Izaberite stranicu

Влада Црне Горе је на 94. сједници 18. децембра 2014. године прихватила предлог да се усвајање Закона о слободи вјероисповијести одложи за други квартал 2015. године. Иако на документу, који је објављен на званичном сајту Владе, није наведен назив предлагача може се закључити да је предлог упутило Министарство за људска и мањинска права. Тешко је пронаћи разлог због чега се предлагач није потписао. Осим ако се не стиде предлога и свог вишегодишњег (не)рада. Но, то није ни највећа, а ни једина мана овог документа.

Прије свега, треба навести да Министарство за људска и мањинска права нема никакву званичну стратегију као акт којим би се назначили магистрални правци дјеловања овог ресора у погледу нормативног уређења права на слободу вјероисповијести и положаја цркава и вјерских заједница. Даље, министарство нема ни адекватне људске ресурсе како би се овај веома важан друштвени и државни посао квалитетно спровео. Вриједи подсјетити да министарство у овај посао улази и без директора Директората за односе са вјерским заједницама (недавно је в.д. директора директората Иван Јововић поднио неопозиву оставку на лични захтјев). Затим, министарство из године у годину помпезно најављује доношење новог закона и укључује га у Програм рада Владе Црне Горе, али, по правилу, при крају сваке године Влади упућује и предлог да се изврши измјена Програма рада и то тако што се преузета обавеза преноси у наредну годину. Уочљиво је да једино мијењају квартале! Само ове неспорне чињенице, иначе утврдиве и доказиве преко званичног сајта Владе, довољно говоре о неозбиљном приступу и неодговорности функционера у Министарству за људска и мањинска права. Не треба посебно истицати да се на такав начин понижавају вјерници, Црква и вјерске заједнице, затим, дерогира поступак доношења закона и урушава кредибилетет тог ресора. Оцјена је још неповољнија када се прочита катастрофално образложење министарства.

Министарство наводи чудне разлоге који су условили доношење новог закона. Једино је тачан навод да је постојећи закон ”донијет у бившем друштвено-политичком систему”. Затим, министарство нас обавјештава да је ”препозната потреба за израдом новог нормативног акта тим прије што се стицањем државности условљава другачији приступ у сфери уређења правног положаја, односно права и обавеза вјерских заједница у уставноправном оквиру Црне Горе”. Министарство већ годинама, о трошку пореских обвезника, понавља исту причу ”о препознатој потреби за израдом нормативног акта”. И све то траје толико дуго. Препозната је потреба, али ништа више од потребе. О друштвеној штети која је настала нечињењем и евентуалној одговорности због тога нема ни говора.

Челним људима министарства још није познато да Црна Гора 2006. године није ”стекла државност”. Да су, којим случајем, прочитали одредбу из члана 1. став 1. Устава Републике Црне Горе од 1992. године онда би знали да је Црна Гора и прије референдума била држава. Дакле, Црна Гора 2006. године није ”стекла државност”, како се незнавено тврди, него је обновила независност и међународноправни субјективитет. Даље, наводно недавна ”стечена државност” Црне Горе је, према тумачењу министарства, условила и некакав ”другачији приступ у сфери уређења правног положаја, односно права и обавеза вјерских заједница у уставно-правном оквиру Црне Горе”. Говори се о ”другачијем приступу”, али се не наводи који је то приступ. А какав би другачији приступ могао да буде уколико се зна да је и у Уставу од 1992. и од 2007. године нормирана одвојеност вјерских заједница од државе. Дакле, и лаицима је, осим челницима министарства, јасно да у новом закону не може бити нормиран ”другачији приступ” од приступа који је нормиран у уставним одредбама. Судећи по томе, остаје бојазан да некоме из министарства пада на памет да сачини закон који би био у супротности с важећим Уставом Црне Горе. Додуше, не би били ни први, ни једини предлагач, који је скупштини предложио неуставну материју.

Министарство нас обавјештава и да оно, сходно законским овлашћењима, ”спроводи политику поштовања људских права”. Судећи по досадашњим више него минијатурним активностима министарства то се може и потврдити. Али, челници министарства изгледа не знају да они не спроводе само политику него као дио извршне власти и орган управе првенствено извршавају законске прописе, а то је, баш у домену људских права, много битније од ”спровођења политике”.

Министарство је отишло још даље тиме што нас је обавијестило да је министар др Суад Нумановић 11. јула 2014. године ”донио решење о формирању радне групе за израду Предлога закона о слободи вјероисповијести”. Предлог Влади, у коме је садржана ова информација, у потпуној је супротности са недавним саопштењем министарства којим смо обавијештени да је Влада формирала радну групу.

Фрапантно је да министар и његови сарадници из министарства не знају да министарство не утврђује предлог него нацрт закона. А тек их треба препустити суду правничке струке и шире јавности због непознавања поступка о формирању радне групе која се формира одлуком, а не решењем!? У ком поступку и по ком закону је министар Нумановић донио решење о формирању радне групе за израду закона?

На крају, имајући у виду напријед наведено, остаје да чекамо нове демонстрације незнања у даљем поступку израде Нацрта закона о слободи вјероисповијести.

Протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This