Izaberite stranicu

На дан када Црква Христова, прославља спомен Св. Апостола Стахија, Амплија, Урвана, Наркиса и мученике с њима постадалих, одслужена је Света Литургија у Храму Победоносца Георгија под Горицом, у Подгорици.

Светим Евхаристијским Собрањем, началствовао је старешина овог Св. Храма, протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић уз сaслужење братије свештеника – протојереја-ставрофорa Милетe Кљајевићем и протојерејa Јованa Радовићa и уз молитвено присуство протојереја-ставрофора Милуна Фемића.

Недељно Богослужење, праћено је појањем мешовите певнице Храма Св. Георгија.

Након прочитаног зачала из Св. Јеванђеља, окупљеном народу, празничном беседом, обратио се началствујући свештенослужитељ о. Велибор, поновивши Христове речи изречене још пре 2000.г. : ,, Ко има уши да чује, нека чује” – сматрајући да и ми данас треба да будемо међу онима којима је Господ дао не само да виде и чују оно што је корисно за земаљски живот већ и и да видимо и чујемо оно што је најважније за Вечни Живот.

Као пример значаја духовног слуха и духовног вида, отац Велибор је навео великог Игумана Стефана, слепог старца и духовника из ”Горског вијенца”, који није имао телесне, земаљске очи,  али је имао духовне очи, унутрашњи духовни вид, па је доживео је да му још за живота кажу: ,,Ти нијеси слијеп, Игумане, кад си тако мудар и паметан. Будале су с очима слијепе, које виде, ал залуду виде, но им служе за просте потребе, ка осталој другој животињи”. Игуман Стефан је, дакле, имао духовни вид којим га је Господ по његовом труду и подвигу обдарио. И данашњи, као и негдашњи хришћани, по речима о. Велибора, треба да се у свом личном животу труде да буду као плодно тло на које ће пасти семе – Реч Божија.

Што значи, отац је појаснио, да наша срца и сав живот наш, буде једна обделавана духовна њива, те када падне семе, односно Реч Божија, на наше тло – да се Она прими и да стоструки плод донесе. Истински боговидци су они, наставио је, који  се, читајући Св. Писмо, труде да по њему живе; упијају у себе Вечне, Небеске, Непролазне Тајне Царства Небеског. У погледу тог права и те одговорности сви хришћани су исти – и патријарси, и епископи, и свештеници, и ђакони, али – и сваки православни, истински верник. Јер, свакоме је дато исто семе, иста Реч Божија. Али, службе нам нису исте, отац је нагласио. Једно је у Цркви, по даровима и благодати, служба епископства, служба свештеничка – али и лаоса – народа Божијег. То су крштени, православни хришћани, који су духовно просвећени у Светој тајни крштења и који су примили печат Дара Духа Светога у Светој тајни миропомазања. Тако да свако од нас, кад постане, не само члан Цркве него део Богочовечанског организма, који се зове Црква, он прима то семе, ту Реч Божију. Али, овде је отац посебно нагласио, на сваком хришћанину је, без обзира на којој је служби у Цркви, и слободa и одговорност –  да ли ће он да обделава духовну њиву, свога срца, својих мисли и помисли; и да ли жели да буде као онај који ће доносити стоструки плод и то не само себи и своме спасењу него и свима око себе, и читавом свету.

Зато су велики Старци, бежећи у пустиње, скривајући своје дарове – постајали духовни магнети, управо стога што су давали стоструке плодове. Зато су их људи тражили и зато су они постајали важни људима који су тражили спасење. Али, истински оци те боготражитеље нису везивали за себе него су им проповедали Реч Божију и помагали им да стоструки духовни плод донесу.

