинаца који су „инспирисали, наређивали, клали, силовали и палили“ у Велици у периоду од 1941. до 1945. године.[136]

Геноцид у Велици пратила је пљачка покретне и непокретне имовине. И наредни дан после покоља долазили су муслиманска квинслишка милиција, балисти и вулнетари из Плава и Гусиња и опљачкали оно што нијесу успјели претходног дана.[137] Долазили су и следећих дана, подијељени у више мањих група, гдје су око згаришта запаљених кућа тражили и проналазили закопе.[138] Потраге за скривеном имовином описане су у роману „Црни вјетар“.[139] Осим што су опљачкане, куће Величана су и попаљене. Списак спаљених кућа од 1941-1945. године налази се у зборнику „Ватре са Комова“.[140] У периоду 1941-1945. године у андријевичком срезу запаљено је 3.197 кућа чија је вриједност процијењена на 155.629.157 предратних динара. Из Велике је заплијењено: 8.000 оваца, преко 2.000 говеди, 150 коња и 200 коза, из Горње Ржанице: 2.000 оваца, 500 говеди, 50 коња и 100 коза.[141].

Закључак

Злочин у Велици који се десио 28. јула 1944. године по својим карактеристикама има обиљежја геноцида. Послије Другог свјетског рата о овом злочину геноцида у историографији није  поклањана нарочита пажња. О томе није било пожељно да се говори и пише због прокламоване идеологије братства и јединства. Зато је злочин геноцида у Велици заташкаван и минимизиран. Од краја Другог свјетског рата до данас написан је извјестан број радова о овој теми, и то махом публицистичког карактера, мада се последњих година појављују и стручне монографије и чланци који проучавају овај догађај. Штампан је и један број радова мемоарске природе, а објављена су и бројна књижевно-умјетничка дјела. У досадашњим истраживањима аутори су се већином бавили описом и починиоцима геноцида, као и бројем жртава. Мали је број радова који имају еминентно научни карактер. Стога је неопходно предузети истраживања како би се добио коначни број жртава и из кога би се видјело не само ко су биле жртве него и начин њиховог страдања, као и ко су били починиоци злочина.

 Архивски извори:

 Архив Југославије, Фонд 179 – Попис „Жртве рата 1941-1945“, Београд 1964.

Жртве рата 1941-1945 – Резултати пописа, Савезни завод за статистику, Београд 1966 (репринт 1992).

Жртве рата 1941-1945, попис из 1964. СР Црна Гора, Савезни завод за статистику, Београд 1992.

Извори:

Ватре са Комова, народ андријевичког среза у НОР 1941-1945, Мјесни одбор СУБНОР-а – Андријевице Београд, 1978.

(file:///C:/Users/hp/Desktop/VELIKA/vatre%20sa%20komova.pdf, 179-222)

Милинко Богићевић, „Шеснаест дана одсјечени од јединице“, у: Пета пролетерска црногорска бригада, зборник сјећања, књ. 3, Војноиздавачки завод, Београд 1981, 445-449.

Бранко Вуковић, „Крвава свадба у Велици“, Репортер, бр. 869, 1989, 22-29.

Нико Јовићевић, Од пете офанзиве до слободе: борбе у Црној Гори од половине 1943до краја 1944 године, Војноиздавачки завод „Војно дело“, Београд 1972.

Ђорђе Н. Лопичић, Њемачки ратни злочини 1941-1945, пресуде југословенских ратних судова, Музеј жртава геноцида, Београд 2009.

(file:///C:/Users/hp/Desktop/VELIKA/djordje%20lopicic%20njemacki%20ratni%20zlocini.pdf)

Споменица црногорским антифашистима 1941/45, Одбор за обиљежавање Тринаестојулског устанка у Црној Гори – Обод, Цетиње 2001.

 Литература:

 Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлу међународног права, Политика, Београд 1992.

