Select Page

Часопис КркаСадржај броја: Рођење Христово и мудраци са Истока; Родослов Пресвете Богородице; Господе, Господе наш!; Хришћанска религија мења човека и исцељује га; На путу за Рај; Христос није никога молио да пође за њим; Само се ти у тајности упорно моли за њих; Само мало прибраности је потребно; Чувар светиња је мученички народ; Секуларизација Цркве; Допринос Никодима Милаша историјској науци; O повезаности људи у добру и злу; Лична одговорност; Брисани са списка живих; Избављени род; Принц Александар Карађорђевић о разлозима за неучествовање у обележавању 100. годишњице великог рата; Моје детињство; Реч две о еутаназији; За децу; Вијести из епархије.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

 Војин Калинић

ДОПРИНОС НИКОДИМА МИЛАША ИСТОРИЈСКОЈ НАУЦИ

Милашева дела историјске садржине заузимају високо место у српској историографији. Као ђак Илариона Руварца, он је у својим делима у великој мери потпао под његов утицај, тако да се Милаш може сматрати првим историчарем који је прихватио Руварчеве методе критике извора и историјских чињеница. Такође, редовно се саветовао са Руварцем при писању својих дела историјске садржине.
Дело које је подигло велику буру 80-их година XIX века и које му дуго времена није заборављено, а нарочито од оног дела римокатоличке цркве који је радио на унијаћењу православних, свакако је Словенски апостоли Кирил и Методије и истина православља.
Повод за писање овог дела дао му је ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, који је још од 1861. године настојао да се прослављају свети Ћирило и Методије, јер се ближила хиљадугодишњица откако су ова браћа започела своју просветитељску мисију међу Словенима.
Штросмајер је лично 1863. године предложио папи Пију IX да их прогласи светитељима, како би их римокатолички Словени могли прослављати. Папа је изашао у сусрет овој молби 30. септембра 1880. године издавши енциклику Grande Manus (велики дар), у којој су Ђирило и Методије проглашени за светитеље римокатоличке цркве. Након ове папине енциклике, римокатолички бискупи из наших крајева на челу са Штросмајером издали су посланице у којима су позивали све Словене на ходочашће у Рим, у знак захвалности папи. При том још у својим посланицама нису заборавили да критикују православну Цркву.
Милаш је био изазван овом акцијом бискупа Штросмајера, који је био апостолски викар за унију. У њему Милаш препознаје фанатичног римокатолика још од када је издао своју пастирску посланицу 1864. године, хвалећи и узносећи енциклику и силабус папе Мазати-Феретија против савремене културе. Такође је позната и Штросмајерова изјава из коризмене окружнице за 1881. годину „да само унија са Римом може бити залог земаљске и вјечне среће“.
Поред Милаша и С. Бјелановић, браћа Руварац и многи други видели су у бискупу Штросмајеру апостола римокатоличког панславизма.
Милаш је убрзо ступио у контакт с никомидијским митрополитом Филотејом Вријеносом, који му је послао своју критику папине енциклике. Такође је био у сталном контакту са Епископом Герасимом Петрановићем, који је издао своју посланицу у којој упозорава свештенство и народ да се чувају од прикривених намера ђаковачког бискупа. Саветујући се са Епископом Кнежевићем, Милаш пише посланицу коју ће поменути епископ издати уочи Духова 1881. године. Када је ова посланица објављена, примљена је са великом радошћу и нескривеним одушевљењем код православног свештенства и народа. Убрзо су уследили отворени напади хрватских листова у Далмацији. Посланице је највише нападао професор задарске римокатоличке богословије Антун Франки, који је издао и књижицу против посланица двају владика.
Због ових реакција римокатоличке пропаганде, а бојећи се да ће остати недоречен, Милаш у децембру 1881. године издаје своју књигу Свети Кирил и Методије и истина православља. Када је књига угледала светлост дана, уследиле су опречне реакције, као што је био случај са посланицама двају епископа. Професор Франки не само да је критиковао Милашеву књигу, него је и отворено напао његову личност, приказујући га као немирњака.
Значај ове Милашеве књиге утолико је већи што је он први који је у Далмацији јавно, на начин на који је то најбоље умео, са пером у руци, устао против унијатске пропаганде.
Милаш је још једном био изазван од стране Штросмајера и његових присталица. Повод је био када је «Obzor», орган Штросмајерових присталица, писао 1893. године да свети Сава није био присталица црквеног раскола и да је био веран син и пастир јединствене Цркве, као и то да је био душом католик. Милаш је овим поводом написао више чланака као што су: «Свети Сава у хрватским новинама», «Крунисање првог српског краља Стефана Немање» (1905. године). Главно Милашево историјско дело јесте «Православна Далмација» за које је у већ поодмаклим годинама написао да му је «понос и дика». На овом делу радио је са много љубави и сматрао га је својом дужношћу, као једног поносног православног Далматинца. При писању овог опсежног дела, Милаш је прво издавао оригиналана архивска дела.
Већина његових интересовања као историчара настала су из политичких потреба, што никако не може да умањи њихову научну вредност, али је ту чињеницу потребно познавати да би се боље схватила његова историјска дела.
Бурни догађаји из 1896. године у Далмацији, нарочито у Врлици, изазвали су Милаша да у својој васкршњој посланици устане против унијаћења православних у Далмацији. Милаш се почео више интересовати за историју православне вере на тим просторима. Пуне четири године, кад год би имао слободног времена, бавио се овом тематиком. Скупљао је грађу у Задарском, Дубровачком, Венецијанском и другим архивима.
За наслов овом делу, Милашу је дао повод орган римокатоличке цркве који је излазио у Задру под именом «Katolička Dalmacija». Овај орган је кроз штампу и брошуре које је издавао, нападао православну веру, говорећи како су је туђинци унели у Далмацију половином XIX века.
На темељу аутентичних писаних докумената, Милаш је изнео чврста уверења да је све оно што је тада износила римокатоличка пропаганда плод њиховог верског фанатизма. Милаш је изнео аргументе да је православна вера била једина вера у Далмацији преко 900 година. У X веку тадашњи далматински епископи подлегали су утицају романизма и од тада се православна вера од званичне претворила у гоњену веру.
Овом својом књигом Милаш је хтео да покаже православним Далматинцима прошлост њихове вере у Далмацији. Истакао је значај свих борби и тешких искушења која су њихови преци морали да издрже у одбрани и очувању вере својих отаца, наглашавајући да своју веру морају да љубе и поштују и да је она једина која води ка спасењу.
Православну Далмацију похвалила је тадашња српска штампа из Србије, а стизале су и многе похвале од свештенства и народа у Далмацији.

Извор: Епархија далматинска

Pin It on Pinterest

Share This