Izaberite stranicu

Вијест о смрти Гара Јовановића, књижевника, потресла је многе поклонике његовог пјесништва и особене лирике, али и оне који већ годинама указују на угроженост српског језика, културе и традиције у Црној Гори.

Не само да је указивао, него је својим неуморним прегалаштвом, прије свега вишегодишњим организовањем књижевне Трибине „Ријеч”, пружао велики допринос очувању слободне умјетничке ријечи, насупрот режиму који је покушавао да утиша глас пјесништва и снагу српске културе у Црној Гори.

Одласком Гара Јовановића Црна Гора је изгубила великог пјесника и браниоца врлина, рекао је књижевник Веселин Ракчевић, на вијест о смрти Јовановића.

Умро је један од најбољих пјесника у Црној Гори. Његово књижевно стваралаштво носи дубоки естетски печат и етичке норме, по коме се некад препознавао простор Црне Горе. Слиједио је његошевску мисао у пресудном тренутку, када су се овом суморном луком кретале вражје кочије и сулуди господари, спремни да сатру све што је исконски његошевско почев од језика до вјере. Гаро Јовановић је био један од челника одбране врхунских вриједности, части и свих врлина које је Црна Гора стварала кроз своју историју, истакао је Ракчевић.

Настојао је да Црну Гору оплемењује новим естетским вриједностима одбацујући срамне западне узде које нам намећу они и без части и без образа, рекао је Веселин Ракчевић.

Одлазак сваког човјека са свијета је одлазак свијета из свијета, а, одлазак великих људи је у том смислу још већи губитак, прокоментарисао је прерану смрт Гара Јовановића књижевник и публициста Перивоје Поповић.

Гаро Јовановић је припадао изабранима. Био је и писац и човјек од акције, неопходан овом врсмену зла, којем се супротстављао снагом ријечи. То је најсјајнији људски задатак, који је он на најбољи начин извршавао. Његово књижевно дјело је од трајне вриједности и њиме је задужио за сва времена српски језик, заслужује и посебну и свестрану анализу у времену које долази. Трибина „Ријеч” чији је био оснивач и домаћин, била је отворена ријеч за сваког слободоумног човјека. И Трибина „Ријеч” и Гаро Јовановић заслужују све ријечи похвале и ријечи које трају док свијета траје, казао је књижевник Перивоје Поповић.

Рођен у Титограду 1951. године Гаро Јовановић се рано огласио као пјесник. Оставио је дубок траг на књижевну сцену Црне Горе као главни и уредник часогшса „Стварање”, а последњих година као утемељивач и уредник Трибине „Ријеч” створио је фронт који не само да је обогатио домаћу књижсвну продукцију, већ је сачувао живим глас одбране српског језика, културе и традиције у Црној Гори.

Гаро Јовановић објавио је збирку приповједака „Псолики”, романе „Црни сој”, „Црни сој 2”, „Барка Светог Петра”, „Љубавно писмо”, „Дувански пут”, „Кадмо и Хармонија” и „Звона Патријаршије”, збирке поезије „Ђавоља кадионица”, „Вилењак”, „Тако је казано”, „Кокот пјева мртвима”, „Кад црни вук однесе моју душу”, „Звијезда нас”, те избор из поезије „Што дух је обале дивл.е”. Последња лирска збирка којом се огласио је „Рађање Косова”, изашла из штампе ове године, у издању „Октоиха” и „Штампар Макарија”.

Вијест о упокојењу Гара Јовановића дубоко је потресла све истинске пријатеље књиге, поезије, српског језика и ћириличног писма. Отишао је тихо, како је углавном и живио. Нечујно се искрао из овог свијета главни уредник Књижевнетрибине „Ријеч”. Јовановићева религиозност јесте апсолутно наша, светосавскокосовска, свето ћирило-методијска, његошевска. У тежњи за слободом ријечи, у тој ватри, сагоријевао је и као човјек и као пјесник, никада не губећи вјеру и наду да ће боље сјутра сванути, а да су зло и негирање историје само привремени, казао је отац Предраг Шћепановић.

Гаро Јовановић сахрањен је јуче у Даниловграду, поред цркве Свете Текле.

Помен одслужио Митрополит Амфилохије

Скрхан болешћу, примивши свето причешће, отишао је у бољи свијет. Остаће у трајној успомени и срцима својих пријатеља упамћен као непоколебљив борац за свето православље, српски језик, Косово и Метохију казао је отац Предраг Шћепановић. Он је додао и да је помен Гару Јовановићу одслужио митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Светлана Ћетковић, А. Ћућковић