Осврнувши се на једну од својих претходних беседа, отац је подсетио, да знамо да кад год станемо на стопу око Храма Св. Георгија и на сваку стопу у ширем простору око тог Храма,  да се налазимо на гробовима својих предака, будући да је на том простору постојала ранохришћанска некропола, а потом и гробље подгоричких хришћана из времена османске окупације. Током векова османске владавине у Подгорици, стари део Цркве Светог Ђорђа је био једина богомоља православних. Тек касније је блаженог спомена Књаз и Господар Црне Горе Никола Први Петровић Његош, у спомен ослобођења Подгорице од Османлија, после Берлинског Конгреса, 1879.г. са подгоричком Црквеном општином саградио и припрату овог Храма.

Ових дана, отац је казао, с јужне стране стадиона Ф.К. ,,Будућност” (који се, иначе, налази на одузетој црквеној земљи Цркве Св. Великомученика Георгија), приликом вађења велике подземне цистерне , пронађене су десетине гробова, скелета и костију. Ти гробови се данас, на наше очи, у кам’ се затуцају, у име прогреса, цивилизације и претварају у заборав – нагласио је.

Иако је имена свих упокојених Господ запамтио на нама, али и на градској управи стоји обавеза да их достојно сахранимо. Не булдожерима, багерима и дизалицама, како је рекао, већ са највећом молитвеном пажњом и поштовањем. Јер, то место је освећено исповедништвом, мучеништвом и страдањем наших предака, који су у своје вријеме сачували и вјеру и образ и нама предали оно што су имали као најважније и најскупље – вјеру и образ.

Исто тако, отац је изразио наду да те кости наших предака неће проћи као и кости Благоверног кнеза Ивана Црнојевића, оснивача Цетињског манастира, које су деценијама држане у црној најлонској кеси у депоу Службе друштвеног књиговодства, па су тек прије неку годину похрањене у Цркви на Ћипуру. Довољно је само прочитати његову Повељу о оснивању Цетињског манастира и добро би било да сваки који власт и силу има да прoчита страшне речи које је Иван Црнојевић упутио сваком ко се дрзне да отима црквену имовину.

Зато, осврнувши се на претходно речено, не можемо очекивати Благослов Божији, ако скрнавимо свештене гробове, ако се нехришћански односимо према земним остацима предака, који јесу спомен њиховог постојања на земљи, нама, али и сведочанство њихове истините вере, коју су одржали – и нама је предали.

Завршавајући своји беседу, отац је призвао благослов Божији на све људе добре воље;  да нас Господ умудри, како би сви примили Реч Божију и сви заједно, једним срцем прослављали Оца и Сина и Духа Светога.

Након освећења Светих Дарова, отац Велибор је још једном подсетио Причаснике да Светој Тајни Причешћа не приступају по сопственом расуђивању, већ са благословом свештеника/духовника код ког се исповедају.

По примању Светих Христових Тајни, а након прочитаних благдарствених молитава, у Храму Победоносца Георгија, отпочели су часови Школице веронауке за најмлађе ,,Свети Ђорђе”, која већ броји око 22 полазника, којима Јеванђеље о Богу Живоме, преноси, протиница Надица Радовић, која је у Београду дипломирала на Богословском Институту и већ тамо преносила Реч Божију.

Такође, у овом Светом Храму, поред ове Школице за најмлађе, постоје још две Школе. За старију децу и омладину, Школа веронауке и хорског певања – коју води хоровођа и вероучитељица Снежана Поповић, дипл.теолог (часови се одржавају у Херцеговачкој Улици бр. 12 у Хотелу Александар, суботом и недељом од 17 часова), као и Школа веронауке коју држи вероучитељица, протиница Душка Станишић (чији се часови одржавају на Старом Аеродрому).

Након празничног Собрања, верни народ је наставио заједничарење у гостопримници Црквеног објекта Храма Св.Георгија, уз пригодно послужење које је припремило свештенство овог најстаријех Храма у Митрополији Црногорско-Приморској.

Елза Бибић

[wpaudio url=”http://www.svetigora.com/audio/download/19772/13.11.2016.%20o.Velibor%20Dzomic.mp3″ text=”Тонски прилог Радија Светигора”]

Pin It on Pinterest

Share This