Ненад Антонијевић, Косово и Метохија, 1941-1945. година, ратни злочини, Музеј жртава геноцида Београд, Београд 2017.

Радован Бакић, Горње Полимље, Природа, становништво и насеља, Географски институт Филозофског факултета Никшић – Комови, Никшић 2005.

Живко Бјелановић, „Покољ гледао очима шестогодишњег дјечака. Свједочење Велимира М. Бошковића о Величком геноциду“, Глас Холмије, часопис за књижевност, историју и културу, Беране март 2017, год. VI, бр. 32, 78-79.

Срђан Божовић, Дивизија Принц Еуген, Народни музеј Панчево, Панчево 2012.

Жарко Бојић, „Покољ у Велици 1944. године“, Крвави трагови, Подгорица, Удружење књижевника, пјесника и умјетника Срба из Црне Горе и расељења „Горска вила“, 2014, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 338-341.

Ђорђе Борозан, Велика Албанија, поријекло – идеје – пракса, Војно историјски институт Војске Југославије, Београд 1995, Београд 1995.

Мирко Брковић – Миодраг Брковић, „Прилог проучавању геноцидног покоља становника села Велике 28. јула 1944. године на основу доступне архивске грађе“, у: Геноцид у Велици, 59-78.

Milorad Vasić, „Kvinsliške i kolaboracionističke snage na Kosovu i Metohiji 1941-1945“, Vojnoistorijski glasnik, 1/1985, 286-305.

Миленко Вујовић, „Освета унуке Радмиле“, у: Славољуб Шошкић, Браство Шошкића монографија са родословом, Београд 2005, 133.

Геноцид у Велици 28. јула 1944, Зборник радова и саопштења са округлог стола у Велици одржаног 27. јула 2014. поводом седамдесетогодишњег помена, Одбор за обиљежавање 70 година од фашистичког геноцида у Велици 28. јула 1944 – ИГП „Пегаз“ Бијело Поље, Велика 2015.

Гојко Гојковић, „Предлог да се злочин у Велици 28. јула 1944. прогласи за дан сјећања“, у: Геноцид у Велици, 49-52.

Милош Гојковић, Велика кроз историју, Завичајно удружење Величана – Београд, Београд 2007.

Милош Гојковић, „О злочину геноцида у Велици, његовом негирању и оправдавању“, у: Геноцид у Велици, 91-96.

Момчило Момо Гојковић, „Жртве геноцида у Велици 28. јула 1944. године“, Глас Холмије, Беране-септембар 2013. године, год. II, бр. 11, 54-59.

Миомир Дашић, „Покољ у Велици 28. јула 1944. има историјску генезу“, у: Геноцид у Велици, 31-38.

Бојан Ђокић, „Балисти као синоним за албанске злочине на Косову и Метохији 1941-1945. године: прилог страдању српског становништва“, Годишњак за истраживање геноцида, св. 9, Београд – Крагујевац 2017, 75-94.

Славољуб Т. Ђукић, Ђукићи од Павића Владимировог из Метеха, Рижа, Краљево 2007.

Вељко Ђурић Мишина, „Геноцид у Велици уткан дубоко у колективно памћење“, у: Геноцид у Велици, 53-56.

Љубо Живаљевић, „Да смо знали да иду балисти, не бисмо их чекали“, у: Геноцид у Велици, 57-58.

Тодор Живаљевић Велички, „Збјег Величана“, у: Бранко М. Пауновић, Велика,  велика по вјековној патњи, 359.

Тодор Живаљевић Велички, „Молитва за мој род Велички“, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 323-324.

Радош Јелић, „Шамија“, Јединство, Приштина, сриједа 8. новембар 1989, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 309.

Бранко Јокић, Покољ у Велици 28. јула 1944. године, АП Принт, Подгорица 2014.

Бранко Јокић, „Вјечна стража на граници слободе. Злочин у Велици“, Побједа, Подгорица, петак, 7. јул 1989, бр. бр. 8477, 13.