Извор: Дан

Светигора

Пише: ГАРО ЈОВАНОВИЋ

Радио ми је увијек подешен на „Светигору“, (104,7 Mhz). Ево, док ти ово пишем, на радију је прича неког америчког Индијанца, Црног Облака, поглавице у свом племену, који је увидио много заједничког између своје културе и Православља.Упознао је свештенике различитих цркава и они су углавном од Индијанаца тражили или да се прилагоде или да дају прилоге у новцу. А онда је, како каже, упознао Православца, о. Андреја, и овај није тражио ништа од грешних Индијанаца, него нудио и давао. Често су њих двојица, Поглавица и Православни Свештеник, причали о Богу, животу и Вјери, а онда је Индијанац почео да иде и у Цркву. Тамо испод канадске границе дуго траје зима, и тек што окопни почне да се у кратком љету спрема нови снијег, па је Црни Облак, иако брђанин, и вичан шуми и леду, излагао себе озбиљним опасностима журећи да у зору стигне на јутрење.У почетку је долазио само да слуша, па је питао о. Андреја смије ли послије ријечи „оглашени изиђите“ још да остане. Речено му је да може, и он је остао. Све му је то постало блиско, хтио је и да се исповиједи, хтио је да упозна Свете Тајне, а онда му је у сан дошла Света Петка и пружила му да пољуби крст. Два дана касније се крстио.

Размишљао је како да најбоље помогне свом народу, па је годинама на радију држао часове основних знања из вјеронауке на свим индијанским језицима, јер је само тако, преко мреже локалних радио-станица, могао да уђе у домове надалеко расутих индијанских насеља. Имао је само једну жељу, и озбиљно се припремао да једног дана, можда, постане и свештеник. До скоро се надао. Умро је, а оставио детаљно упутство да га сахране по индијанским обичајима, како то вјековима ради његов народ, али са свијећом и крстом, и да га опоје православни свештеник.

Иза њега су остала многа дјела и чудесна успомена на добру људску душу. А остао је и Молитвеник, хиљаду пута читана књига, а на маргинама је писао превод. Сваки стих Литургије Светог Јована Златоустог он је превео на свој матерњи језик. То је, вјероватно, толико велики подвиг да га је тешко и схватити. Јер су језик Црног Облака стварали ратници и ловци, недостајале су хиљаде ријечи за апстрактне појмове, и без божанског надахнућа не би се у њему нашли простори за духовну поезију највиших домета. А Бог је помогао Црном Облаку, па је учинио оно за што су лингвисти унапријед говорили да је немогуће.

(Прије година, када је Брандо добио Оскара за улогу у филму „Кум“, није се појавио да узме награду, него је умјесто њега изишла лијепа млада Индијанка, традиционално одјевена, и рекла да у име Марлон Бранда одбија награду због начина на који Холивуд приказује Индијанце у филмовима. Одјекнуо је тај потез, слављен је у цијелом свијету у круговима нормалних људи, али неки други управљају и свијетом и Холивудом, па Брандо више никада није, наравно, номинован. Ево, ако то има икакву тежину, ја овим текстом гласам за њега!)

Кад већ говоримо о Индијанцима, да кажемо још нешто, да се сјетим… прича је из Америке, наравно. Наш џип је скренуо са асфалтног пута, тамо негдје испод канадске границе, ка неком селу индијанском. Пут је био излокани, сав у рупама, а видјело се и обавјештење:

You can take this road on your own responsibility! (На своју одговорност идете овим путем!)

Није било живота у том селу. Људи су сједјели у склепаним колибама око отворених огњишта, било је и неколико ауто – приколица, вјероватно покупљених са отпада. Причају како су бијели ловци убијали дивљач, онако из забаве, а пуцали и на њих, домороце. Шериф им се смијао у лице када су ишли да се жале. Још кажу како су дрвосјече неселективно брали шуму, иако је она у сеоском власништву, неки други су почели да подижу прљаве фабричице на потоцима… била су и два дућана, као у филмовима, у једноме су се продавале дрангулије, а у другом јефтини виски…

И тако, вјечита прича о сили и правди. Па се окупило шездесетак Индијанаца, највиђенијих, изабраних, као некада када је Луди Коњ, (или је то био Бик Који Сједи?) ишао Великом Бијелом Оцу, да правду тражи…

Окупило се шездесетак највиђенијих Индијанаца, јер им је недостојан живот дозлогрдио, па су тако ови људи кренули у Вашингтон, да се пожале како немају гдје да живе, јер им трују изворе и даброве, не дају им да уђу у оближње градиће, не пише да је тамо дозвољено само за бијеле, али се подразумијева. Кренула је та група, али се нико од њих никада није вратио, није ни стигао тамо гдје је кренуо. Нестали су, као да их никада није ни било. Тако је то.

Ето, због свега тога је индијански поглавица, Црни Облак, преводио Литургију, и крстио се да буде Православни. Знао је како би тамо, у оним брдима, у оним шумама, на оним језерима, био потребан радио као што је Светигора. И мени дође тешко што цијела Црна Гора не слуша као моје ухо, а толико их је којима је потребна утјеха.

„Светигора“ је хришћански радио, људски, од душе, и на страни је понижених и увријеђених… али, то није све. Овај радио мени даје Свјетлост, и не само мени, и то је његова мисија. А то је све што је потребно човјеку.

И још нешто: ко год чита овај текст, чини то на сопствену одговорност.

Извор: Српске новине

Pin It on Pinterest

Share This