Select Page

Историчар др Васиљ Јововић одржао је протекле седмице у Парохијском дому у Даниловграду предавање „Свети Јован Владимир – Историја, култ, предање“

Иначе, др Јововић један је од аутора заступљних у зборнику „У споме и славу Св. Јована Владимира“ који је посвећен великом јубилеју који је обиљежен ове године – 1.000 година од мученичке смрти светитеља. На почетку др Јововић упознао је присутне са историјским чињеницама везаним за Јована Владимира, кнеза Дукље који је погубљен 2016. године. Дукљански кнез постао је први српски владар коме је установљен светачки култ, а његово житије, сачувано у изводу у Љетопису Попа Дукљанина је прво српско житије. Др Јововић додаје да се о њему данас сазнаје на основу Љетописа Попа Дукљанина и Скиличине Кратке хронике, као и бугарских извора – Синодика бугарског цара Борила из 1211. године.

– Најстарији доказ црквеног прослављања Светога Јована Владимира је литургијски минеј (мјесецослов) на словенском језику, настао у Охридској дијецези. Рукопис се датира на размеђе XIII-XIV вијека, али сигурно потиче од старијег оригинала. Састављен је помијешаним српско-бугарским правописом и у њему је 22. мај обиљежен као светитељева слава. Чува се у Русији, у колекцији Веркович, као најстарији православни црквени документ посвећен дукљанском владару свецу. Уједно, то је и најстарији писани извор у коме се испред његовог народнога имена Владимир појављује хришћанско име Јован – додаје историчар.

Занимљив је био и историчарев осврт на култ Св. Јована Владимира, а за који се вежу три легенде. Прва говори да је анђео војник у лику краља Владимира убио цара Владислава; друга се односи на јављање змија на брду Облику у вријеме када се краљ повукао испред најезде бугарске војске. Ујед ових змија био је смртоносан, али је Бог учинио чудо и змије су постале безопасне; и трећа, која живи и данас а везана је за изношење крста Светог Јована Владимира на Духове или Тројичин дан из села Вељи Микулићи крај Мркојевића, између Бара и Улциња, на врх планине Румије.

По предању то је онај исти крст који је краљу Владимиру послао цар Владислав. На тим свечаностима учествовали су православци, римокатолици и муслимани. Обичај је био прекинут 1946. године, а од 1954. године и забрањен. Обновио га је 1990. године барски парох Богић Фемић – каже историчар.

Посмртни остаци кнеза Јована Владимира пренесени су још за живота цара Владислава, најкасније 1018. године, у његову домовину Дукљу, где је сахрањен у својој задужбини Пречистој Крајинској на југозападној обали Скадарског језера. Ту је, подно његових ногу сахрањена и његова жена Косара. У Пречистој Крајинској настаје култ Светог Јована Владимира, код Срба први примјер култа владара светитеља, који се зачиње око његовог гроба. Овај култу, додаје историчар, сачуван је и у улцињском крају, о чему говоре записи скадарског бискупа из 1641. године, или 1678. године када је барски надбискуп Андрија Змајевић (1671-1694), посјетио православни манастир у Крајини, дан уочи Ђурђевдана, и то детаљно описао у извјештају послатом конгрегацији за пропаганду вјере у Риму. А, барски надбискуп Вицко Змајевић (1701-1706) у свом извјештају који 1703. године шаље у Рим, помиње цркву Светог краља Владимира у Суми (насеље коме припада брдо Владимир), за чије се тијело каже да га ходочасте у Елбасану.

– Ово је најстарији сачувани извор у коме се помињу хришћански ходочасници из Зете који обилазе гроб њиховог свеца у Албанији, што јасно говори да је култ овога светог владара мученика почетком XVIII века био снажно укоријењен у његовој домовини – додаје историчар. Иако данас становништво Крајине, углавном није православно, каже Јововић, поједина њихова братства и локални топоними сачували су чисто српска имена и подсјећају на њихове заборављене српске коријене.

– Срећом, животворни крст Светог Јована Владимира преживио је разарање манастира почетком XVIII вијека у походима скадарског везира Сулејман-паше, и предат је православном народу. То је тај исти крст који се сваке године на празник Свете Тројице носи на врх Румије, с надом и ишчекивањем да манастир Пречисте Крајинске после толико година буде обновљен – каже др Јововић.

Живана Јањушевић

Извор: Дан

Др Васиљ Јововић

СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР – ИСТОРИЈА, КУЛТ, ПРЕДАЊЕ

(Парохијски дом Даниловград, 21. децембра 2016. г.)

Јован Владимир (крај X в. – 1016) био је кнез Дукље. Ова српска држава била је за вријеме кнеза Јована Владимира увучена у сукобе између Византијског и Бугарског царства. Сплетом историјских околности овај дукљански владар постао је први српски владар коме је установљен светачки култ, а његово житије, сачувано у изводу у Љетопису Попа Дукљанина је прво српско житије.

Након очеве смрти Јован Владимир је владао предјелима Дукље/Зете, Подгорја, као и подручја данашње сјеверне и средишње Албаније.

Византијски историчар Јован Скилица га назива господарем Трибалије и оближњих области Србије. Јасно је да је он био господар Дукље чије су становништво чинили Срби, а владао је и оближњим областима Србије, гдје су такође живјели Срби. Према нашем мишљењу, етничку припадност Светог Јована Владимира не би требало да се доводи у сумњу. Становништво његове, не тако мале, земље било је, као и њен господар, српског поријекла.