Бранко Јокић, „Терор их није поколебао. Злочин у Велици“, Побједа, Подгорица, субота, 8. јул 1989, бр. бр. 8478, 14.

Бранко Јокић, „Свједочење Михаила Лалића. Злочин у Велици“, Побједа, Подгорица, недјеља, 9. јул 1989, бр. бр. 8479, 16.

Бранко Јокић, „Подмукло и свирепо. Злочин у Велици“, Побједа, Подгорица, понедјељак, 10. јул 1989, бр. бр. 8480, 12.

Бранко Јокић, „Језива слика села. Злочин у Велици“, Побједа, Подгорица, уторак, 11. јул 1989, бр. бр. 8481, 18.

Гојко Кнежевић, „Да се не заборави и не понови нигдје на земљином шару“, Побједа, Подгорица, 27. јул 2014. година, 20.

Гојко Кнежевић, „Злочин је и прећуткивање, а још већи – негирање геноцида у Велици“, у: Геноцид у Велици, 107-111.

Гојко Кнежевић, „Камомом прекинули дјечју игру“, Побједа, Подгорица 28. јул 2002. године, 22.

Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, Штампар Макарије, Београд – Ободско слово, Подгорица, Подгорица 2014.

Марко Кнежевић, „Страдање дјеце у плавском затвору 1941. и Величко-ржаничком масакру 1944. године“, у: Геноцид у Велици, 79-90.

Богољуб Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, Свјетлост, Сарајево 1990.

„Крвавав драма у Велици 28. јула 1944“, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 292.

Otto Kumm, Vorwarts Prinz Eugen,  Coburg 1978.

Зоран Лакић, „Није сваки злочин, ма колико био велики, злочин геноцида“, у: Геноцид у Велици, 39-48.

Радован Лекић, Андријевачки срез 1941-1945 (прилог историји НОБ Црне Горе), Обод, Цетиње 1961.

Вељко Мијовић, Црни вјетар, Друштво пријатеља књиге, Беране 1993.

Јоаникије Мићовић, „Истинске жртве никад не умиру“, у: Геноцид у Велици, 13-17.

Мустафа Мемић, Плав и Гусиње у прошлости, Издавачка заједница „Вељко Влаховић“ – Култура, Београд 1989.

„Партизанска пјесма“, у: Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 283.

Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, АП Принт, Подгорица – НВО ВЕЛИЧКА КАПЕТАНИЈА, Велика, Подгорица 2015.

Бранко Пауновић, „Велички покољ као књижевна тема“, у: Геноцид у Велици, 97-106.

Станко Д. Пауновић, Велички великомученици, Библиотека „Др. Вићентије Ракић“, Параћин 2017.

Миомир Радивојевић„Крвава драма у селу Велици за вријеме Драуфингер операције“, у: Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 286-290.

Д. Т., „Андријевичка операција“, у: Војна енциклопедија, 1, Београд 1970, 145-146.

Јован Ћулибрк, „Велика у топографији терора и топографији сјећања у Другог свјетског рата: Увод у истраживање“, у: Геноцид у Велици, 25-30.

Кирил Феферман, „Нацистичка пропаганда усмјерена на муслимане на Балкану и Совјетском савезу и њене импликације за масовна убиства“,  у: Геноцид у Велици, 19-23.

Милорад М. Чукић, Камом и ватром у долини ЛимаЗлочини вулентара, балиста, припадника дивизија „Скендербег“, „Принц Еуген“ и других албанских и муслиманских формација за време Другог светског рата,  Народна библиотека „Вук Караџић“, Београд 1997.

Павле Џелетовић Иванов, 21. СС Скендербег дивизија, Нова књига, Београд 1987.

Павле Џелетовић Иванов, 21. СС Скендербег дивизија, Удружење писаца Поета,

Београд 2012.

Павле Џелетовић Иванов, Балистички покрет 1939-1952: масовност, сарадња са италијанским и немачким окупаторима и злочини над Србима, Архив Србије, Београд 2001.

