Отприлике, овако би могао да тече разговор између владике Рада и војводе Драшка, након војводиног одласка у данашњу Црну Гору „да уредбу види како стоји“:
Владика Раде: Збори Драшко, кумим те Господом! Страшило је слушат што се ради! Врат искривих уз поље гледећи, да ако се низ њега помолиш! Дану причај што се то догађа, а не бој се свак ће те слушати, такве после свако радо слуша. Је л истина е ово овако ил ме очи сопствене варају? Какав народ бјеше на те стране? Бијаху ли згодни и богати?
Војвода Драшко: Хитао сам да што прије дођем, ма никако ја не могах брже! Бјеше брате доста лијепијех, а ружнијех десет путах више! Како тридес напуни годинах сваки дође како бабетина, од бруке се гледати не може. Како пођи мало уза стубе, ублиједи кано рубетина, а нешто му заиграј под грлом, рекао би они час умрије.
Владика: Шта рађаху ако Бога знадеш? У образ си као земља доша, крупно нешто учиш у памети. Већ нећемо да се крије ништа!
Драшко: Сви нугловии пунани празновах; мучаху се да им очи прсну, да одеру кору леба суха. Гледао сам тамо по двојицу, ђе упрте какву женетину, тјелесине мртве и лијене, потегла би по стотину оках, па је носе низ градске улице, у сред подне тамо и овамо, не боје се чести ни поштењу, тек да стекну да се ками ране. Пучина је стока једна грдна – добре душе, кад јој ребра пучу. Миш у тикви што је него сужањ?
Владика: А богатих бијаше ли Драшко?
Војвода: А богатих бјеше поголемо; од богатства бјеху полуђели, ђетињаху исто као бебе. Опушћеше земљу свуколику, ка скакавац кад поља опусти! Сваки нешто – не остаде ништа; Мален свијет за адова жвала, ни најест га камоли прејести. Па погини у оно господство, спусти куље а обриви брке и поспи се по глави пепелом, а брњице ка жене на уши. У једну се кућу сакупљаху, пошто мркни и пошто вечерај.
Владика: То не може бит истина Драшко, него су ти очи замаштали!
Драшко: Не знам ништа но сам их гледао; и сам мислим да је маштеније.
Владика: А судови бјеху ли им прави?
Драшко: Бјеху брате да те Бог сачува! Ја сам проша сито и решето, овај грдни свијет испитао, отрови му чашу искапио, познао се с гркијем животом. Све што бива и што може бити мене ништа није непознато; али ове не виђех несреће. Ту су грдно образ оцрнили и од Бога дио изгубили. И чуј мене што ти данас кажем: познао сам на оне тавнице, да су Божју грдно преступили и да ће им царство погинути и бољима у руке уљести.
Владика: А како се међу се држаху?
Драшко: Немој такве говорит ријечи, не смије се овдје право зборит! Ту не бјеше ни једнога чојка, један другог који не држаше, за тајнога жбира ал шпијуна. Од тога ти бјеху погинули, међу собом вјеру изгубили. Они страха другога немаху, до од жбирах и до од шпијунах; Кад два зборе штогод на улицу, трећи ухо обрне те слуша, па они час трчи судницима , кажи оно што они збораху, и придодај штогод и поглади. Суд они час она два ухвати па на муке с њима на галију. Нико жалит не смије никога, а камоли да му што поможе.
Владика: Појаху ли уз гусле лијепо?
Војвода Драшко: Какве гусле и какву несрећу? Ту за гусле ни збора не бјеше. Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека.
Владика: Шта рађаху главари, војводо? Него причај да и није мило!
Драшко: Трн у здраву ногу забадају! Од браће су своје побјегнули. Почели се крвнички гонити, један другом вадит очи живе; забацише владу и државу, за правило лудост изабраше; распре сјеме посијаше грко. Тако ли се служи отачеству, тако ли се цијени поштење? Уједно су овце и курјаци. Ема шта се држе с крвницима, а у један кота да их свариш, не би им се чорба смијешала! Не требује царство нељудима нако да се пред свијетом руже. Тартар им је наказа малена! Не остаде крста од три прста.
Владика: Може ли се промијенит ишта?
