Izaberite stranicu

Народно памћење о називу Златеш датира од давнина, а посебно од Косовске вечере. Када је цар Лазар добио извјештај о пристизању српских снага за бој на Косову и сазнао да му властела из Златеша није стигла, он их је проклео да се више не зову Златеш него Вранеш (вран, црн). Од тада се назив Златеш губи, па су жупу Љубовиђа Турци преименовали у нахију Вранеш
Ма­на­стир Све­тог Или­је у То­ма­ше­ву, по­пу­лар­ни­ји по на­зи­ву Зла­теш, ско­ро да бли­ста пу­ним сја­јем. У по­след­њих не­ко­ли­ко да­на по­ста­вља се огра­да око хра­ма чи­ме ће се овај про­стор за­о­кру­жи­ти као ма­на­стир­ски ком­плекс. О све­ти­њи у ско­пу ко­је се на­ла­зи ко­нак и ма­на­стир­ско има­ње бри­не игу­ман Ни­ко­лај Ста­ма­то­вић ко­ји би уско­ро тре­ба­ло да ма­ги­стри­ра на Те­о­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду.
Игу­ман Ни­ко­лај ка­же да га ра­ду­је чи­ње­ни­ца да се на­род све ви­ше вра­ћа цр­кви и на­гла­ша­ва да је ли­је­по би­ти све­ште­ник у Зла­те­шу, гдје га је на­род при­хва­тио као сво­га нај­ро­ђе­ни­јег.
– Сва­ке не­дје­ље и ка­да је цр­ве­но сло­во у ка­лен­да­ру има­мо ли­тур­ги­ју на ко­јој се ви­ди ка­ко се на­род све ви­ше вра­ћа цр­кви. Оно што ме по­себ­но хра­бри је­сте чи­ње­ни­ца да мла­ди до­ла­зе у ве­ћем бро­ју, а је­ди­ни смо мо­жда у ре­ги­о­ну, си­гур­но у епар­хи­ји, ко­ји има­мо и шко­лу вје­ро­на­у­ке. Има­мо ско­ро 40 ма­ли­ша­на ко­ји се уче цр­кве­ном жи­во­ту, а по­сто­ји и цр­кве­ни хор у ко­јем се учи по­ја­ње – при­ча игу­ман Ни­ко­лај.
На Илин­дан Зла­теш је про­сла­вио сво­ју сла­ву, а Ње­го­во пре­о­све­штен­ство вла­ди­ка Јо­а­ни­ки­је осве­штао је ма­на­стир­ски ко­нак, је­дан од нај­љеп­ших ко­на­ка у Цр­ној Го­ри. Ве­ли­ку за­слу­гу да све бу­де на свом мје­сту и све­ти­ња из­гле­да ве­ли­чан­стве­но има Дар­ко Ру­то­вић, ко­ји је на че­лу Од­бо­ра цр­кве и ини­ци­ја­тор је број­них ак­тив­но­сти.
– По­че­ли смо да ра­ди­мо жи­во­пис ма­на­сти­ра и фре­ско­пи­са­ње је по­вје­ре­но мла­дој ака­дем­ској сли­кар­ки Ми­ли­ци Пе­ру­ни­чић. У то­ку је и ре­кон­стру­и­са­ње ико­но­ста­са. Два смо већ по­ста­ви­ли – Хри­ста и Бо­го­ро­ди­це, а оста­ло је да се ура­ди још де­се­так, што ће­мо, на­дам се, за­вр­ши­ти до кра­ја го­ди­не. На ма­на­стир­ском ко­на­ку по­ста­ви­ли смо но­ву фа­са­ду и тер­мо­и­зо­ла­ци­ју. По­ста­ви­ли смо и хол ис­пред ко­на­ка и оче­ку­је­мо да до на­ред­ног Илин­да­на ура­ди­мо све што смо пла­ни­ра­ли – ка­же Ру­то­вић, до­да­ју­ћи да ће из­гра­ди­ти и пре­о­ста­ли дио огра­де, са дру­ге стра­не ма­на­сти­ра и по­ста­ви­ти ма­лу ка­пи­ју на ма­на­стир­ском има­њу.