Бен Х. Шепард, Терор на Балкану, Немачка војска и партизански начин ратовања, Магелан Прес, Београд 2014.

Славољуб Шошкић, Братство Шошкића монографија са родословом, Београд 2005.

Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу 1941-1945, Светигора, Цетиње 2015.

ТВ емисије:

Велика – Велики злочин, ТВ Црне Горе, 7. април 2015.

Велички непребол, РТ Србије, јул 1994.

Интернет извори:

http://www.velika.me/index.php

 

[1] Радован Бакић, Горње Полимље, Природа, становништво и насеља, Географски институт Филозофског факултета Никшић – Комови, Никшић 2005, 404-406.

[2] Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, Штампар Макарије, Београд – Ободско слово, Подгорица, Подгорица 2014, 79-128.

[3] Ђорђе Борозан, Велика Албанија, поријекло – идеје – пракса, Војно историјски институт Војске Југославије, Београд 1995, 314-315.

[4] Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, 128.

[5] Исто, 130. Опширније о ратним злочинима и присилном исељавању српског становништва током Другог свјетског рата са територије Косова и Метохије в. Ненад Антонијевић, Косово и Метохија, 1941-1945. година, ратни злочини, Музеј жртава геноцида Београд, Београд 2017.

[6] Милош Гојковић, Велика кроз историју, Завичајно удружење Величана – Београд, Београд 2007, 112.

[7] Андријевичка операција, обухвата акције у времену од 18. до 26. јула 1944. године у ширем рејону Андријевице. У првој половини јула ту се прикупљала Оперативна група дивизија НОВ Југославије (2, 5 и 17) са задатком да продре у Топлицу и Јабланицу и да са србијанским јединицама распламса ослободилачке борбе у Србији. Њемци су покушали да изненадним и свеобухватним нападом разбију Оперативну групу дивизија и одбаце је из долине Лима на запад. Њемачким снагама командовао је Штаб 5. СС брдског корпуса са сједиштем у Рашкој. Напад Њемаца почео је 18. јула. У њему су учествовале: 21. СС дивизија „Скендербег“, борбена група Strippel и 14. пук 7. СС дивизије „Принц Еуген“, које су упућене правцем Мурино – Андријевица –Беране; борбена група Bendl  напредовала је правцем Турјак – Беране и  легија Krempler правцем Биоче – Беране. Послије вишедневних борби  под притиском 2, 3 и 5 дивизије, њемачка 21. СС дивизија,  14. пук 7. СС дивизије и борбена група Strippel сабијени су у обруч у простору Мурина. У наставку борби, 25. јула, окружене њемачке снаге претрпјеле су тешке губитке, а 21. СС дивизија је потпуно разбијена и због претрпјених губитака касније сведена на борбену групу Скендербег. Штаб 2. корпуса, оставивши 5. и 9. бригаду 3. дивизије за уништење преосталих њемачких снага, наредио је да се Оперативна група дивизија прикупи од Берана ради извршења главног задатка – продора у Србију. Борбе 5. и 9. бригаде са окруженим непријатељем продужиле су се до 1. августа, али се 14. пук 7. СС дивизије пробио преко Чакора за Пећ, а дјелови борбене групе Strippel и остаци 21. СС дивизије, пошто су претрпјели веће губитке, ка Рожају и албанској граници, опширније в.  Д. Т., „Андријевичка операција“, у: Војна енциклопедија, 1, Редакција Војне енциклопедије – Београд, Београд 1970, 145-146.

[8] Павле Џелетовић Иванов, 21. СС дивизија „Скендербег“, Удружење писаца Поета, Београд 2012, 111; Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, 146.

[9] Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, 146.

[10] Исто, 148.

[11] Жртве рата 1941-1945, попис из 1964. СР Црна Гора, Савезни завод за статистику, Београд 1992.

