Select Page

„Ако желите да више заволите своју земљу, отиђите из ње на неколико дана, а ако желите да више заволите Русију, отиђите у Србију“, поука је коју вернима Руске Православне Цркве упућује кијевски протојереј Андреј Ткачов, мисионар луцидног ума и сјајног литерарног израза, познат по изврсним анализама друштвено-политичких прилика и стања духа у отаџбини му Украјини. Заиста, ко год је поуку следио, у истинитост речи му уверио се. Љубав, коју за православну браћу Русе Срби имају, снажна је и речима једва исказива. У протекле две седмице, део те љубави излио се на поклонике из Шведске, Русе које је путевима Свете Србије повео архимандрит Доротеј (Форшнер), игуман манастира Свете Тројице у Бредареду. Кренули су ка Грузији, кажу. Али, промисао Господња била је другачија… Две групе поклоника из Стокхолма и Гетеборга, уз трудољубиве водиче о. Доротеја и ђакона Радомира Вићентијевића из Ваљева, походиле су светиње Београда, Овчарско-кабларске клисуре, Фрушке Горе и завичаја новоканонизованих српских светитеља Владике Николаја и Аве Јустина. Празник Светог Апостола и Јеванђелисте Луке славили су са мештанима Бабине Луке, чији је храм посвећен овом светитељу, а у вечерњим сатима, у парохијском дому Храма Покрова Пресвете Богородице, госте из Русије примио је Епископ ваљевски Г. Милутин. Певао се „Христос васкрсе“, дубоко из срца, на српском, руском, грузијском, грчком, шведском… Васељена у малом, како рече духовни родитељ нас у делу света, којег чува велики благослов двају врлих духовних горостаса, пророка чије речи опомињу, стубова Епархије ваљевске, Српске Православне Цркве и васцелог Хришћанства.

Литургијско сабрање у Бабиној Луци красила је нарочита молитвена сила, коју су руска браћа и сестре принеле.

– Кад пожелим да се окрепим, одем у свете земље Русију и Грчку. Данас, када прослављамо Светог Апостола Луку и Светог Петра Цетињског, донели сте нам дарове и неизмерну радост сусретања, а то је најлепше у православном свету, како је говорио Свети Владика Николај. У данашњем свету нема много те радости и усрдно вам благодаримо – казао је Владика Милутин у поздравној беседи браћи и сестрама из Шведске.

Ваљевски Архијереј присетио се првог сусрета са младим Швеђанином, сином протестантског пастора, Давидом Форшнером, кога је призив Господњи на монашки подвиг довео у манастир Каону, Лета Господњег 1993.

– У то време ратовало се у Босни. Бомбе су страховито падале, а вибрације су се осећале и код нас. Питао сам га да ли се плаши, а он је рекао: „Не!“, молећи се Богу непрестано. За свега шест месеци научио је српски језик, што нас је све изненадило. Отац Доротеј нам је остао дубоко у срцу као човек који својим животом сведочи Православље. Три године био је чувар кивота Светог Николаја Лелићког. Наоружан благодатном силом, основао је у Шведској манастир Свете Тројице, којим данас управља. Захвалан сам му бескрајно што вас је довео, да заједничаримо у овим дивним тренуцима. Са вама је лепо бити вечерас и у вечности – поручио је Владика Милутин.

Оцу Доротеју благодарни су сви поклоници, дубоко дирнути пажњом и љубављу српског народа.

Први сусрет са српском духовношћу Никодимос Унг имао је у Српској Царској Лаври Хиландару. Тад се јавила жеља да изблиза упозна српску културу и народ у матици.

– Обишли смо двадесет манастира и заиста сам импресиониран. Сваки од њих има богату историју, божанствене старе фреске… Тужна је и помисао на то да је те лепоте неко могао рушити. Нажалост, тога је кроз векове било. Посебне утиске носим из манастира Лелић и Ћелије. Дивну игуманију Гликерију и њено гостопримство памтићу заувек – каже нам Никодимос Унг.

Јелена Бијриш живи у Канади. Кћер јој је удата у Шведској те је посредством ње упознала о. Доротеја и кренула на пут. О Србији је мало знала. Тек из вести у време ратова деведесетих.

– Срби су тада страдали, а ми у Русији смо жалили и патили. Помоћи се није могло јер тад Русија није била јака као данас. Ми смо заиста пресрећни и поносни све време овде. Толико пажње нам је указано где год да смо се обрели. То је невероватно! Најјачи утисак ми је оставио архимандрит Михаило (Биковић), игуман манастира Јовање. Тако је гостољубив и пун љубави… Он је велики фан Русије, а ја сам фан Србије – уз осмех каже Јелена Бијриш.

Јекатерина Улсон живи у Шведској од 2002. године. Први пут је у Србији, али је српске цркве у Шведској у више наврата посећивала и тако упознала о. Доротеја, кога изузетно поштује. Одушевљена је овдашњим светињама (нарочито Каоном) и српским неговањем традиције, нарочито славским обичајима, јединственим у свету.

Српско гостољубље и наклоност према руској православној браћи, Људмила Микута уочила је дошавши први пут у Србију, и то у манастир Ћелије, на Пренос моштију Аве Јустина.

– Било је нестварно много народа стопљених у једну душу! Кад су чули да сам Рускиња, дочекали су ме с таквом љубављу какву је тешко наћи у Русији. Била сам дубоко дирнута и заплакала сам. Причала сам о тој љубави деци и унуцима у Шведској и заједно смо закључили да смо „дужни“ да идемо у Србију. Ево, хвала Богу, отац Доротеј нас је довео – прича нам са дубоким осећањима Људмила Микута. Иако је већ 20 година у браку са Београђанином, Татјани Налварте ово је први долазак у Србију. Одушевљена је, као и сви сапутници, светињама, природним лепотама и, наравно, добротом и предусретљивошћу српских домаћина. Једног дана, доћи ће овде да живи. Не у Београд, већ тамо где су брда, каже осмехујући се. Татјана повремено долази на богослужења у манастир у Бредареду којим управља о. Доротеј. Сваки разговор са свештеницима драгоцен је и душекористан, сматра она.

Боравак у Србији вредан је незаборава, кажу гости из Русије, правећи већ сада план наредног поклоничког путовања. Чули су много о светињама Митрополије црногорско-приморске те је за очекивати да их пут чим пре тамо води. Мада где год отишли, у једно су сигурно – љубав српске браће свугде ће их сачекати.

Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

Pin It on Pinterest

Share This