Izaberite stranicu

Омаж недавно преминулом књижевнику Миодрагу Мишу Трипковићу уприличен је у оквиру Трибине “Ријеч” Удружења књижевника Црне Горе, у Духовном центру “Симеон Мироточиви” у Подгорици.

[pullquote]

Капља пјесничког огња

– Мастило Миодрага Трипковића још се није охладило, радијација његовог присуства се још осјећа. Он је често сметао својој поезији, а сада је она на миру од њега. То што је он у њој оставио, то се сада на миру може сагледавати. Када је у питању Трипковић, он је писао онолико колико је имао шта да каже, са пјесничком аутентичношћу. У себи је садржао капљу пјесничког огња који ријечима даје смисао, љепоту и мјеру. Био је пробраних ријечи и није се играо пјесничком суштином – казао је књижевник Милутин Мићовић у својој бесједи.

[/pullquote]

– Отишао је монах српског језика, човјек чија је спољашњост заиста подсјећала на монаха. Миодраг Мишо Трипковић опјевао је све боли овога народа, све трагедије и муке. Писао је искључиво по диктату своје савјести и био је загледан у једно љепше пјесничко небо. Боље да је изгорела једна библиотека у Подгорици, него што је отишао Миодраг Мишо Трипковић, који је све што је радио, радио за добробит Подгорице и Црне Горе – казао је у свом обраћању протојереј мр Предраг Шћепановић. Он је додао да се Трипковић пером борио против боли народне душе.

– Мишо је био вишегодишњи новинар, репортер и колумниста дневног листа “Побједа” и “Дан”. За цјелокупан новинарски опус и креативан рукопис, којим је, на особен књижевно-есејистички, еристички и пјеснички начин обиљежио странице црногорског новинарства, на мој предлог, добио је награду за животно дјело Савеза новинара Србије и Црне Горе. Супериорношћу мишљења и брижљиво-заводљивом језичком артикулацијом, Миодраг Трипковић је, поготово својом колумном “Ноћна светиљка” коју је скоро двије деценије исписивао на страницама “Побједе”, а једно вријеме и у дневнику “Дан”, одвео своје читаоце иза границе чудесног, у оне предјеле гдје се животно и књижевно стапају и постају једино могућа прича, властитом крвљу исписана – казао је предсједник УКЦГ Новица Ђурић.

Он је додао и да се Трипковић доказао као вјерни свједок времена.

– Могу рећи, смијем, помало неопрезно, како и пристоји пјесницима – Мишо је био, Мишо је заувијек – крштени Хелен. Мишова Поезија је Крштена књига са таласима хеленског духа. Да ли је и “Горски вијенац” једна крштена хеленска поема којој по љепоти и истинском путовању нема равне у Вјечности. Мишо је, како то већ знамо васпитан на Великој Поезији, али и на Поезији својих предака – од Његоша до Старца Милије. Ништа мање ни на Манастиру Морача, и на приче о свом ђеду Новељи – казао је пјесник Ранко Јововић. Он је додао да је Трипковићу “свети српски језик био икона”.

[pullquote]

Посвета

– “Што сам писао, писао сам. Мислим да је вријеме да заћутим”. Тако ми је мој другар Миодраг Трипковић написао у посвети своје задње књиге. Ето, и да ми није то написао, изгледа да му је тако већ било писано. Када ме 13. децембра неуобичајено рано назвао пријатељ, пјесник Ранко Јововић, његова прва ријеч била је суза. Она страшна суза одбјегла из “Дивљег плача”. Човјек није плачљив па помислих да се срушио свијет. Ја знам да је смрт човјека једина ријеч уз коју не може стати ни једна равна њој па сам заћутао. Као да је знао да очекујем објашњење, рекао је: “Ноћас у сну, јекнуо је и нестао”. Као у пјесми, помислио сам, знајући да су и његове пјесме одапете из крика, још прије њега стигле на небо гдје га, вјерујем, чекају као сјај и слава – казао је Илија Лакушић.

[/pullquote]

– Од оног тренутка када се Трипковић преселио у бољи свијет, више ништа није исто. Пред Трипковићем се није злоупотребљавала ријеч. Био је потомак Владике Рада, особен по томе што је оног тренутка када се појавила његова прва пјесма био комплетан пјесник, са великим “П”. Он је био и посебан Његошев потомак и по томе што је свјетске великане писане ријечи спојио са Његошем, учинивши их сабраћом нашег духа – оцијенио је књижевник и књижевни критичар Перивоје Поповић. Он је истакао и да у “поезији најуспјешнијег артисте савременог црногорског пјесништва нема ниједне просјечне, а камоли слабе пјесме”.

– Мало је пјесника, наиме, који су почели тако упадљиво. Са првом књигом “Потом отићи”, Трипковић одмах улази у антологије, одмах у читанке и лектире. То је знак, врло поуздан, да се ради о рођеном пјеснику. “Потом отићи” Трипковићева је и прва, и средишња, и последња пјесма, односно епитаф. Кроз њу струји све што је карактеристично за Трипковићево пјесништво – казао је књижевник Бећир Вуковић.
Уредница Трибине “Ријеч”, пјесникиња Милица Краљ, истакла је да је Трипковић пјесник о коме се говори у садашњем и будућем времену.
– Црнило мастила, прозрачно/елегично лелујави бљесак суза и тешка невидимо пулсирајућа жила крви, израсла из коријена земаљског плода, а стреми небесју – то исходиште и јесте орфејски глас, орфејско надахнуће пјесништва и живота Миша Трипковића – сматра Краљ, која је и читала Трипковићеве стихове.

Издавач Миодраг Кујо Нововић, који је поклонио гостима Трипковићеву књигу “Капија Подгорице”, казао је да је управо тај аутор главни кривац због кога је и заволио поезију, додавши да је ,,Мишо у тој књизи писао о Подгорици која је имала душу”. Драгољуб Дућа Милачић је казао да је Трипковић ,,сагорио у пјесничком огњу, поставши огањ своје генерације”.

А. Ћ.

Извор: Дан

 

 

Pin It on Pinterest

Share This