[12] Милош Гојковић, „О злочину геноцида у Велици, његовом негирању и оправдавању“, у: Геноцид у Велици 28. јула 1944, Зборник радова и саопштења са округлог стола у Велици одржаног 27. јула 2014. поводом седамдесетогодишњег помена, Велика 2015, 94. Вулнетари – оружане добровољачке јединице састављене од Албанаца са Косова и Метохије  у току Другог свијетског рата за борбу против НОП-а. Ријеч вулнетар значи добровољац. Албанске добровољце – вулнетаре највише су сачињавали војници средњовјечних и старијих годишта. Формирање јединица вршено је под надзором команданта њемачке 60. пјешадијске дивизије генерал потпуковника Георга Еберхата-Фридриха. У састав 21. СС-дивизије „Скендербег“ ушло је око 10000 Албанаца са Косова и Метохије. Једним дјелом сачињавали су је дјелови 13. СС-дивизије „Ханџар“. Ова јединица је извршила злочине над недужним становништвом у долини Лима 1944. године, од Чакора до Андријевице, опширније в. Павле Џелетовић Иванов, 21. СС дивизија „Скендербег“; Командант 21. брдске СС-дивизије „Скендербег“ био је СС Оберфирер Аугуст Шмитхубер, в. Исти, 129. Балисти – од „Baili Kombtare“ су припадници Националног фронта основаног 1942. године на Косову и Метохији. О балистима в. Павле Џелетовић Иванов, Балистички покрет 1939-1952: масовност, сарадња са италијанским и немачким окупаторима и злочини над Србима, Архив Србије, Београд 2001; Бојан Ђокић, „Балисти као синоним за албанске злочине на Косову и Метохији 1941-1945. године: прилог страдању српског становништва“, Годишњак за истраживање геноцида, св. 9, Београд – Крагујевац 2017, 75-94; Milorad Vasić, „Kvinsliške i kolaboracionističke snage na Kosovu i Metohiji 1941-1945“, Vojnoistorijski glasnik, 1/1985, 286-305.

[13] Бранко Јокић, Покољ у Велици 28. јула 1944. године, АП Принт, Подгорица 2014, 179.

[14] Бранко Вуковић, „Крвава свадба у Велици“, Репортер, 1989, бр. 869, 22-29.

[15] Бранко Јокић, „Злочин у Велици“, Побједа, Титоград 7. јул – 11. јул 1989. године (бр. 8477, 13; бр. 8478, 14; бр. 8479, 16; бр. 8480, 12; бр. 8481, 18).

[16] Бранко Јокић, „Језива слика села. Злочин у Велици“, Побједа, Титоград, уторак, 11. јул 1989, бр. 8481, 18.

[17] Исто, 18.

[18] Гојко Кнежевић, „Камом прекинули дјечју игру“, Побједа, Подгорица 28. јул 2002. године, 22; Исти, „Да се не заборави и не понови нигдје на земљином шару“, Побједа, Подгорица, 27. јул 2014. година, 20.

[19] Живко Бјелановић, „Покољ гледао очима шестогодишњег дјечака. Свједочење Велимира М. Бошковића о Величком геноциду“, Глас Холмије, часопис за књижевност, историју и културу, Беране март 2017, год. VI, бр. 32, 78-79.

[20] Нико Јовићевић, Од пете офанзиве до слободе: борбе у Црној Гори од половине 1943 до краја 1944 године, Војноиздавачки завод „Војно дело“, Београд 1972, 468.

[21] Исто, 428-464.

[22] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 180-181.

[23] Милинко Богићевић, „Шеснаест дана одсјечени од јединице“, у: Пета пролетерска црногорска бригада, зборник сјећања, књ. 3, Војноиздавачки завод, Београд 1981, 445-449.

[24] Исто, 446.

[25] Исто, 180.

[26] Радован Лекић, Андријевачки срез 1941-1945 (прилог историји НОБ Црне Горе), Обод, Цетиње 1961, 487, 507-523.

