Два дана пред Божић, односно на данашњи Туциндан, Срби традиционално припремају божићну печеницу. Од данас, такође, почиње уређење и спремање куће за празник Рождества Христовог. Домаћица припрема брашно за мешење, посуду са зрневљем жита, у селима мења сламу у гнездима за живину, прибавља суве шљиве, смокве, орахе, новчиће и бомбоне које ће просути на сутрашње Бадње вече, по слами разастртој у кући а деца их покупити пијучући.
На Туциндан се, према народном веровању, не сме ништа давати из куће, а такође се ни деца никако не смеју тући „да им не би изашли чиреви“. На Туциндан се и дугови враћају, да домаћин „не би био дужан до идућег Божића“. У неким крајевима, на Туциндан се не вечера за столом него на патосу, на простртим чареницама. Прво се поставља со и бели лук, а онда хлеб, пасуљ, купус и остала посна храна. За вечером домаћин мора бити окренут истоку. После вечере, пред починак, домаћица замеси бадњачку погачу и божићне хлебове (колаче) које ће пећи сутрадан.
Сматра се да је Туциндан именован по томе што се тад коље печеница која се претходно туче (умртви) ударањем ушица секире преко крупице соли у платненој врећици стављеној на чело живинчета, будуће печенице – „Божићњара“. Код Срба божићна печеница је најчешће прасе или назиме (младо свињче), а у неким крајевима је то јагње или млада овца и назива се „веселица“.
Печеница треба да је бела, без белега и телесног недостатка. Пече се сутрадан и на Бадње вече уноси се у кућу. Наслања се на источни зид где стоји до Божића (7. јануара) када се сервира.
Извор: srpskadijaspora.info
Фото: rtvis.tv