– Све­стра­ни про­спе­ри­тет и дру­штве­но-еко­ном­ски и кул­тур­ни раз­вој Зла­те­ша за­по­чео је пе­ри­о­дом вла­да­ви­не Не­ма­њи­ћа. Та­ко је ово под­руч­је, за­јед­но са По­ли­мљем, по­ста­ло нај­ра­зви­је­ни­ји дио Ра­шке др­жа­ве, ко­ја је би­ла у стал­ном успо­ну. Кра­јем 12. и по­чет­ком 13. ви­је­ка Зла­теш у скло­пу По­ли­мља, по­ста­је ис­так­ну­ти пункт пра­во­сла­вља, је­дан од кул­тур­но раз­ви­је­ни­јих кра­је­ва он­да­шње Ср­би­је. Дио По­ли­мља и По­тар­ја и у ње­му Зла­теш др­жао је Не­ма­њин брат, ве­ли­ки кнез Ми­ро­слав, упра­вљач За­ху­мља – при­ча мр Пет­ко Бо­шко­вић, хро­ни­чар зби­ва­ња не са­мо овог кра­ја већ и чи­та­вог под­руч­ја бје­ло­пољ­ске оп­шти­не.
– Кнез Ми­ро­слав је на Ли­му по­ди­гао цр­кву, по­све­ће­ну апо­сто­ли­ма Све­том Пе­тру и Па­влу, нај­вје­ро­ват­ни­је при­је 1190. го­ди­не. Ово је нај­сјај­ни­ји пе­ри­од српске сред­њо­вје­ков­не исто­ри­је. У то ври­је­ме, ма­сов­не град­ње ма­на­сти­ра и цр­ка­ва, Зла­теш је у По­ли­мљу имао ве­ли­ки кул­тур­ни знач­ја. Сре­ди­шта тих но­вих стру­ја­ња у Зла­те­шу су би­ли ма­на­сти­ри и цр­кве. Бо­га­та кул­тур­но-исто­риј­ска про­шлост Зла­те­ша је вр­ло ма­ло про­у­че­на, а по­себ­но ка­да је ка­ко је до­ли­на жу­пе Љу­бо­ви­ђа на­зва­на Зла­теш. Има ви­ше вер­зи­ја пре­да­ња, ле­ген­де. На­род­но пам­ће­ње о на­зи­ву Зла­теш да­ти­ра од дав­ни­на, а по­себ­но од Ко­сов­ске ве­че­ре, кад је цар Ла­зар до­био из­вје­штај о при­сти­за­њу срп­ских сна­га за бој на Ко­со­ву. Кад је са­знао да му вла­сте­ла из Зла­те­ша ни­је сти­гла, он их је про­клео да се ви­ше не зо­ву Зла­теш не­го Вра­неш (вран, црн). Од та­да се на­зив Зла­теш на­гло гу­би, по­го­то­во по до­ла­ску Ту­ра­ка, ко­ји упор­но фор­си­ра­ју на­зив Вра­неш, па су жу­пу Љу­бо­ви­ђа пре­и­ме­но­ва­ли у на­хи­ју Вра­неш. Та­ко је овај на­зив Вра­неш остао до дан-да­нас. Раз­ло­зи су ја­сни. Али цр­ква по­све­ће­на све­том Или­ји по­пу­лар­ни­ја је као Зла­теш – ис­ти­че Бо­шко­вић, до­да­ју­ћи да је об­но­ва ма­ни­сти­ра Зла­теш у То­ма­ше­ву охра­бре­ње за на­род.
– То ће би­ти и под­сти­цај да се ду­бље, ши­ре и по­ступ­ни­је ис­тра­жи, про­у­чи и ком­пле­ти­ра све оно о на­стан­ку, раз­во­ју и функ­ци­ји ко­ју је Зла­теш, ње­го­ви хра­мо­ви и све­штен­ство, вр­шио у про­шло­сти. Ово под­руч­је и дух ње­го­вог на­ро­да за­слу­жу­ју вје­ран и исти­нит при­каз. Исто­ри­ја овог на­ро­да, ул­гав­ном, има уте­ме­ље­ње исти­не о жи­во­ту и ра­ду ње­го­вом кроз вје­ко­ве. И не­ма те си­ле, ни до­ма­ће ни­ти стра­не, не­ма те исто­ри­је, те по­ли­ги­ке ко­ја ће по­ни­шти­ти ту исти­ну – ка­же Бо­шко­вић.

Милован Нововић

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This