Саучешће се прима у Подгорици на градском гробљу Чепурци дана 10. септембра од 10 – 15 часова, а на Цетињу на Новом гробљу 11. септембра од 10 – 14 часова, гдје ће се обавити сахрана.
Кућа жалости: Породица Јововић, Булевар Св. Петра Цетињског бр. 103, 81.000 Подгорица
Преминула Нада Лазаревић Јововић: Одлазак великог прегаоца
У Подгорици је умрла Нада Лазаревић Јововић, некадашњи обновитељ и потпредсједник Народне странке и велики донатор Српске православне цркве. Рођена 12. јануара 1951. године на Цетињу. Лазаревић Јововић је била дипломирани правник, радила у „Ловћен инвесту“ и била велики борац за права радника, а 1990. године појављује се као један од обновитеља Народне странке, чији је била потпредсједник.
Оснива приватно предузеће, и читав свој радни елан и ангажман ставља у службу српског народа чије је страдање почело широм бивше Југославије.
Била је велики донатор Српске православне цркве. Добитник је више одликовања и захвалница. Покојни академик Добрица Ћосић сврставао ју је у велике националне прегаоце. а 1994. године била је гост руске Думе.
Из брака са познатим српским пјесником Ранком Јововићем има двије кћерке. Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, 4. септембра 2014. године одликовао је Златним ликом митрополита
Петра Другог Петровића Његоша госпођу Наду Лазаревић Јововић „за вјерно служење Богу, Српској православној цркви и отачаству“.
Марко Вешовић
Погледај дом свој анђеле
Младост је била лијепа, јер је она била лијепа, а није много мислила о тој својој физичкој љепоти – вјеровала је да је љепота ДУХ ДОСТОЈЕВСКОГ и ШЕКСПИРА и ДУХ ЊЕГОША и ВУКОВИХ НАРОДНИХ ПЈЕСАМА Говорити, писати критички о свијету. Говорити критички или кукавички. Говорити млако, бити млака вода, бити маслачак…
Говорили су ми да се примирим, да не ширим немир, да се „Метафизички” бацим у загрљај човјечанства… да упознам Бога, да водим рачуна о Његовим порукама, да их похватам, да тако помогнем свијету и себи…
Говорили су ми да се манем критичког погледа на свијет, особито на ВЛАСТ. Кажу, свака је она, власт, и добро и лоше и да је најбоље да се савијем пред том АВЕТИЊОМ која се савила око Човјека, око врата човјечанства као гуја, а не Човјекова рука, пуна љубави, колико може бити љубави и доброте у руци власти…
Боље је, веле ми, говорити – мислити кукавички, или макар некритички, него критички; и то критички без милости.
Гледао сам, како умире једна и рађа се друга власт.
Увијек се мислило – рађа се боља, хуманија власт… али не, мало мало – појављивала се на сцени још нехуманија, нељудска власт – власт која ме, ево неко добро, тјера да се манем свакаквог оружја…
Каже ми мој пријатељ, овејани уличар – Ја сам ти, Ранко, пука сиротиња, остало ми је само ово мало части. Ова ЧАША ЧАСТИ…
Па, то ти је богатство, аветињо…
Није мој добри, црни Ранко. Од тога се не живи. Од тога се умире из дана у дан, из ноћи у ноћ… Част је казна, мој добри Ранко.
Ето, шта ти је живјети данас. А наши су очеви живјели за част и од части …
Казна, чувам ја част као Сунце, а она ти се не окреће на мене, само ме јаше сиромаха… као да ми вели, не дај се, цркни… ја сам твој ХЉЕБ И ВИНО, ја те храним, не треба теби другог хљеба, ја сам твоје богатство… другима је хљеб од земље, теби од КРВИ ГОСПОДА и КРВИ НЕБА… (патетично и трајно…)
Више не пишем критички. Више и не дишем.
ДУША МИ УБИЈА ТИЈЕЛО, оно мисли Владика… мени је душа убила, боље рећи отровала тијело, отровна ми душа, отровала ми је тијело.
Мени душа убија тијело, али тијело ми убија душу.
Нема мени излаза из овог лавиринта што се живот не зове, или што животом зову.
Нема мени излаза из овог црногорског лавиринта. Из овог бунара.
Брђани кажу – из овог убла.
Из ових мутних плићака не рађа се ништа. Сем ништа.
Из овог, и, из оног безнађа, рођена је стјеновита отаџбина понижених и увријеђених.
Збогом убице, до виђења оптимисти.
Уби ме овај црни оптимизам, жали ми се онај часни уличар…
***
Једна велика сјенка лебди над Црном Гором. Сјенка уморне и болесне Н. Лазаревић.
Њене очи копне и душа јој очајава. Пјева црне пјесме косовских божура и плаче.
Понекад изађе на пусту терасу и слуша српске, тужне илијаде и одисеје и окупа се у невидљивим сузама.
Она заспала у свом храму, као каква остарила принцеза, она окренута митској Српској историји, једва даје знаке живота, ОНА НАДЕЖДА ЛАЗАРЕВИЋ –ЕВИТА СРПСКА…
Младост је била лијепа, јер је она била лијепа, а није много мислила о тој својој физичкој љепоти – вјеровала је да је љепота ДУХ ДОСТОЈЕВСКОГ и ШЕКСПИРА и ДУХ ЊЕГОША и ВУКОВИХ НАРОДНИХ ПЈЕСАМА… с тим Духом и у том Духу кренула је, како је могла и колико је највише могла, да храбри свој народ, да се одбрани, да одбрани колико може оно што је вјековима стварано – СЛОБОДУ …
И да одбрани своје Косово, своју Мајку и Оца и одбрани, колико то може, ону Земљу коју су њени два пута стварали… али авај, оне који смо држали, ако не, за рођену браћу, а оно за искрене пријатеље навалише својом мржњом и злочином распорише и нашу Државу и с помоћу америчких убица окупираше нам СЛАВУ И ЦРКВУ и ИМЕ и ИСТОРИЈУ… нашу КОСОВСКУ.
Сад она спава у тој муклој ноћи, и сања своје некад славне морачке ЛАЗАРЕВИЋЕ и гледа како свијет пропада и како је свијет – ПУН ГАДА…
***
Некад, давно, мада ништа није давно, поклонила ми је књигу ТОМАСА ВУЛФА – ПОГЛЕДАЈ ДОМ СВОЈ АНЂЕЛЕ…
Ја сам њој поклањао књиге руских пјесника… али књига Томаса Вулфа, не сјећам се више шта све у њој пише овај уклети амерички пјесник… али та књига то име књиге добро сија изнад ИКОНЕ СРПСКЕ ЕВИТЕ, која је плакала и борила се за понижене и увријеђене – да гледа, и да појми, и да схвати сад кад се више њен Дух и Тијело једва одржава у овом монструму од свијета – ДА ЈЕ СВИЈЕТ МАХОМ ЈЕДНА БЕЗДУШНА ЖИВОТИЊА за коју није требало просути толико љубави.
Ипак, и кад буде одлазила из ове црногорске баруштине гдје данас коло воде најгори, и понеки не баш најгори, она ће сијати ЉУБАВИ ЗА ЧОВЈЕКА, ма какав да је. Знајући, да је, ма какав.
Ранко Јововић, 20. јул.2014,
Извор: ДАН