Izaberite stranicu
Спаљен манастир Светих архангела код Призрена у мартовском погрому 2004.
На прозору аутомобила у лаганом покрету седи албански младић и, јуче, из све снаге урла у Грачаници. Стотине и стотине таквих на различитим местима, показују своју силу, надмоћ и фрустрацију; министар полиције оптужује калуђере у Дечанима да ноћу пишу претеће поруке „Калифат долази” на зидинама свог манастира; онај код кога си малочас куповао хлеб гледа кроз тебе као да не постојиш. Зашто се ово догађа? Има ли икаквог смисла на провокацију одговарати неразумним насиљем и санкцијама према онима који са њом немају никакве везе?
Зашто се очај, бес, неправда и понижење после београдског шамара на фудбалској утакмици Србија–Албанија морају пренети на слабе, на комшије, на пекаре и посластичаре, на Албанце и Горанце по централној Србији? Можемо ли у непрестаном понављању зла макар нешто научити, можемо ли заштитити друге од себе, имамо ли снаге да не помажемо властито самоубиство. Мислимо ли, макар, на сународнике осуђене на живот поред Албанаца или са Албанцима? И на крају, најважније питање, где су ту институције и где су у њима голи људски животи лишени етничких, религијских или културолошких одредница? Из зла које смо доживели премало смо научили, можда нам се оно зато и враћа у различитим облицима.
Све је око нас горело 17. марта 2004. године. У безглавој паници одношени су рањени и повређени, тумарали су около и пуцали насумице шведски, норвешки војници Кфора, док су индијски полицајци гурали демолирана борна кола – улице и куће у Чаглавици гутала је ватра. Знали смо да ће сагорети све, да више нема Призрена онаквог какав је био, да хиљаде људи остају без дома… Трчали смо, фотографисали, јављали, заустављали страх и катастрофу, борили са свешћу да ћемо преживети и да ће неко зауставити зло. Између искиданих веза и сулудих гласова, Ивана Петровић са нишког Сити радија зове и панично каже: „Гори џамија у Нишу!”
„Дођите и све нас поубијајте”, рекао сам и прекинуо везу.
После те реченице сам се препустио стихији без свести да постоји опасност, без размишљања о томе у кога ће окренути оружје амерички војници који су, у том моменту, пуцали у албанску руљу што је надирала из Приштине. Два дана касније фотографисао сам црну мрљу Богородице с котарицом, хранитељке Призрена и свих гладних. На месту где је било ремек-дело европског сликарства оног доба није било ничег, ни руке, ни котарице ни хлеба који значи живот. У свет је са „нестабилног Балкана“ отишла слика спаљених цркава и џамија и уклопила се у постојећи стереотип о Србима који су, и у овој причи, морали бити лоши. И ових дана таква слика одлази у свет, неки ће је подржати због интереса, неки што верују у њу, зато морамо имати снаге да је зауставимо.
Свако ко има намеру да, у централној Србији, запали албанску или горанску пекару или радњу, да провоцира и да се удара у јуначке груди, нека дође у Гојбуљу, Ораховац, Церницу, нека подели страх гета, неизвесност живота и етничку мимикрију по градовима и путевима, нека, бар, један дан осети притиске националне стихије и недовршеног коначног обрачуна.
Тај јунак који јуриша на пекаре треба да са собом, на Косово и Метохију, понесе камење, бомбе, Молотовљеве коктеле и злу намеру. Не да их баца на Албанце, јер он то не сме, треба да их стави у котарицу Богородице из Љевишке, чије се лице, захваљујући обнови, како-тако, поново промолило испод гара, пепела и мржње. Када то уради, можда и осети лековити мирис хлеба у рану зору на оријенталној калдрми – биће то исти онај мирис који сваког дана носи својој деци из пекаре коју је јуче запалио.

 Живојин Ракочевић
Извор: Политика

Pin It on Pinterest

Share This