Select Page

Дана 30. септембра 2014. године са почетком у 18:00 часова, a на дан успомене Светих мученица Софије и њених кћери Вјере, Наде и Љубави,  Његово Преосвештенство г. Хризостом, Епископ зворничко-тузлански, осветио је обновљени храм Св. кнеза Лазара и свих српских мученика у касарни “Војвода Степа Степановић“ у Бијељини.
Након освећења храма обављен је трократни опход око новоосвећеног храма. Испред светог храма Преосвећени Владика г. Хризостом одржао је бесједу која је оставила веома упечатљив утисак на све присутне. У наставку ове историјске свечаности одржана је величанствена духовна академија посвећена 100. годишњици почетка борбе српског народа за ослобођење од аустро-угарске окупације. Уистину се може рећи да је све свето и честито било и миломе Богу приступачно.
“И кад се пред непријатељем разбије народ твој Израиљ
зато што је згријешио,
па (ТИ) се обрати
и даде славу Имену Твојему (Господе)
и помоле ти се
и замоле те у овом дому,
ТИ чуј с неба,
и опрости гријехе народу своме Израиљу,
и доведи их опет у земљу,
коју си дао њима и оцима њиховим“
(2. Днев.6,24-25)
Господине предсједниче Републике Српске,  Господине Додик,
Господо министри,
Господине градоначелниче,
Господо генерали, – официри, подофицири и војници,
Даме и господо, браћо и сестре,
Овим ријечима молио се велики и премудри Соломон приликом освећења Јерусалимског храма!
Овако се молио и Свети цар Лазар на Косовској тајној вечери у цркви Самодрежи уочи битке на Косову Пољу 1389. године!
Овако су се молили наши преци у Храму Св. оца Николаја у Солуну 1916/17. године прије поласка на Солунски фронт и даље у окупирану отаџбину!
Ево и ми, окупљени добрим поводом освећења обновљене Спомен-храма Св. Кнеза Лазара и свих светих мученика српских у Касарни “Војвода Степа Степановић“ у Бијељини истим ријечима молитве данас се обраћамо Богу нашему и молимо Га да прими овај наш принос, ову нашу обновљену цркву као миомирисни дар, као наше покајање и нашу молитву, те да је освети и благослови. Господу се можемо молити увијек, свуда и на сваком мјесту, и Он ће чути наше мољење, али ми као Заједница светих – као Црква Божија имамо потребу и од светих храмова, попут овог, да се у њима освећујемо самим Господом Христом који себе даде као храну и пиће вјечног живота. Зато кад градимо цркву као Храм Божији,  онда знајмо да га не градимо за Бога и ради Бога, који нема потребе од материјалних грађевина,  већ за себе и ради себе. Нека је благословен и срећан овај дан када обновисмо и осветисмо овај храм!
Господо официри, подофицири и војници, данас ви преко наше смјерности Богу принесосте дјело ваше вјере и љубави, храм који ваши претходници  саградише на “молитвено сјећање на све погинуле саборце који животе своје дадоше бранећи нашу Отаџбину и вјеру православну“ а ви тај њихов завјет сачувасте, обновисте и Богу принесосте. Хвала вам и пред Богом и пред људима. Посебно, хвала вам што сте ову обнову и ово освећење посветили успоменама на све пострадале у Великом рату 1914-1918. године, те 20. годишњици градње ове цркве 1994.године. Те ратне 1994. године генерал Новица Симић и његови официри и војници записали су: “Ми, борци Источнобосанског корпуса Војске Рапублике Српске, саградисмо овај спомен-храм са намјером да сачувамо вјечну успомену и молитвено сјећање на све погинуле саборце који животе своје дадоше бранећи нашу Отаџбину и вјеру православну, јер  ОД ОВЕ ЉУБАВИ  НИКО  НЕМА  ВЕЋЕ, ДА КО ЖИВОТ СВОЈ ПОЛОЖИ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ! (Јн.15,13)“
Уистину, нема веће љубави од жртве за брата и ближњега! То је она божанска саможртвујућа љубав коју је сам Богочовјек Исус Христос показао висећи на Крсту. Освећујући ову обновљену цркву сјетимо се молитвено овог момента свих војника и војсковођа Великог рата 1914-1918. године, али и свих погинулих и преминулих бораца Источнобосанског корпуса Војске Републике Српске у рату 1992-1995. године. Нека им је међу нама живима вјечна успомена и рајско насеље на Небесима.
Али, браћо и сестре, нека овај храм буде и на молитвено сјећање на све војводе и војнике од Косова до дана данашњег, јунаке и борце који су добар рат ратовали! Како да се данас на овај свети и свечани дан не сјетимо хиљада и хиљада наших мученика Другог свјетског рата, Балканских ослободилачких ратова, Босанскохерцеговачког устанка, Првог и Другог српског устанка. Свима њима нека је вјечна успомена међу нама живима и Царство Небеско.
