Izaberite stranicu

На Цетињу је 30. октобра 2014. године одржан Научни скуп “Просвјетне прилике у Црној Гори 1834-2014.” На скупу су говорили:
Саит Шаботић: О неким сегментима утицаја Министраског савјета на просвјетне прилике у Црној Гори (1905-1912)
Нада Томовић: Развој просвјетних институција на подручју Никшићке капетаније-области (1878-1912)
Ненад Перошевић: Развој просвјете у никшићком срезу за вријеме обнове петогодишњег плана развитка (1945-1951)
Томаш Дамјановић: Просвјетне прилике у Никшићу 1918-1941
Слободан Радовић: Просвјетне прилике у Пљевљима до Првог свјетског рата
Иван Јововић: Просвјетне прилике у Бару
Гојко Перовић: Живот и рад Цетињске богословије (1863-2014)
Иван Вукчевић: Школовање католика и муслимана у Црној Гори с краја XXв
Божена Јелушић: Просвјетне прилике у Црној Гори 2014. године
Аднан Чиргић: Језичка политика у Црној Гори 1834-2014
Александар Радоман: Уџбеници Јова Љепаве у црногорској просвјетној историји
Данка Чогурић: Садржаји оријентално-исламске културе у црногорским средњошколским читанкама 1992-2012
Радован Поповић: Уџбеници историје 2001-2014
Петар Гленџа: Национална историја Црне Горе у уџбеницима за историју 1945-1989
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, на овом скупу изложио је сљедећи рад:

