Izaberite stranicu

Поводом четрдесетогодишњице од упокојења блаженог спомена Епископа нишког др Јована Илића (1884-1975), Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Јован служио је у нишком саборном храму уз саслужење свештенства саборног храма и присуства родбине блаженопочившег владике Јована, парастос. Епископ је по одслуженом молитвеном чину позддравио све сабране и потсетио успомене на овог великог јерарха Цркве Христове.

Извор: Епархија нишка

[wpaudio url=“ http://eparhijaniska.rs/images/audio/04.02.2015ParastosEp.Jovanu.mp3″ text=“Бесједа Епископа Јована“]

Јован Илић 1884 - 1975Епископ нишки Јован (Илић) 
1884-1975

Епископ Јован је рођен на Старој планини у старом дојкиначком роду „Лилћини” на дан светог Стефана 27. децембра 1883. године (по старом календару) од оца Апостола и мајке Марије — Маре. Због нежног здравља крштен је одмах 31. децембра и добио је световно име Јордан, као и његов пола године старији брат од стрица, Јордан П. Илић, професор Богословског факултета у Београду.Завршио је основну школу у родном селу (1894), четири разреда гимназије у Пироту (1898) и богословију у Београду 1902. године. Прихвата се учитељске службе по селима пиротског округа: Завоју, Дојкинцима (1904—1905), Каменици и Рсовцима.Као учитељ уписан је 1/14. августа 1905. у стални кадар са чином наредника (3. чета 3. батаљона 3. пука у Пироту). По одслужењу рока 17/30. октобра 1906. добио је чин резервног пешадијског поручника
Ступио је у брак са Љубицом, ћерком Симеона Николића, угледног трговца из Беле Паланке, те га, управо хиротонисан, епископ Доменитијан рукополаже у Београду на Марковдан 25. априла/8. маја исте године за ђакона, а 27. априла/10. маја, на Дан спаљивања моштију Светог Саве, за презвитера и поставља за пароха у месту учитељевања, у Рсовцима. У јесен 1913. добија благослов новопостављеног епископа нишког Доситеја, да као парох рсовачки на одсуству упише студије на Католичком теолошком факултету Универзитета у Берну. Студије уписује 14. новембра 1913.
Први светски рат га затиче у Швајцарској, те 1914. прекида студијеи преко Бриндизија стиже у Солун, да би се вратио у Србију, али по налогу српске владе одлази у Нешател, где му Јован Цвијић као свештенику избегличке колоније поверава бригу над избеглом српском децом.Уз то, прикупља добровољне прилоге за Српску војску, усменом и писаном речју објављује страдања цивила у Србији, објашњава оправданост српске борбе и улогу СПЦ-а у њој. Наставља студирање. Истовремено његов најмлађи брат, Ђорђе, преживљава Видо, а Бугари у Белој Паланци непрестано, до крви, туку Љубицу пред мајком и трогодишњим сином. Прекинули су мучења када је преко швајцарског Црвеног крста стигла у Паланку једна од његових депеша; обавештава породицу да је добро. Свршетком рата сазнаје за тешко стање супруге после тортуре и одмах (1918) се враћа на своју парохију. Љубица није могла да преболи последице; умрла је 1920. у 30. години живота.
Као државни стипендист, јереј Јордан је морао да доврши студије. Одлази у Берн и 21. маја 1921. докторира теологију код ментора проф. др. Едуарда Херцога, старокатоличког епископа, на теми „Богомили у свом историјском развоју”. Наставља са радом на парохији у Рсовцима. Подноси заредом две молбе за премештај, прво на крупачку, потом на неку од нишких парохија. Епископ Доситеј одбија обе и крајем 1921. даје му канонски отпуст из Нишке епархије ради постављења на место референта Светог архијерејског синода СПЦ у Београду. Укључује се у рад на изради будућег Устава Српске православне цркве. Идуће године (14. јануар 1922) постављен је за секретара Св. синода и унапрепређен у чин протојереја 9. септембра исте године. На тој функцији је остао до избора за епископа захумско-херцеговачког (5. децембар 1925). Следећа три месеца протојереј др Јордан је искушеник у манастиру Раковица, где га је (на Тодорову суботу) 1926. године замонашио шабачко-ваљевски епископ Михаило нарекавши му монашко име Јован. Патријарх српски Димитрије, 8/21. марта, уз саслужење епископа бачког Иринеја и епископа рашко-призренског Михаила хиротонисао у Саборној цркви у Београду архимандрита Јована за првог епископа Захумско-херцеговачке епархије, после уједињења Српске цркве 1920. године, са седиштем у Мостару. Истог дана је указом краља Александра овај избор потврђен.
Устоличење у Саборној цркви у Мостару обавио је на Цвети 12/25. априла 1926. године епископ бачки Иринеј. Владика Јован, као мостарски епископ, администрира Епархијом зворничко-тузланском од 23. децембра 1927. до постављења епископа Нектарија (1929).Епархијом браничевском од 13. фебруара, 1930. до свог постављења за епископа браничевског.
За епископа браничевског изабран је 2. октобра 1931. и устоличен је у Пожаревцу 23. јануара 1932, а за епископа Нишке епархије изабран је 13. јуна 1933. године, али и даље администрира Браничевском епархијом до устоличења епископа злетовско-струмичког Венијамина на трон Браничевске епархије (7. октобра 1934). Устоличење у Нишу извршио је 24. септембра 1933. године, у пратњи епископа тимочког Емилијана, митрополит скопски Јосиф.
У току Другог светског рата био је члан Св. Синода, тзв „ратног Синода”, на чијем је челу, у одсуству патријарха Гаврила, био митрополит Јосиф. Када су после рата комунисти прогонили митрополита Јосифа, најпре из Скопља, а потом и из Врања, тј. из врањског дела Епархије (Митрополије) скопске, преузима неформалну администрацију над овим делом Скопске епархије. Стварну функцију администратора врањског дела Епархије скопске преузео је тек после смрти митрополита Јосифа 1957. године, када је Синод средином новембра 1958. донео и формалну одлуку да се администрирање дела Скопске митрополије који се налазио на територији Србије (архијерејска намесништва: пчињско са седиштем у Врању, масуричко-пољаничко са седиштем у Владичином Хану, прешевско са седиштем у Бујановцу и босиљградско са седиштем у Босиљграду) повери епископу нишком Јовану.
Крајем 1971. године, због физичке немоћи услед година, владика Јован моли епископа жичког Василија за помоћ у вршењу епархијских дужности. Епископ Василије се одазива овој молби и са благословом Св. Синода почев од 1972. године дејствује и као заменик епископа Јована.
Владика Јован је, после прележаног грипа, умро у сну 5. фебруара 1975. године у 2.15 ујутру у дому породице свог сина. Тело владике Јована је истог дана пренето у Саборни храм у Нишу.
Владика Јован је сахрањен у епископској гробници у Саборној цркви у Нишу поред епископа Нестора, Јеронима и Доментијана, који га је 64 године раније рукоположио за ђакона и презвитера.

Pin It on Pinterest

Share This