Можда ће неко од вас, као и у етици поставити питање: Како може бити добрих ратова? И да ли рат уопште може бити добар? На ово софистичко питање ми хришћани дајемо позитиван одговор! Да! Постоје добри ратови! То су они ратови када се добром боримо против зла. Први небески борац против зла био је архангел Михаил, а његово име у преводу значи: ко је као БОГ?  Онда када се бранимо од зла и злих људи, који, као што видите и ових дана и година не бирају средства нити начине зла како би читав свијет држали у страху од тероризма, наша борба, не само да је добра, већ је нужна и обавезујућа. Наш велики Његош је то само дргачије формулисо.
Српски народ кроз сву своју историју никада није водио освајачке или поробљивачке ратове, већ је увијек и једино бранио себе и своје ближње од зла и злих људи, бранио своју Отаџбину, част и достојанство. А како то изгледа? Сјетимо се за тренутак Другог свјетског рата. Хиљаде невино побијених људи, жена и дјеце широм поцијепане и поробљене Југославије, хиљаде њих спроводено је у концентрационе логоре Трећег Рајха и усташке Независне Државе Хрватске, а обичан Српски човјек устаје и диже се из пепела пораза и свога ништавила и бори се! Он се бори против зла и тираније! Бори се за слободу, за право на живот и постојање, док му све то други отимају и уништавају. Када то видимо и знамо онда можемо разумјети како постоје добри ратови и добре битке у којима се човјек жртвује за Отаџбину, за народ, за побједу добра у овом свијету! То су имали у виду и борци Источнобосанског корпуса Војске Републике Српске када су се на челу са генералом Новицом Симићем борили 1992-1995. године, који су и ову цркву саградили.
А какви су то добри борци и јунаци који добре ратове воде? Погледајте само на Св. цара Константина, на нашег Светог кнеза Лазара, Свете ратнике Георгија, Димитрија, Нестора и хиљаде других Светих ратника на које је Црква Христова поносна, јер су част и достојанство човјека и војника сачували и Царство Небеско задобили.
Браћо и сестре, господо официри, подофицири и војници, 1945. године један лутерански пастор Фридрих Грисендорф одржао је своју опроштајну бесједу приликом завршетка његове пастирске службе и одласка у пензију. Том приликом, овај до тада анонимни пастор, изговорио је ријечи које су га увеле у историју. А те ријечи тичу се управо наших срспких официра и подофицира. Чујте шта је казао:
“Наша отаџбина (мисли на Њемачку) је изгубила рат. Побједили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална побједа. Ту побједу су они однијели.
Али,  овдје међу нама (мисли на Оснабрик) има један народ који је извојевао једну другу и много љепшу побједу – побједу душе, побједу срца и поштења, побједу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо, исто тако, знали шта смо чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је представљао власт окупатора-насилника! Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.
Знали смо да се овдје међу нама налази пет хиљада официра Срба који, када су пукле заробљеничке жице и када се пет хиљада живих костура српских нашло у нашој средини, ти костури су миловали нашу дјецу и давали им бомбоне! Разговарали су са нама. Срби су, дакле, миловали дјецу оних који су њихову отаџбину у црно завили! Тек сада разумијемо зашто је наш велики пјесник Гете учио српски језик, тек сада схватамо зашто је Бизмарку последња ријеч на самртној постељи била “СРБИЈА“!!!
Та побједа Срба, наставља  пастор, је већа и узвишенија од сваке материјалне побједе! Такву побједу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, одњеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским пјесмама које је наш Гете тако волио“
Браћо и сестре,
Нека ове предивне ријечи једног странца о нама Србима, о нашим официрима и војницима,  буду инспирација нашим садашњим и будућим официрима и војницима,  за узвишену војну службу – службу коју српски народ из душе воли и поштује.  Нека светосавски дух и јуначке епске пјесме у којима се осликава љепота и племенитост нашег националног бића буду и остану та духовна снага која ће нас као народ и наше војнике и официре увијек чинити поносним, часним и достојанственим.
Господо официри, подофицири и војници,
Предајући вам данас овај обновљени и освећени храм у употребу, молим се Богу да се у њему не само молите већ и надахњујете високим и светим идеалима Светих војника и ратника Св. цара Константина, Св.кнеза Лазара, Светих ратника Георгија, Димитрија и ових пет хиљада срспких официра у Оснабрику, који су показали какав је срспки војник и официр.
Нека је са срећом и Божијим благословом. Амин!

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Pin It on Pinterest

Share This