Живот и рад Цетињске богословије од 1863.г. до 2014.г.
Државна вјера

То што је прва средња школа у нововјековној Црној Гори била управо богословија, и то што је она основана и што је постојала као образовни центар око кога се развијао средњошколски систем на Цетињу и шире у Црној Гори, има своје разлоге – у првом реду- у чињеници да је православна вјера представљала државну вјеру. Овај појам државне вјере-који се појављује у црногорском уставу из 1905. ( и који је преузет из средњовјековне византијске традиције, али и из примјера обновљених православних држава на европском истоку 19.вијека), не односи се тек на једну цркву, или једно вјероисповједање које је привилеговано у односу на остале, већ је ријеч о својеврсној државној идеологији, о политичком ангажовању цркве и вјере, као идеје која ће морално и организационо окупљати и покретати грађане (поданике) одређене државе, у овом случају, наше црногорске краљевине.
Оваквим односом према Православној Цркви, књаз Данило и краљ Никола су, на одређени начин, продужили постојање тзв. „теократије“, за коју обично кажемо да је „укинута“ или да је „престала да постоји“ 1851.г., смрћу митрополита Петра Другог. Остављајући по страни питање велике дискутабилности самог израза „теократија“, овдје желимо нагласити, да је феномен управљања државом од стране Цркве ( конкретније и тачније – од стране митрополита тј. владике лично ), који је био очигледан и несумњив у вријеме цетињских владика у 17.и 18.вијеку, а најизраженији за вријеме владавине Светог Петра Цетињског и владике Рада, своје трајање наставио и под црногорским кнежевима, – сада не више кроз личност митрополита владара, већ кроз истицање Цркве и православља као највећих друштвених вриједности у држави. У том смислу, довољно је проучити, поред поменутог Устава из 1905, – Законик Књаза Данила из 1855.г., као и указе и одредбе књаза и краља Нилоле, – које сликовито говоре, да су оба ова свјетовна господара, у доброј мјери – што по нужди, што по свом нахођењу – преузимали ингеренције црквене власти.
Привремена богословија
Просто, то је било тако, и не улазећи у даља објашњења и тумачења, констатујемо да је такво стање довело до ситуације да књаз Никола буде оснивач црквене школе. Можемо рећи да ни њему та идеја није дошла изненада, него је она само наставак или посљедица претходних тежњи, Светог Петра, Његоша и књаза Данила да се систематски ради на образовању свештеничких кандидата. Николини претходници нијесу имали објективних материјалних услова да успоставе школу таквог профила, а не знамо ни када би се књаз Никола упустио у овај пројекат да се 1862.г., на Цетињу није обрео учени јеромонах Нићифор Дучић, Херцеговац, учесник и један од вођа устанка који је угушен баш те године. По слому устанка он се склонио у Црну Гору, а на Цетињу је добио звање архимандрита. Њега књаз поставља за управника и предавача Привремене богословије, која је почела са радом у септембру 1863.г. Поред Дучића, предавач у богословији је био и Филип Поповић-Јабучанин, учитељ цетињске основне школе. Ова школа је радила свега неколико мјесеци, али није било материјалних услова да се заврши цијела школска година. Међутим, ми данас имамо сачуван план и програм њеног рада, који је, на захтјев књаза, израдио Дучић.
Цетињска богословија
Поучен овим, условно речено, неуспјехом, књаз Никола се боље припремио за други покушај. Крајем 1868.г., приликом посјете Петровграду, Никола је од Руског царског двора добио новчану помоћ ( која ће редовно стизати на годишњем нивоу, све до 1915.г. ) 8000 рубаља за Богословију и 5.500 рубаља за Дјевојачки институт. Овим је обезбједио сигурну основу за почетак рада ових школа, и Цетињска богословија, уз Божију помоћ, наставља свој историјски ход. У септембру 1869.г. школа је свечано отворена, а одобрење за план и програм њеног рада, дао је, на тражење црногорског књаза, Свети Синод Руске православне цркве. Богословија је функционисала све до 1875.г., када, усљед ратних дешавања прекида са радом. У овом шестогодишњем периоду, Цетињска богословија је радила као трогодишања, са по десет ученика у разреду. Била је смјештана у Биљарди на Цетињу, а посљедње двије године је радила у Манастиру Острогу. Њени ректори су били: Милан Костић ( магистар Кијевске духовне академије ), архимандрит Висарион Љубиша ( потоњи владика црногорски ) и Божо Новаковић. Међу бројним активностима ученика и професора ове богословије вриједно је помена да су цетињски богословци, са својим професорима, основали просветно-књижевно друштво „Црногорски борац“, у фебруару 1872.г.
Богословско-учитељска школа
Послије 9 година прекида, Цетињска богословија наставља рад на јесен 1887.г., али сада као Богословско-учитељска школа основана „ради стручне, научне и васпитне спреме онијех младића који се желе посветити свештеничком или учитељском звању“. Њен наставни план је мијењан два пута: 1890. и 1908. Право уписа имају само свршени ученици гимназије ( основане на Цетињу 1881.г. ), и то они најбољи међу њима. У фебруару 1891.г., ученици другог и трећег разреда покрећу часопис „Цетињски богословац, лист за књижевност“ чији је мото био Његошев стих: „Благородством српство дише“. У овом преиоду ректори су били: Илија Беара, Јово Љепава, Живко Драговић, Лазо Поповић и Перо Вучковић. Треба напоменути да су, због рада у истој згради – Његошевој Биљарди, као и због оскудности наставног кадра, поменуте 1891.г. интегрисани у једну институцију-Ректорат Богословско-учитељске школе и Управа Гимназије. Богословко-учитељска школа је насилно престала са радом у јануару 1916.г., усљед аустро-угарске окупације Црне Горе. У реду ученика ове бог.-учит. школе, спада и Томо Дајковић, потоњи црногорски митрополит.
Богословија Светог Петра Цетињског

