Select Page

Пјесник Милутин Мићовић је, на позив Држане академије словенске културе (ГАСК) из Москве, током октобра, одржао циклус предавања студентима ове реномиране образовне установе, на тему „Српска поезија друге половине 20 вијека“.
Како нас информишедр Наталиа Нагорнаја, професор ГАСКа, Мићовић је, упознавајући студенте са српском поезијом говорио о Косову као епицентру инспирације српских пјесника друге половине 20 вијека, нарочито акцентујући поезију Васка Попе, Љубомира Симовића и Матије Бећковића.
okt-2014-milutin-micovic-gost-u-moskvi-1„Српска поезија друге половине 20 вијека породила је изузетне пјеснике европског и свесловенског значаја. Непрекинута тема косовског боја и косовске жртве, проговорила је код ових пјесника новим језиком, језиком који подразумијева укупну српску традицију, и посебно, најдубље ослонце српског духовног самосазнања“.
„Васко Попа, иноватор у српској поезији, са својим сажетим до усијања стиховима и чудесном метафориком, пресаздао је српску сакралну симболику, обновио бајковите форме народне имагинације и јавио се новим, убједљивим гласом, који пјева и чародејствује из дубине вјекова. Косову претходи Пут који је у српском народу пропутио Свети Сава, који у поезији овог пјесника „путује без пута, а пут се за њим рађа“ и који, путујући са штапом „мрак на четворо сече“.
Пјесничка књига Васка Попе, „Усправна земља“, која није већа од 50 страница, је „мала кутија“ чаробних драгуља српске поезије друге половине 20 вијека.
„Драмско дјело Љубомира Симовића „Косовски бој“, написано у част 600 годишњице Косовског боја, јесте наш највећи драмски еп послије „Горског вијенца“. Основним драмским поставкама овог епа, вјерним народном предању о херојству и издајству, у савременом друштвеном и цивилизацијском контексту, обновљена је стара полемика о смислу (и бесмислу) јунаштва и жртве, о „зрну соли“ које може све да осоли, али и о губитку тог зрна, без којег живот појединца и народа остаје без укуса и без лика“.
„Матија Бећковић и есејистиком и поезијом, ослоњен на народно предање и аутентични код говорног језика, Светог Саву, Косово и Његоша, види као живе темеља српског националног самосазнања, који кроз вријеме „постају живљи и дубљи“. Наши савременици, сваки на свој начин, допјевавају оно што су Пјесма и јуначки подвиг утемељили у колективном самосазнању као вјечно дјелујући Почетак“.
Мићовић је тумачио нека карактеристична и важна мјеста из дјела ових аутора, ширећи погледе на укупну историју и поезију српског народа.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Pin It on Pinterest

Share This