Драшко: Страх животу каља образ често! Ка да чинит што треба не знамо. Бадава су сви докази наши, јавне лажи његове бадава – ђаво им је очи засјенио, ђаво им је свијест полокао. О свободи и о народности, у њих нико поњатија нејма; у гроб су их обје сахранили. Ми смо Срби народ најнесрећни: сваки Србин који се превјери – просто вјеру што загрли другу, но му просто не било пред Богом што оцрни образ пред свијетом, па звати се Србином не хоће. Ово ти је Србе искобило, робовима туђим учинило.
Владика: Је ли ово причина управа којој тајну постић не можемо? За сваку те работу упитах; а гледа ли Принципа војвода? А бјеше ли какав аманати?
Драшко: Причаћу ви за тога ђавола! На кантар га подоста бијаше. Бјеше човјек те од средње руке; да не бјеше под оним именом, не шћаше се бојат од урока. Друга нема у четири земље. У њега су медене ријечи, увија се ко враг око крста, ама пунан злобе и лукавства. На трон сједи неправо узети, поноси се скиптром крвавијем; хули Бога с светога олтара. Њега ђаво о свачему учи! У свијет га јошт није таквога, ни ко чуо нити ко видио. Стотину ће промијенит вјерах – да испуни што му срце жуди. Похулио вјеру прађедовску, заробио себе у туђина. Ко се топи хвата се за пјену, над главом се надодају руке. Крије негђе замотуљак парах и за њих му сви у кући знају.
Владика Раде: Ја мним те је дочека лијепо?
Војвода Драшко: Не лијепо него прелијепо! И помислих кад од њега пођох, благо мени јутрос и довијек, ево среће за све Црногорце. Обећа ми и што му не исках. Кад послијед, све оно излиња, ка да ништа ни зборено није. И посад му не бих вјеровао, млијеко је да рече бијело.
Владика: Бог са нама и анђели божји! Што збораху за мене, војвода?
Драшко: Казаћу ви ал на исповијест, па чините што хоћете са мном! Хоћу богме није вајде крити. Не смију се твоје читат књиге!
Владика: Ја повише нешто од вас видим! На сточноме пазаришту, злато нема вриједност праву, нити гениј међ незнанством мож достојну наћи славу. Слабостма смо земљи проковани, ништавна је него тврда веза. Покољења дјела суде, што је чије дају свјема! Плачне грдне помрчине – могу л` оне свјетлост крити? Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Драшко: Зборе да то није поезија.
Владика: Све што блатној земљи принадлежи то о небу поњатија нема. Будалама кад би вјеровали, поете су покољење лудо. Званије је свештено поете, глас је његов неба влијаније, луча свјетла руководитељ му, дијалект му величество творца. Духовни је живот на небеси, материје у царству гњилости. Судба ти је и моја позната, мислим нема подобне на земљи. До вратах сам изника тартара, ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта.
Драшко: Ти владико знаш дубоке књиге. Како би смо ми што урадили, без помоћи некога другога?
Владика: Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке! Не бојим се вражијега кота, нека га је ка на гори листа; но се бојим од зла домаћега , свој својега никад пуштат неће, враг ђаволу доћи у сватове; У памет се браћо Црногорци! О да знате шта вас јоште чека. Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује, не пушта се да је зло побједи, искру гаси а змију у главу. Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена. Поругани олтар јазичеством, на милост ће окренут небеса! Јунацима Бог ће учинити, спомен души а прекаду гробу! Криву клетву на дом не понеси, јер је мука с Богом ратовати! Вам престоји преужасна борба: племе ви се све одрекло себе, те црноме работа мамону! Паде на њем клетва бесчастија. Све је ово некаква наука!
Драшко: Ту смо грдно образ оцрнили и од Бога дио изгубили. Ка да чинит што треба не знамо; не смијемо јавит што је јавно!
Владика: Да нијесу ни криви толико, премами их невјера на вјеру. Улови их у мрежу ђавољу. Па им поче демонски месија, лажне вјере пружат посластице. Слатка мама но би на удицу! А крвници јаки и опаки – затријеће сјеме у одиву. Него треба овако чињети; да слушају Божју летурђију и да воде коло око цркве!
Војвода Драшко: Разлоге за смутњу сада траже и у твом „Горском вијенцу“?
Владика Раде: Дручкије га не би прочитали!!!
Славко Крстајић
Фото: преузето са twitter.com