[27] Исто, 511-514.

[28] Исто, 514-516.

[29] Исто, 516-522.

[30] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 238.

[31] Ватре са Комова, народ андријевичког среза у НОР 1941-1945, Мјесни одбор СУБНОР-а – Андријевице,  Андријевица 1978. (file:///C:/Users/hp/Desktop/VELIKA/vatre%20sa%20komova.pdf, 179-222)

[32] Исто, 191-201.

[33] Исто, 198.

[34] Исто, 191.

[35] Исто, 201.

[36] Павле Џелетовић Иванов, 21. СС дивизија „Скендербег“, Нова књига, Београд 1987.

[37] Павле Џелетовић Иванов, 21. СС дивизија „Скендербег“, Београд 2012, 142-164.

[38] Исто, 196-204.

[39] Милорад Л. Чукић, Камом и ватром у долини ЛимаЗлочини вулентара, балиста, припадника дивизија „Скендербег“, „Принц Еуген“ и других албанских и муслиманских формација за време Другог светског рата,  Народна библиотека „Вук Караџић“, Београд 1997.

[40] Бранко Јокић, Покољ у Велици.

[41] Исто, 168-169. О геноциду и теоријама геноцида детаљније в. Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлу међународног права, Политика, Београд 1992.

[42] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, АП Принт, Подгорица – НВО ВЕЛИЧКА КАПЕТАНИЈА, Велика, Подгорица 2015.

[43] Станко Д. Пауновић, Велички великомученици, Библиотека „Др. Вићентије Ракић“, Параћин 2017.

[44] Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, 147.

[45] Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу 1941-1945, Светигора, Цетиње 2015.

[46] Исто, 129-170.

[47] Исто, 297-340.

[48] Исто, 64.

[49] Геноцид у Велици 28. јула 1944, Зборник радова и саопштења са округлог стола у Велици одржаног 27. јула 2014. поводом седамдесетогодишњег помена, Одбор за обиљежавање 70 година од фашистичког геноцида у Велици 28. јула 1944 – ИГП „Пегаз“ Бијело Поље, Велика 2015.

[50] Гојко Гојковић, „Предлог да се злочин у Велици 28. јула 1944. прогласи за дан сјећања“, у: Геноцид у Велици,  49-52.

[51] Љубо Живаљевић, „Да смо знали да иду балисти, не бисмо их чекали“, у: Геноцид у Велици, 57-58.

[52] Кирил Феферман, „Нацистичка пропаганда усмјерена на муслимане на Балкану и Совјетском савезу и њене импликације за масовна убиства“,  у: Геноцид у Велици, 19-23.

[53] Јован Ћулибрк, „Велика у топографији терора и топографији сјећања у Другог свјетског рата: Увод у истраживање“, у: Геноцид у Велици, 25.

[54] Вељко Ђурић Мишина, „Геноцид у Велици уткан дубоко у колективно памћење“, у: Геноцид у Велици, 55-56.

[55] Мирко Брковић – Миодраг Брковић, „Прилог проучавању геноцидног покоља становника села Велике 28. јула 1944. године на основу доступне архивске грађе“, у: Геноцид у Велици, 59-78.

[56] Исто, 59-78.

[57] Марко Кнежевић, „Страдање дјеце у плавском затвору 1941. и Величко-ржаничком масакру 1944. године“, у: Геноцид у Велици, 79-90.

[58] Бранко Пауновић, „Велички покољ као књижевна тема“, у: Геноцид у Велици, 97-106.

[59] Јоаникије Мићовић, „Истинске жртве никад не умиру“, у: Геноцид у Велици, 13-17.

[60] Зоран Лакић, „Није сваки злочин, ма колико био велики, злочин геноцида“, у: Геноцид у Велици, 39-48.

[61] Миомир Дашић, „Покољ у Велици 28. јула 1944. има историјску генезу“, у: Геноцид у Велици, 31-38.

