Izaberite stranicu

Присјетих се чувене изјаве бившег амбасадора Руске Федерације у Београду Александра Конузина, који је једном приликом у сред српског престоног града на једном јавном скупу, запрепашћен понашањем и индолентношћу неких који су зарад „дебелих” разлога спремни да пљују по сопственом народу и земљи, упитао присутне у сали: „Има ли овдје Срба?!”
Када је такво стање у матици Срба, какво ли је тек у „земљи чојства и јунаштва?”, која некад бјеше перјаница међу српским земљама, а данас је на врхунцу свог изобличења отишла у своју супротност. И то је, изгледа, воља неке већине, и озбиљно и комплексно питање које заслужује разне округле столове, стручњаке, историчаре, културологе социологе… Шта раде Срби у данашњој Црној Гори или популарном Монтенегру? Има ли овдје уопште више Срба? Вјерујем искрено и говорим у своје име ИМА! Само су се успавали, постали дио стихије, монотоније, можда дигли руке од свега, по оној готово библијској: „нека иде како иде!”
Подијелили се у седам колона и свако за себе тврди да је „најчистији”, да најбоље ради за српски интерес у Црној Гори… Претпостављам да ће врло брзо бити откривен и уређај за прецизно мјерење српских крвних зрнаца да би се лакше знало ко је ко.
Док наша дојучерашња браћа, данас монтенегрини или новоцрногорци, заједничким снагама тумарају по магли и траже себе, ми смо ту, видимо се добро, знамо све о себи, свом идентитету, традицији, историји, нема непознате, али опет кад треба НЕМА НАС. Не спорим, последњих година смо доживјели много колективних пораза, уморили се од свега глобалне политике, домаћих манипулација… Али, ко нема више снаге, нека се повуче, имаће државну пензију, многи су по два и више манда. та у Скупштини, пустите младе људе, пуне снаге, елана, воље…
Иако се понекад стиче утисак да је српство угашено у гнијезду јуначке слободе, наша младост покаже да је непресушно врело, које је само тренутно пасивизирано, а довољно је велико да прекрије српску Спарту како је то било вјековима!
Једна од институција српске културе у Црној Гори, која је уз цркву урадила више од свих српских (грађанских) политичара или било кога другог је Матица српска са својим друштвом чланова у Црној Гори. Та институција је у неколико последњих година била право освјежење за све, па чак и за оне који са својих идеолошких и других разлога и становишта другачије гледају на овдашњу збиљу. Институција која је покренула много важних пројеката, афирмисала и интегрисала пуно културно-научних стваралаца данас је пред гашењем! Гдје сте, Срби, јунаци и мудраци, када треба пружити подршку нашој институцији да опстане, да настави своју племениту мисију, да се у њој и даље окупљамо, да афирмишемо своју историју, да чувамо од заборава своју културу, традицију и све оно што нас чини достојанственим народом.
Ко хоће са нама, добро је дошао, ко, пак, неће срећан му пут!
Данас ми је јасно и зашто матица свих Срба Србија више не помаже институције српске културе у дијаспори. Раније је постојало министарство за Србе у дијаспори, кога више нема, постојала је и канцеларија за КиМ, које, нажалост, више нема. Чини се да су Срби у региону пуштени низ воду, препуштени себи, доведени у ситуацију да прихвате други идентитет у новој држави која је настала макар и прије само неколико година! При том се превиђа готово суштински важна ствар Срби у Црној Гори су посебна врста, а данашња држава је некад била више српскија од саме Србије.
Тим прије ме је и зачудило када је једном приликом предсједник Србије рекао да су за њега Срби у Босни Босанци, у Црној Гори Црногорци!? С друге стране, убједљивије и тачније записује велики пјесник Рајко Петров Ного: „Народи е не могу дијелити множењем јер се множењем дијеле, а од једног народа не може постати више народа.
Иако се од прошлости не живи, прошлост је као и будућност скопчана с нашим бићем. Неизоставни је дио живота и готово закономјерно и будућност на неки начин од ње зависи. Међутим, ово што се данас дешава у Црној Гори најдрскије је од свега досадашњег оваква идентитетска манипулација није виђена последњих деценија на овако малом простору у Европи! Ако овдашњи Срби пристану на њу, то је знак да боље не заслужују и да нијесу достојни предака. Не би ме зачудило да, зарад привилегија и новца, нове генерације најраслабљеније морално и духовно учине „што им срцу драго”.
Ипак, за наук нека се сјете светог владике и његове поруке: „Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што пригрли другу, но му просто не било пред Богом што Србином звати се не хоће!”

Вељко Рачић

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This