Izaberite stranicu

Одбацити ћирилицу значи одбацити пола православља и одвојити се од све српске писмености из прошлости, односно, трампити боље за горе, увриједити Свете апостоле словенске, огорчити до крви српски народ и навући проклетство Светога Саве

Кад нестане писмо, нестаје и језик. Кад нестане језик, нестаје и народ. Ако нема народа, нема ни државе. А ако има дара и налева из дома Господњег ништа не нестаје, напротив, све се саставља. И ријеч се враћа, Света Ријеч, јер – на почетку бјеше Ријеч! Стога је неопходно да, а кад се утроба усколеба, а срце преврће у нама, кад нам се чини да се душа гаси, а тијело се ваља у блату, па се у гријеху купамо, и скоро смо као дрво голо, и језик се враћа уназад, па ни сунце, од стида, очима слободним не можемо гледати, да, у срцу вијека, потуљеног, у миру приступамо бури надолазећој, каже у интервјуу за “Дан” књижевник Селимир Радуловић, директор библиотеке Матице српске и потпредсједник Удружења књижевника Србије.

Однедавно сте управник Библиотеке Матице српске. Какви су Вам основни утисци о свијету књиге, библиотеке, библиотекара?

– Када је ријеч о књизи извјесно је да и она дијели њихову судбину. Има савремених (европских) теоретичара културе који предочавају да живимо у времену краја књиге и да ће се библиотеке, овакве какве су данас, претворити у мемљиве музеје, а да је наша стварност (и будућност) дигитална библиотека. Јер, веле они, као што је у 19. вијеку, изградњом мреже жељезничког саобраћаја, престала потреба за пловним каналима централне Европе, тако ће и дигитализоване библиотеке укинути потребу за библиотекама у старинском смислу ријечи. Ја, наравно, припадам групи завјереника (илузиониста) који читавог живота читају једну велику, вјеродостојну и непоништиву књигу, која је, како вели Хорхе Луис Борхес, свијет сами. А што се тиче свијета библиотекара – то је свијет изузетно скроман, у социјално-економском смислу, а изузетно важан у стратешком смислу, будући да су кључеви српске куће у нашим рукама. Што је подразумијевајуће, будући је књига кључ од било које нормалне европске куће. И то није само утјешно, већ и истинито, па, ако хоћете, и спасоносно. Као што је утјешна, вјеродостојна и спасоносна ријеч светих отаца, духоносних и знаменосних, да није богат онај који има обиља многог, већ онај што не потребује много!

Најављујете нову пјесничку књигу коју сте, љетос, испјевали на Цетињу, у свом завичају.

– Има томе, ево, пет десетљећа када сам, као дјечарац, искрадајући се из родитељског дома, на Цетињу, док се хватао први мрак, осврћући се лијево-десно, започињао разговор са свијетом невидљивим, чије сам присуство и те како осјећао, слутећи да и у њему сви беспореци по поретку некоме дјелују. Ти давни, рановечерњи, изласци, сада знам, омогућили су ми најнепосредније суочење с тамницом у коју смо пали и ми, у којој човјек може да живи, ободрили ме да се, временом, не осврћем насумице, већ да поглед усмјерим ка горе, ка уздарјима која долазе озго, из свијета херувима и серафима. Са свијешћу, каквом-таквом, да, сем ствари полезних и забавних, постоје и ствари страшне и да са златооких висина, из бољих и срећнијих свјетова, наша земаљска палата губи и своју гордост и своју симетрију. Нешто касније јавило ми се да сам, већ тада, био у власти преопасног бича сумње, највеће биједе и највећег уздарја човјековог након пада. Јер, није без разлога речено да се пјесникова душа калеидоскопски отвара и да у њој марширају све боје свијета. Зато сам неизмјерно испуњен што сам нову поему “О пастиру и камену са седам очију”, која ће убрзо угледати свјетлост дана, испјевао, љетос, у завичају. Ријеч је о цјелини од 52 пјевања која је лирски одговор на двије велике епске тканице европског пјесништва – на Милтонов “Изгубљени рај” и на Његошеву “Лучу микрокозма”. Она значењски исходи из ова два велика дјела европске књижевности, утемељујући се у питању свих питања – ако смо, непредвидљивом кривуљом првог плача платили улазницу за страшни музеј који се зове живот, ако смо, иако слабо моћни и слабовиди, ту, на средокраћи Неба и Тартара, застиђени призорима земаљског сајма несмисленог, нисмо ли, макар на трен суочивши се с искуством јасновидаца, мајстора сржнога постојања, оних који ништа немају, а све посједују, сагласни да смо сви нити у тканини Божјој, односно, да смо сви једно ткање!?

Како видите борбу за очување нашег писма, ћирилице, као важног сегмента за очување нашег идентитета?

– Човјек без коријена је човјек без прошлости и садашњости, још више, човјек без будућности. Света прошлост стваралачки саздаје садашњост, будућност испуњава вјером. Човек лишен коријена остаје без живе присутности отаџбине, будући је она земља очева; укоријењени човјек зна да је његово имање дио државне територије, да је његов народ жива и дјелујућа бујица у којој тече и живот његове породице. Он дише ритмом свога народа и гарант је његовог живота. Људи отргнутог коријена су велика опасност за савременог европског (и српског) човјека. Из једноставног разлога – живот који губи коријен постаје противприродан; душа лишена коријена је безбожна. А без Бога, на земљи, човјеку ништа не полази за руком. Ако прећуткујемо прошлост, без истинског суочења с њом, да ли можемо зацијелити сјећање, односно, да ли тзв. промјеном свијести можемо промијенити сјећање свијести на оно што је било? И да ли је могуће утврђивање ослонаца разумијевања, отварање путева за будућност, без купања у горком талогу искуства прошлости?

Већ је уочено да онај који вјерује не узмиче, односно, да он језик бруси да гријех свој осуди, а не да зада рану брату. Свети и Равноапостолни Николај Србски вели да је Свето све оно што су створили Свети људи, па тако и наше писмо, затурено и запостављено, наша ћирилица, коју су створили Света браћа Кирил и Методије. Одбацити ћирилицу значи одбацити пола православља и одвојити се од све српске писмености из прошлости, односно, трампити боље за горе, увриједити Свете апостоле словенске, огорчити до крви српски народ и навући проклетство Светога Саве.

Сачувајмо дар живота

– На самом крају, ево једне псеудодвоумице која нам је помогла да изгубимо читаво једно стољеће – да ли више губимо напуштајући себе, него што можемо добити усељавајући себе у туђе!? За човека који је окренут ка Оцу свега, који нам омогућује да сачувамо дар живота, који нас диже и укрепљује, који зна да ми, запуштена дјеца земаљска, ма колико била марљива наша баштованска рука, не можемо ништа, ако не падне киша и ако се врт величанствени, озго, не напоји водом, суочење са овом псеудодвоумицом је више него поразно – закључио је Селимир Радуловић.

Мила Милосављевић

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This