Select Page

Први пут на Међународном сајму књига није се појавила самостално Епархија канадска, али су сва њена издања била на штанду Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке која је и овом прилику уступила свој штанд за промовисање књиге „Црно на бело“ написане поводом тридесет година архијерејске службе епископа канадског Георгија.
crno na belom_omot‚ copyНа штанду Издавачке фондације у хали четири о књизи и тродеценијском службовању Господу Епископа Георгија говорили су протојереј-ставрофор Василије Томић, Мирјана Булатовић, Рајко Петров Ного и Миле Медић – за ове књижевнике је Епархија канадска била издавач њихових књига.
Музичку ноту је песмом на руском језику са гитаром у руци дала Елена Станисављевић.
Приређивачи Давор Миличевић  и Синиша Милићевић кажу да се ова се књига сама написала:
„Овако је, својевремено, Рајко Петров Ного говорио о проповедима Владике Георгија објављеним под насловом Печат мојега владичанства. Исто би се могло рећи и за ову књигу. Јер на страницама које следе, а којима се обележава тридесет година архијерејског рада првог српског Епископа устоличеног у земљи Канади, нема ничега што је посебно спремано за ту прилику.
Ниједна реч коју ћете наћи овде, није изговорена или написана као пригодно слово овом јубилеју; ни на једној фотографији није се намештала поза овим поводом. Нема, укратко, ничега у овој књизи што сâм живот у Српској православној епархији канадској за последње три деценије, а и пре тога, није донео. Све што је овде изнесено сведочење је, црно на белом, о том животу Цркве, и у њему о улози и делу Епископа канадског.
Учинило нам се да другачије није ни могло. Јер прича о Епископу, у случају Канаде, прича је и о Епархији. Видећете и сами – и речју и сликом – када је Владика Георгије устоличен за првог српског Архијереја у Канади, било је неколико српских храмова и свештенослужитеља – случајна шара у пространству туђе земље, која указује на постојање српског бића. Данас, три деценије касније, јасан је и уочљив духовни отисак српског присуства као органске целине која се примила и опстала у овој земљи. Расејање је, под сводом Цркве, израсло у послање, а туђе и страно преобразило се у своје и блиско.
Из природе онога о чему се говори следила je, дакле, идеја о томе како да се то учини. Црно на белом, зато, може да се сагледа као след голих чињеница, драгоцен и отрежњујући у буци непомирљивих идеолошких размирица, у драми страшног црквеног раскола и сукобу корпоративног духа са природом Цркве, у свакој нашој несрећи коју оквир печалбарства чини још дубљом; потом као сведеност израза чија је намера да се не буде већим од себе и која прати смиреност духа приличну ономе који се путем Божјим запутио; као траг који црноризац својим трудом оставља у белини хладног и туђег простора; на крају, и понајвише, као белег трајности онога што се у име Господње учинило.
У овом последњем, у трајности записа, може додатно да се примети да је Владикина брига о речима, изговореним и записаним, дала посебан печат његовом владичанству. Ове странице доносе тек мали избор онога над чим се у овом домену у Епархији канадској, под именом „Источника“, три деценије бдело. Довољно, ипак, да потврди веру да су речи свог језика грађа тврђа и од камена. Можда је у томе, барем делом, скривена тајна успеха некадашњег дечака-искушеника Ђорђа Ђокића који је, упркос бројним животним недаћама, као Епископ Георгије утврдио леп рукосад винограда Господњег у далеком свету. И успут, овим јубилејом, постао  отаџбински Архијереј који је најдуже у историји Српске Цркве био на трону једне епархије у расејању. “

 ***

ЕПИСКОП КАНАДСКИ ГЕОРГИЈЕ (Ђорђе Ђокић) рођен је у Горњем Црњелову код Бијељине (Република Српска) на Ђурђевдан 1949. године.
Благочестиви Хаџи-Крсто и Крунија Ђокић доживели су редак Божји благослов: цео њихов пород посвећен је Богу. Георгијев старији брат је Епископ средњоевропски Константин, млађи брат, Љубомир, свештеник у Вршанима, а сестра Надежда – монахиња у манастиру Тавни.
Дечак Ђорђе Ђокић са тринаест година, 1962, одлази у Тавну, а припрему за служење Богу наставља у манастирима Озрену, Косијереву, Преображењу, Савини и Студеници.
У манастиру Острогу завршава Монашку школу, а 11. фебруара 1971, у двадесет другој години, прима монашки чин у Озрену. Сутрадан, на Света Три Јерарха, постаје ђакон, а на Сретење Господње – јеромонах.
Од јуна 1971, једанаест година, служи као духовник манастира Тавне. Одатле завршава Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима, а потом и Богословски факултет у Београду.
Постдипломске студије похађа на Универзитету у Лофбороу, у Енглеској.
За Епископа канадског изабран је 16. маја 1984, а хиротонисан 8. јула, у Саборној цркви у Београду. За првог Епископа канадског устоличен на Покров, 14.октобра, 1984. у Саборном храму Светог оца Николаја у Хамилтону, Онтарио.
Епископ Георгије води Епархију канадску од њеног оснивања, пуних 30 година. Кроз то време, под његовим вођством, изграђено је освештано 20 цркава и капела, као и први српски манастир у Канади. Основао је Савезно коло српских сестара, покренуо епархијски лист ”Источник”, утемељио Библиотеку Преображења Господњег, основао Добротворни фонд ”Свети цар Лазар”…
Приликом оснивања Епархије милешевске био на њеном челу, од маја 1992 – до јула 1994. године. За делатну љубав према Српској Цркви, а нарочито манастиру Милешеви, одликован орденом Белог анђела Епархије милешевске.
Овладао је књиговезачким занатом и заштитом старих књига и рукописа. Десет година водио је манастирску штампарију.
Написао је низ беседа, чланака, посланица и предговора књигама и часописима. Приредио бројна издања за епархијску издавачку кућу “Источник”, међу којима: два издања четворојезичног Литургикона, на грчком, црквенословенском, српском и енглеском (прво издање, 2000. године, са Литургијом Св. Јована Златоуста; друго 2012, са Литургијом Св. Јована Златоуста и Литургијом Св. Василија Великог), Шематизам Епархије канадске I-II, књигу проповеди свештеника Епархије канадске Свештеници својој пастви.
Аутор књиге беседа Печат мојега владичанства (Источник, 2006) и мемоарске прозе Ковчежић успомена: Мој пут ка Господу (СКЗ-Источник, 2011).
Члан удружења Књижевника Србије. Почасни члан Српске националне академије у Торонту.

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This