[62] Гојко Гојковић, „Предлог да се злочин у Велици 28. јула 1944. прогласи за дан сјећања“, у: Геноцид у Велици, 49-52.

[63] Гојко Кнежевић, „Злочин је и прећуткивање, а још већи – негирање геноцида у Велици“, у: Геноцид у Велици, 107-111

[64] Otto Kumm, Vorwarts Prinz Eugen, Coburg 1978.

[65] Срђан Божовић, Дивизија „Принц Еуген“, Народни музеј Панчево, Панчево 2011.

[66] Бен Х. Шепард, Терор на Балкану, Немачка војска и партизански начин ратовања, Магелан Прес, Београд 2014.

[67] Наређење генерал-пуковника Франца Бома гласи: “Циљ треба да постигнете у земљи у којој су 1914. године реке немачке крви текле због подмуклости Срба, како мушкараца, тако и жена. Ви сте они који ће осветити те мртве. Целој Србији мора да се стави до знања да отпор не води ничему, и то на начин који ће најјаче деловати на целокупно становништво. Ко год буде показивао милост у обављању дужности, биће позван на одговорност, без обзира на чин и положај, и биће му суђено пред војним судом.“ Бен Х. Шепард, Терор на Балкану, 5.

[68] Архив Југославије, Фонд 179 – Попис „Жртве рата 1941-1945“, Београд 1964; Жртве рата 1941-1945 – Резултати пописа, Савезни завод за статистику, Београд 1966 (репринт 1992); Жртве рата 1941-1945, попис из 1964. СР Црна Гора, Београд 1992.

[69] Архив Музеја жртава геноцида, Фонд „Жртве рата 1941-1945“.

[70] Вељко Ђурић Мишина, „Геноцид у Велици уткан дубоко у колективно памћење“, Геноцид у Велици, 55.

[71] Ђорђе Н. Лопичић, Немачки ратни злочини 1941-1945, пресуде југословенских ратних судова, Музеј жртава геноцида, Београд 2009.

(file:///C:/Users/hp/Desktop/VELIKA/djordje%20lopicic%20njemacki%20ratni%20zlocini.pdf)

[72] Богољуб Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, Свјетлост, Сарајево 1990.

[73] „Партизанска пјесма“, у: Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 283.

[74] Бранко Пауновић, „Велички покољ као књижевна тема“, у: Геноцид у Велици, 100.

[75] Миомир-Мијо Радивојевић„Крвава драма у селу Велици за вријеме Драуфгенгер операције“, одломак у: Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 286-290.

[76] Бранко Пауновић, „Велички покољ као књижевна тема“, у: Геноцид у Велици, 100.

[77] Миленко Вујовић, „Освета унуке Радмиле“, у: Славољуб Шошкић, Братство Шошкића монографија са родословом, Београд 2005, 133; исто у: Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 283-284.

[78] Жарко Бојић, „Покољ у Велици 1944“, Крвави трагови, Удружење књижевника, пјесника и умјетника Срба из Црне Горе и расељења „Горска вила“, Подгорица 2014, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 338-341.

[79] „Крвавав драма у Велици 28. јула 1944“, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 292.

[80] Тодор Живаљевић Велички, „Молитва за мој род Велички“, у: Бранко М. Пауновић, Велика  велика по вјековној патњи, 323-324.

[81] Тодор Живаљевић Велички, „Збјег Величана“, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 359.

[82] Дарка Милићева Бјелановић, „Угаси се Сунце јарко“, у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 341.

[83] Вељко Мијовић, Црни вјетар, Друштво пријатеља књиге, Беране 1993.

[84] Бранко Пауновић, „Велички покољ као књижевна тема“, у: Геноцид у Велици, 99.

[85] Радош Јелић, „Шамија“, Јединство, Приштина, сриједа 8. новембар 1989; факсимил приповјетке објављен у: Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 309.

[86] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 83-87.

[87] Велички непребол, РТ Србије, јул 1994.