Послије Првог свјетског рата, на Цетињу ће одвојено наставити да раде Цетињска Богословија од 1921.г., и Учитељска школа од 1922.г. Учесталу преписку са Синодом обновљене Пећке Патријаршије=Српске Православне Цркве, и министарствима Краљевине око услова за почетак рада богословије на Цетињу, обављао је Митрополит Митрофан Бан. Он се залагао за доношење заједничког „Правилника о српским православним богословијама“ ( јер у обновљеној црквеној структури сада постоји више богословија…Ср.Карловци, Београд, Призрен…) који ће бити донијет на јесен 1921.г. Митрофан је био упоран да Цетињска богословија отпочне рад у Биљарди ( која је у току рата, и непосредно послије њега добила војну употребу ), а његовом највећом заслугом, када је у питању обнова рада богословије, можемо сматрати његов благослов да школа, од 1921.г., понесе име Светог Петра Цетињског, као свога духовног заштитиника.
У свом допису Министарству вјера из фебруара 1920, неких пола године пред своје упокојење, Митрофан подноси „Нацрт буџета Богословије Светог Петра на Цетињу за 1920-21“ и тамо, између осталог, каже: „Надам се, имаћемо Богословију онакву, каква треба да је. Дао сам јој назив: „Богословија Светог Петра“ да јој он буде заштитник код Бога“.
У складу са поменутим Правилником, богословија је била петоразредна и била је интренатског типа. Од 1929.г. она је подигнута у ранг више школе са шестогодишњим трајањем. Ректори Богословије Светог Петра Цетињског били су протојереји Станко Ивановић, Василије Ристић и Михаило Вујисић. Уочи почетка Другог свјетског рата Синод је распустио рад богословских школа СПЦ. На кратко, крајем 1943.г. и почетком 1944.г., Цетињска богословија се активирала како би се омогућило ученицима завршних разреда полагање испита и матуре, – што је свакако мали број њих био у могућности да уради. Лично не доводим у питање моралност овог чина и немам дилеме да ли је овај рад под окупацијом био вид сарадње са непријатељем, јер је наш народ живио под окупацијом, крштавао се, вјенчавао и умирао свакако, па су били потребни свештеници у моменту када нико није могао знати коначан исход рата.
Оно што је свакако морално дискутабилно и што чека суд историје, јесте поступак нове „народне“ власти, која је укинула даљи рад Цетињске богословије. Бројни наставници, ученици и свештеници који су били везани за рад богословије на Цетињу страдали су у вихору рата, а по невољи, многи од њих су убијени од братске руке, без суда и пресуде.
У вријеме трајања СФРЈ, Цетињска богословија није радила, али ваља поменути да је у Манастиру Острогу, од 1967. до 1977.г., постојала Монашка школа, са двогодишњим трајањем школовања свештеничких кандидата.
Обнова 1992.г.
У јесен 1991.г., приликом прославе 50-годишњице посљедње званичне матуре (1941-91), десетак живих свршених богослова Цетињске богословије, са понеким предратним професором ( а међу свима њима је био и Митрополит Данило Дајковић ), предложили су Митрополиту Амфилохију обнову рада ове црквено-просветне установе. Митрополит је иницирао, а Свети Арх.Сабор прихватио у мају 1992.г. да се рад богословије обнови. И школа је почела да ради са школском 1992/93. годином. До данас је изњедрила 18 генерација свршених богословаца, а то је близу 350 младих људи, од којих су данас многи свештеници, игумани, монаси, вјероучитељи, на све четири стране свијета. Већина њих су данас свештеници у Црној Гори, а има их и у Аргентини, Канади и Аустралији. Сви они, гдје год били, проносе име Цетиња и Црне Горе, као свога духовног гнијезда и училишта.
По нужди, данас смо смјештени у зграду Црквеног суда у Медовини. Интернат је у старој згради Богословије- под Границом у Доњем пољу. Трпезарија је у монтажном објекту у Медовини, а богослужења се обављају у Цетињском манастиру, на Ћипуру, Влашкој цркви и Гробљанској капелици на Старом гробљу.
Обновљена Цетињска богословија до данас је издала три наслова са тематиком историје ове школе. На првом мјесту ту је магистарски рад историчара Павла Кондића „Цетињска богословија 1863-1945“, објављен на Цетињу 2005.г., веома кометентан, и до сада најсадржајнији рад објављен на ову тему. Поред тога ту су и двије споменице под називом „Цетињска богословија“, прва објављена на Цетињу 2002.г. поводом 10.годишњице обновљеног рада ( и њу је приредио Павле Кондић), а друга објављена 2013.г., поводом 150.годишњице оснивања ове школе, коју је приредио теолог Александар Вујовић.

Свештеник Гојко Перовић
Цетиње, 30.октобар 2014.г.

Pin It on Pinterest

Share This