Select Page

За епископа, а на приједлог народа и депутата, 03.07.1750. године изабран је архимандрит гомирски Данило Јакшић, један од најзначајнијих архијереја у историји горњокарловачког владичанства.

Рођен је на Божић 1715. године у Српским Моравицама од оца Милете и мајке Стојне. Школовао се у манастиру Гомирје, а рукоположен с деветнаест година, што се сматра за изнимно рано, али је уједно показатељ о каквом се капацитету радило. Чак га је владика Љуботина држао уз себе неколико година видјевши у њему способног и перспективног монаха. Службује у Сјеничаку гдје је предводио народ поротив посјете унијатског владике Пашића. Доласком епископа Павла Ненадовића, поново је у Плашком гдје у владичанству допуњује своја знања и искуства стечена још под владиком Љуботином. Приликом избора за владику за владику имао је 33 године, но младост га није пријечила да учини велика дјела у двадесет година својега вођења владичанства.

Поред већ постојеће школе у Плашком, оснива школу у Залужници, Метку, Горњем Будачком, а што је поред манастира Гомирја значајно придоносило образовању свештенства. Упркос великим притисцима католичких кругова, суочена с великим ратним сукобима, царица Марија Терезија 21.07.1745. године издаје нове прописе којима се старе и оштећене српске цркве могу обнављати али уз сагласност крајишких војних власти, а за градњу нових потребно је одобрење царице лично. Овоме несумњиво доприноси чињеница да је обновила војни савез с православном Русијом. Владика Јакшић користи ову повољну ситуацију и почиње у Плашком градити величанствену катедралу Ваведења пресвете Богородице, највећи православни храм који је у то вријеме грађен у Европи (без Русије). Иако је горњокарловачка епархија била најсиромашнија, владика Јакшић је успио подићи цркву у Војној Крајини која је не само својом монументалношћу већ и љепотом плијенила пажњу и одушевљење. Градња је почела 1755. године, а посвећена 23.08.1763. године, мада су, вјероватно, унутрашњи радови потрајали још до 1765. године. Ову дугу градњу није увјетовала само величина храма већ и Седмогодишњи рат, односно недостатак физички способних Крајишника. Несебичном помоћи коју је владика добијао од народа, свештенства, гомирског манастира и руске царице, храм је завршен али је оставио трага и на владику и његово крхо здравље. Живио је изузетно скромно и све што је добијао давао је за градњу. Месо није јео, а нити се освртао на болести; био је потпуно посвећен својем владичанском позиву и градњи храма Ваведења пресвете Богородице. Важан дио његове пребогате биографије је и српски Сабор 1769. године кад владика Јакшић добија већину гласова да буде изабран за митрополита али се царски комесар томе супроставио па је изабран Јован Ђорђевић. Оронуо тијелом, али богат духом, умро је у педесет и шестој години живота од грознице 27.01.1771. године. Овај велики човјек и задужбинар остао је живјети у сјећању народа Војне Крајине до данашњих дана као епископ, оснивач школа, неуморни борац против унијаћења, градитељ храмова, вођа и учитељ свога народа. Његова духовна скромност, упорност и праведност су врлине које су га красиле.

Сахрањен је у крипти своје задужбине, катедрали Ваведења Пресвете Богородице у Плашком. Када су 1941. године хрватске усташе опљачкале Саборни храм, разбацују његове кости по цркви заједно са земним остацима осталих владика.

Иако је прошло три стотине година од рођења овог великог духовника и пастира, молитвено сјећање на њега не блиједи, него као свјетионик вјере православне и даље свијетли и свијетлиће пред свим будућим покољењима страдалног православног народа Војне Крајине.

Протојереј-ставрофор Јеленко Стојановић, парох српскоморавички

Јереј Горан Славнић, парох плашчански

Професор Милан Воркапић, Врњачка Бања – Плашки

Извор: Епархија горњокарловачка

Pin It on Pinterest

Share This