Izaberite stranicu

У освит недељног дана 15./28. септембра, окупила се испред Саборног храма Светог Ђорђа у царском граду Крушевцу, једна група од четрдесетак поклоника и кренула, предвођена свештеником о. Иваном Цветковићем и о. Александром Михаиловићем из Пожаревца, пут Косова, да се поклоне светињама старог српског, такође царског града Призрена.

Онамо, ʻнамо… за брда она
Ђе небо плаво савија свод;
На српска поља, на поља бојна,
Онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, ʻнамо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћʼ!

Ова некадашња престоница српског царства и значајан трговински и занатски центар налази се на падинама Шар планине, у јужној Метохији, на 412-500 м надморске висине.
Јутарње богослужење је још било у току, и за певницом одговарао хор ђака Призренске Богословије, међу којима, после Рашко-призренске, има највише оних из Епархије крушевачке, кад поклоници који су кренули испред храма Светог Георгија у Крушевцу, стигоше пред Саборни храм истог Светог великомученика и победоносца у Призрену. Град још спава, само су понеки највреднији устали, као на пример сестра Душанка, Призренка, коју смо одмах срели и која није крила радост што смо ту, што с њом разговарамо и што може да нам се помало пожали на своје здравље.
Храм Светог Ђорђа је грађен од 1856 до 1887 године и налази се у центру старог Призрена. Непосредно поред храма је мања фрескописана црква Светог Ђорђа из 15. века, задужбина браће Руновића. Преко пута ове порте је црква Светог Николе, задужбина властелинске породице Драгослава и Беле Тутића. Ова мала али лепа црква саграђена је, фрескописана и украшена 1332. године.
У току 2012. године завршена је рестаурација изгорелих фресака у овим двема средњевековним црквама, а Саборни храм је до 2010. обновљен и поново стављен у функцију.
Литургију је служио о. Александар Михаиловић са о. Слободаном, старешином храма и о. Иваном. На крају Литургије пререзан је славски колач у част Светог Никите, великомученика из 4. века, који се тог дана прослављао, а чији се чувени манастир налази са друге стране Шар планине, у Скопској Црној Гори, у селу Бањани. Неки се сетише својих прадедова који у јесен 1915., при повлачењу српске војске преко Албаније, изгибоше од Арнаута ту у околини Призрена, у селу Дамњан и приложише воштаницу за покој њихових душа.
У порти цркве Светог Ђорђа било је и других призренаца, међу њима Милица Ђорђевић, девојчица од 8 година, једино српско дете у Призрену и њена мајка Евица. Њима помаже Адам Мујовић (раније Адем), из Доњег Љубиња у Средачкој жупи, Горанац, који од 1963. живи у Призрену, а пре 5 година је прешао у Православље и крштен у манастиру Светог Архангела.
После Свете Литургије уследило је послужење за све поклонике од стране Богословије, након чега сви кренуше до зграде Богословије Светог Кирила и Методија, која се налази у подножју старог призренског насеља Поткаљаја. Основана је 1. октобра 1871., као прва средња школа на српском језику, на територији тадашњег Османског царства, захваљујући материјалној помоћи Призренца Симе А. Игуманова. Сви објекти Богословије у Призрену спаљени су у погрому 2004. и сада се обнављају.
Међу црквама саграђеним испод Призренске тврђаве Каљаје најлепша и највреднија је црква Светог Спаса, задужбина српске властелинске породице Владојевић, сазидане половином 14. века. Пошто се поклонише и овој светињи, поклоници кренуше до задужбине Светог краља српског Милутина, цркве Богородице Љевишке, пешице дуж реке Бистрице која извире на Шар планини и улива се у Бели Дрим. Богородица Љевишка, призренска црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, саграђена је 1307. на остацима немањићке цркве из 1220. године. За време турске власти, црква је била коришћена као џамија. Богородицу Љевишку је због изузетне вредности архитектуре и фрескописа из 13. и 14. века, УНЕСКО уврстио у светску културну баштину. Најпознатије међу сачуваним фрескама су: Христос Чувар Призрена и Богородица Милостива са Христом Хранитељем сиротих.
Постоји и запис у Љевишкој: „Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје“ – у припрати, арапским писмом на фресци испод сцене борбе старозаветног праоца Јакова са Богом и визије Богородице као лествице која спаја небо и земљу – стих надахнутог персијског песника и мистика Хафеза (Мухамеда Шемсудина) из Шираза, живео у XIV веку.

Следеће одредиште на овом ходочасничком путу био је манастирски комплекс Свети Арханђели у клисури реке Бистрице, око три километра југоисточно од Призрена према Шар планини. Манастир је грађен од 1343. до 1352. године, као задужбина цара Душана. Био је опасан масивним зидовима и повезан са утврђењем Вишеград на брду изнад њега. Освојивши Призрен 1455., Турци су заузели и манастир и нанели му велику штету. Поред јужног зида цркве налази се гроб цара Душана, рестауриран 1965. године. Земни остаци цара Душана пренети су у Београд, у храм Светог Марка.

Вечерње богослужење је било у манастиру Грачаница, задужбини краља Милутина из 14. века.

За време вечерње службе, о. Иван и о. Александар су отишли до Приштине и посетили свештенике у цркви Светог Николе. У том граду живи око 40-ак Срба, о којима брину свештеници о. Стево Митрић и о. Дарко Маринковић.

У касним вечерњим сатима, ова велика деца Епархије крушевачке, вратише се својим домовима.

Текст: Љиљана Димитријевић
Фото: Антон Перак

Извор: Епархија крушевачка

Pin It on Pinterest

Share This