Select Page

Благослов Божији стигао је у хладним и зимским данима, заједницама православних Срба у  Риџајни и Винипегу. Ова два, изолована града, од браће своје по географији и по свему удаљена, зимом окована, дочекали су свог госта. На пут се спремио игуман јединог манастира Српске православне цркве у Канади, светог Преображења Господњег из Милтона. Позвали смо га, и он нам је дошао. Верујемо да је оставио иза себе многе обавезе – труд око манастира, свога народа, разна послушања и још много тога. Тако нам је изгледао монах Василије. Није жалио свој труд и време, побожни наш Василије.  Имали смо част да будемо његови домаћини. Он и ми, домаћи своји.

Географија може постати наша пустиња или тмина, али не и у Цркви. Црква нас непрестано препорађа, јер брине за своју децу. Ево тог догађаја који желимо поделити са својом браћом.

Протосинђел Василије (Гавриловић), провео је осам дана у Винипегу (21.-29. децембра 2014. године), провинцији Манитоба у Канади. Дошао је по благослову Епископа нашег, владике Георгија. Ово је била брига Цркве за своју децу и сусрет несвакидашњи. Ретко се нама у Риџајни и Винипегу укаже таква част. Због тога смо узбуђени, радосни. Чекамо радост Рођења Христовог, а дошао нам гост Богомладенца да најави, и нас да припреми.

Игуман наш, како смо га звали, дошао је у Риџајну 26. децембра, у петак. Шест сати вожње, то растојање између Винипега и Риџајне, није безбедно за ово доба године, али стигао је протосинђел Василије на своје одредиште. То како га је дочекао прота Радован са својом породицом и парохијанима, примјер је нашег древног гостопримства и честитости. Игуман Василије је у 18.00 часова служио акатист светом Николају Велимировићу, у тој маленој, али најстаријој Српској православној цркви у Канади. Српска црквена заједница у Риџајни постоји од 1912. године, а ту исту Цркву су изградили 1916. године. Та мала заједница из Риџајне помаже наше сроднике из Отаџбине још од Првог светског рата. Једнако раде и данас. Нису заборавили свој језик. Веру нису погазили. Обичаји се нису угасили.

Брат наш Василије је служио Aкатист, а прота Радован и протиница са децом одговарали. Народ верни се молио и та молитва се осетила у Цркви. Као да смо се попели на Небо, или се оно спустило у ту малену Цркву. Молитвом је дочекан наш гост, а и он је молитвом поздравио домаћине своје. Хвалили смо Бога, и захвалили смо се Богу. Игуман је након акатиста одржао предавање у црквеној сали, а на тему: СПАСЕЊЕ СВЕТА КРОЗ ХРИСТОВО РОЂЕЊЕ. Као ћилим да је везао наш игуман, и шарао га са вером и знањем. Оставио је тај драгоцени поклон верном народу у Риџајни. Људи га питали, а он одговарао. Сви, апсолутно сви у тој сали, своју су радост множили и делили.

Онда, поново назад, или напред у Винипег. У недељу, на светој Литургији, наш игуман је отворио Царске двери, онако величанствено са својом панакамилавком, и најавио нам Царство небеско. Осећали смо се као путници на броду спасења. Имали смо госта, брата, светилника. Упознали још једну душу чисту. Он је на високим студијама и школама богословља, а не срами се покосити траву или очистити снег у српском манастиру. Ми смо га таквог видели и заволили.

Послије посног ручка, који су припремиле сестре из Кола српских сестара света Петка из Винипега, уследило је ново предавање протосинђела Василија, а на тему: „БОЖИЋ – ДОГАЂАЈ ОЧОВЕЧЕЊА БОГА, РАДИ ОБОЖЕЊА ЧОВЕКА, ПО УЧЕЊУ СВЕТОГ АТАНИСИЈА ВЕЛИКОГ“. Припремао нас је за Божић. Говорио о тој изобилној љубави Божијој. У пећини се родио Створитељ света, нас ради. Упутио нас на пост којим ћемо се припремити за ту пећину. Дочекујемо Христа на почетку Нове године и то има своју символику. Господ нам долази, не да би нам судио за ствари прошле, већ да би нас благословио за ствари нове, будуће. Дошао нам је служити, а не судити. Као судија тек треба да дође, и због тога имамо велику одговорност. Као православни хришћани, као они који се крштавају Његовим крштењем, и који се крсте у Његово име, треба да постанемо, и заувјек останемо Христови саобразници – победитељи над грехом и смрћу.

Један од слушалаца је затражио реч и поделио мудрост своје неписмене, али побожне баке. Она га је учила овако: “Сине, наш Бог се једном давно, у пећини за нас родио. Ми морамо постати та иста пећина, у којој ће се Он несместиви, свакога дана рађати. Знаћеш да ти је живот исправан, ако осетиш Божић свакога дана.“

Отац Василије нас је подсетио на речи светог апостола Павла. Смрти више нема, јер је њу наш Бог победио. Она више не влада над нама. Осим ових снажних поука, игуман нам је оставио и јасан рецепт за Спасење: “треба да гледамо једни у друге, као да је Христос ту, између нас.“ На крају, доживели смо тај сусрет. Осетили присуство живога Бога. Свештенослужитељ и јеромонах Василије га је представио, показао и доказао. Између нас га је поставио. Народ је питао, он је одговарао, а та соба наша, поново се испунила Небом.

Благодарни смо Богу и оцу Василију на овој посети! Неизмерно захвални свештеници и верни народ из Риџајне и Винипега.

Свештеник Александар Црногорац

Извор: Источник (Епархија канадска)

Pin It on Pinterest

Share This