Одувијек се полазило од увјерења да је патријархална или, боље рећи, она исконска Црна Гора утемељена и обликована на немањићкој државотворној традицији и да је на неки начин она њена државно-правна насљедница.
Оно што је историјска истина, култ Светог Симеона (рођеног у Зети, на Рибници, данашњој Подгорици) почео се изграђивати још у средњовјековној Зети, кад је негдје у Доњем Загарчу у вријеме краља Милутина подигнута саборна црква посвећена Светом Симеону Мироточивом.
Чак је и црногорски краљ Никола у свом живописном спјеву „Пјесник и вила“ 1892. године величао државотворне домете Стефана Немање, гдје између осталог каже:
„Сабиратељ српске земље
бесмртност је задобио;
колико је задужбина
и цркава саградио!“
Краљ-пјесник такође у истом спјеву велича и Немању као ујединитеља српског етничког простора и узима га за свој узор за националну акцију у будућности, па ће и записати:
„На Рибници самом ушћу
Немања је двор дизао,
и отолен земљу Рашку
и све Српство сабирао!“
И заиста, култ Немањића се вјековима одржавао на просторима Црне Горе и преносио се на покољења. У веома значајној историјској студији „Подгорица и њена околина од најстаријих времена“ од 1930. године, чувени Никола Шкеровић записује да је „Подгорица у погледу јачања и ширења српске средњовјековне државе имала значајан удио“.
Њој је пала у дио част да се у њој роди личност која је и историји српског народа повукла једну снажну црту, која наш средњи вијек одлучно дијели на двије епохе: зетско-приморску и зетско-рашку, или просто на зетску и рашку.
Управо ову Зетско-рашку почиње Стефан Немања, оснивач светородне лозе Немањића.
Немањин најмлађи си Сава без сумње најзначајнија личност у нашој свеукупној историји ,први архиепископ и просветитељ ,издавач трајне личне карте нашем народу,објединитељ свих вриједности нашег човјека,један од најсветијих и најсвјетлијих изданака српске земље ,али једна од најзначајнијих личности његовог времена у тадашњој хришћанској Европи.
Свети Сава је својим просветитељским дјелом и бројним путовањима спајао Европу и Азију, обједињавао балканске земље, источне и западне, успостављао изузетно значајне контакте и са исламским свијетом.
Остало је записано да је чак и Багдадски калифа (што би и данас требало да знају и наше комшије муслимани или Бошњаци) поштовао нашег Саву као Божјег човјека и светитељску личност.
Бројне су биле Савине посјете и својој очевини Црној Гори, а предање каже да је једном приликом боравећи на Дурмитору био гост неког честитог домаћина, гдје му је домаћинов син показивао своју вјештину у скакању и гађању. Свети Сава задовољан тим младићевим даром рече: „Е дабогда овдје увијек били и рађали се јунаци!“ И дан-данас у Црној Гори народ је поносан на ово предање Светог Саве о јунаштву.
Већ толико познатој Савиној води, Савиним стопама, врховима, странама, лактовима, стопалима, долинама да додам и Савин до у Васојевићима (одакле и сам потичем), гдје је, по предању, пролазио Свети Сава и сједио да одмори.
Данашња покољења чини се, нажалост, немају ту националну, светосавску освијешћеност и идентитетску описмењеност. Млађе генерације живе у времену закатанченог сјећања или бар сјећања које клизи у квазиестетску површност. Данас пак чини се да смо далеко отишли у свом образовању и дневнокоњуктурној субкултури и политици од себе и свог памћења, да ће нам требати много времена да се вратимо себи и својим незамућеним и чистим видицима прошлости и будућности.
Интересантно да кад год је то неко хтио (а у свим временима по неко се налазио или више њих) да оспори српски народ, да га избаци из колосијека, да покуша да га на неки начин угрози, то је превасходно рађено почев од Светог Саве и преко њега! Чинило се ваљда да ако се Свети Сава избрише из колективног памћења Срба да ће тада бити лакше поразити његов народ. Савино свештено предање као мјера и надахнуће нашег постојања ће, насупрот тим и таквим покушајима, само још више отварати прозоре нашег ума и срца, као што је и он сам некада отварао прозоре и из кућа карлицама износио мрак и отварао свјетлост.
Враћање наше Светом Сави није уперено ни против кога,било које државе, идеологије, то није ни архиварски гест неког традиционализма, није ни манифестација историје и културе, ни профани празник чак – то је прије свега и изнад свега сакрална пуноћа.
Ми славимо свеце да бисмо у дневној пролазности дохватили вјечност. Свети отац наш Сава је наша суштина, он је заиста у то цијелим бићем скромно вјерујем наш – незаслужен дар!
Далеко од тога да сматрам да смо неки посебно велик и добар народ, али ето, такви какви смо, православни календар смо напунили свецима и није ми познат неки зрели и модерни европски народ који је нешто слично урадио.
Сва Савина просвета исходи из светости и то није неко образовање којим се пуне главе, а празне душе, оно је засновано на вјери.
Чак и највећи српски пјесник Његош као без сумње следбеник светосавског духа који је супротно својој потоњој жељи од несрећног потомства погребен у фараонску таму, говорио је да је темељ „просвјешченија“ које он љуби и које нам треба јесте „благочестије“ и да је Доситеј „био некоме подло орудије потсмјејанија над благочестијем“.
Та вјера Савина и данас живи у његовој очевини Црној Гори, али и нигдје више и нема противника него што је то данас у Црној Гори.
Но, и поред бројних отпора одступника од Светог Саве прича о њему наставља своје вјековно трајање, и то је најдужа прича, како каже Матија, коју прича српски народ, и та прича не стари ,нити се умара и све што причамо само су њена поглавља.
Он нам је дао:
„…вјеру као оклоп,
крст као оружје,
љубав као штит,
као мач – ријеч Божју.“
На крају, у једно сам сигуран: ако би, не дај Боже, дошао и тај опаки час да се народ наш светосавски, под притиском туђина или својевољно, одрекне Светог Саве, нашег незаслуженог дара, првопрестолника ономе који је Пут, Истина и Живот, сигуран сам да би тада престао и разлог нашег постојања.
„Пожури се, Саво Свети, и пакости избави нас, јер јади велики и ратни, рабе твоје држе, телесни и душевни!“
Вељко Рачић
Извор: Ин4С