Осим већ познатих историјских извора о Светом Јовану Владимиру, Љетописа Попа Дукљанина и Скиличине Кратке хронике, веома су битни и неки бугарски извори. Важан извор за заокруживање приче о Светом (Јовану) Владимиру је Синодик бугарског цара Борила из 1211. године, специјална црквена служба која се служи једном годишње, прве недеље великог поста, у недељу православља. Међу заштитницима православља нашли су се и бугарски владари, прво Михајло (Борис), који је у IX вијеку први покрштен, а затим низ владара првог бугарског и Самуиловог царства, међу које је уврштен и кнез Владимир, тачно по хронолошком реду – после Самуила и његовог сина Гаврила Радомира, а прије Јована Владислава и његове жене Марије. Сачувана су два рукописа Бориловог синодика написана у бугарској редакцији старословенског језика, Палаузов с краја XIV вијека и Дринов с почетка XVII вијека. Оба се чувају у националној библиотеци у Софији. Најстарији доказ црквеног прослављања Светога Јована Владимира је литургијски минеј (мјесецослов) на словенском језику, настао у Охридској дијецези. Рукопис се датира на размеђе XIII–XIV вијeкa, али сигурно потиче од старијег оригинала. Састављен је помијешаним српско-бугарским правописом и у њему је 22. мај обиљележен као светитељева слава. Чува се у Русији, у колекцији Веркович, као најстарији православни црквени документ посвећен дукљанском владару свецу. Уједно, то је и најстарији писани извор у коме се испред његовог народнога имена Владимир појављује хришћанско име Јован.

Култ Светог Јована Владимира садржи три легенде:

  1. Прва говори да је анђео војник у лику краља Владимира убио цара Владислава;
  2. Друга се односи на јављање змија на брду Облику у вријеме када се краљ повукао испред најезде бугарске војске. Ујед ових змија био је смртоносан, али је Бог учинио чудо измије су постале безопасне;
  3. Трећа легенда живи и данас. Изношење крста Светог Јована Владимира на Духове или Тројичин дан из села Вељи Микулићи крај Мркојевића, између Бара и Улциња, на врх планине Румије. По предању то је онај исти крст који је краљу Владимиру послао цар Владислав. На тим свечаностима учествовали су православци, римокатолици и муслимани. Обичај је био прекинут 1946. године, а од 1954. године и забрањен. Обновио га је 1990. године барски парох Богић Фемић.

Посмртни остаци кнеза Јована Владимира пренесени су још за живота цара Владислава, најкасније 1018. године, у његову домовину Дукљу, где је сахрањен у својој задужбини Пречистој Крајинској на југозападној обали Скадарског језера (гдје је сахрањена подно његових ногу и његова жена Косара). Крајина, област између ријека Црмнице и Бојане, Скадарског језера и планине Румије била је полазна тачка за стварање легенде о Светом Јовану Владимиру. Уношењем бројних цитата из Новог завјета у његово житије преображен је његов историјски лик и хагиограф нам га је приказао као свеца и чудотворца још за живота.

У Пречистој Крајинској настаје култ Светог Јована Владимира, код Срба први примјер култа владара светитеља, који се зачиње око његовог гроба.

Култ Светог Јована Владимира његовао се не само у манастиру Пречиста Крајинска, већ и у Улцињском крају. Скадарски бискуп Фрањо Крута у свом извештају из 1641. године говори о посјети селу Миде испод брда Владимир, у Свачком пољу, близу рушевина истоименог ранохришћанског града, гдје се налазила капела Светога Владимира мученика. То је вјероватно она иста црква која се помиње у млетачким извештајима из 1406. и 1426.

Пречиста Крајинска је дочекала 1678. године барског надбискупа Андрију Змајевића (1671–1694), поријеклом из Пераста, који је посјету православном манастиру у Крајини, дан уочи Ђурђевдана, детаљно описао у извјештају послатом конгрегацији за пропаганду вјере у Риму. Када је надбискуп Змајевић са својом пратњом стигао пред манастир у сусрет су му изашли игуман (Никодим?) са монасима и свештеницима Крајине који су обучени у одежде, носили иконе и Свето Јеванђеље. Испред Јеванђеља достојанствено је ишао игуман са сребрним крстом Светога Јована Владимира. Том приликом надбискуп је цјеливао крст и кренуо према манастиру праћен појањем монаха и свештеника. Након службе Божје, на позив игумана, надбискуп је благословио окупљени народ.

Барски надбискуп Вицко Змајевић (1701–1706) у свом извјештају који 1703. године шаље у Рим, помиње цркву Светог краља Владимира у Суми (насеље коме припада брдо Владимир), за чије се тијело каже да га ходочасте у Елбасану. Надбискуп Змајевић за цркву каже да је осредње величине, али је без крова па би се могла оправити за 25 шкуда. Ово је најстарији сачувани извор у коме се помињу хришћански ходочасници из Зете који обилазе гроб њиховог свеца у Албанији, што јасно говори да је култ овога светог владара мученика почетком XVIII века био снажно укорјењен у његовој домовини.

Велики дио становништва Крајине временом се, не само превјерио, већ се током времена и поарбанашио. Поједина њихова братства и локални топоними сачували су чисто српска имена и подсјећају на њихове заборављене српске коријене. Срећом, животворни крст Светог Јована Владимира преживио је разарање манастира (Турци су разрушили манастиро почетком XVIII вијека у походима скадарског везира Сулејман-паше) и предат је православном народу. То је тај исти крст који се сваке године на празник Свете Тројице носи на врх Румије, с надом и ишчекивањем да манастир Пречисте Крајинске после толико година буде обновљен.

[wpaudio url=“http://www.svetigora.com/audio/download/19957/23.12.2016.%20KATEDRA_prof.%20dr%20Vasilj%20Jovovic_O%20SVETOM%20JOVANU%20VLADIMIRU.mp3″ text=“Тонски прилог Радија Светигора“]

Pin It on Pinterest

Share This