[88] Велика – Велики злочин, ТВ Црне Горе, 7. април 2015.

[89] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 2015, 352.

[90] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 59.

[91] Радован Бакић, Горње Полимље, 406.

[92] Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 156.

[93] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 179.

[94] Исто, 135-136.

[95] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 162-264.

[96] Исто, 261.

[97] Исто, 265-266.

[98] Жртве рата 1941-1945, резултати пописа, Београд 1966;  Жртве рата 1941-1945, попис из 1964. СР Црна Гора, Београд 1992.

[99] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 135.

[100] Исто, 136-154.

[101] Споменица црногорским антифашистима 1941/45, Одбор за обиљежавање Тринаестојулског устанка у Црној Гори – Обод, Цетиње 2001.

[102] На спомен обиљежју (рад архитекте Радослава Зековића) уклесане су Лалићеве ријечи: „Нека се зна како зликовци хитлеровских дивизија „Скендербег“ и „Принц Еуген“ 28. јула 1944. свирепом злобом усмртише 428. жена, дјеце и стараца Велике и околине. Нека овај мрамор стоји жртвама на часни помен убицама на срамоту.“ Недалеко од овог споменика, 2001. године освештана је црква, рађена по пројекту архитекте Ранка Вуканића, посвећена Св. Кирику и Јулити (који се славе на дан 15/28. јул),  в. Бранко Јокић, Покољ у Велици, 156-157.

[103] Исто, 167.

[104] Исто, 36-166.

[105] Ватре с Комова, 179.

[106] Исто, 189-190.

[107] Исто, 211.

[108] Исто, 218.

[109] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 109.

[110] Исто, 111.

[111] Исто, 125-141.

[112] Исто, 142-143.

[113] Исто, 146-160.

[114] Радован Лекић, Андријевачки срез 1941-1945, 508.

[115] Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 66, 68.

[116] Славољуб Т. Ђукић, Ђукићи од Павића Владимировог из Метеха, Рижа, Краљево 2007, 114.

[117] Мустафа Мемић, Плав и Гусиње у прошлости, Издавачка заједница „Вељко Влаховић“ – Култура, Београд 1989.

[118] Милорад М. Чукић, Камом и ватром у долини Лима, 63-64.

[119] Исто, 80-90.

[120] Исто, 9.

[121] Павле Џелетовић Иванов, 21. СС дивизија „Скендербег“, 111.

[122] Момчило Момо Гојковић, „Жртве геноцида у Велици 28. јула 1944. године“, Глас Холмије, Беране-септембар 2013. године, год. II, бр. 11, 54-59.

[123] Марко Кнежевић, Велика и Новшиће, 146.

[124] Марко Кнежевић, „Страдање дјеце у плавском затвору 1941. и Величко-ржаничком масакру 1944. године“, у: Геноцид у Велици, 86-88.

[125] Вељко Ђурић Мишина, „Геноцид у Велици уткан дубоко у колективно памћење“, у: Геноцид у Велици, 55.

[126] Милош Гојковић, „О злочину геноцида у Велици, његовом негирању и оправдању“, у: Геноцид у Велици, 91.

[127] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 107.

[128] Исто, 255.

[129] Милорад М. Чукић, Камом и ватром у долини Лима, 80.

[130] Бранко Јокић, Покољ у Велици, 203.

[131] Исто, 203-213.

[132] Ватре с Комова, 179.

[133] Предраг Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 65.

[134] Исто, 297-336.

[135] Исто, 336-340.

[136] Бранко М. Пауновић, Велика, велика по вјековној патњи, 88-100.

[137] Милош Гојковић, Велика кроз историју, 120.

[138] Предраг Т. Шћепановић, Злочини над православним становништвом, 66.

[139] Вељко Мијовић, Црни вјетар.

[140] Ватре са Комова, 201-202.

[141] Радован Лекић, Андријевачки срез, 507.

Pin It on Pinterest

Share This