Izaberite stranicu
+Упокојила се у Господу Нада Лазаревић – Јововић

Саучешће се прима у Подгорици на градском гробљу Чепурци дана 10. септембра од 10 – 15 часова, а на Цетињу на Новом гробљу 11. септембра од 10 – 14 часова, гдје ће се обавити сахрана.

Кућа жалости: Породица Јововић, Булевар Св. Петра Цетињског бр. 103, 81.000 Подгорица

Преминула Нада Лазаревић Јововић: Одлазак великог прегаоца

У Подгорици је умрла Нада Лазаревић Јововић, некадашњи обновитељ и потпредсједник Народне странке и велики донатор Српске православне цркве. Рођена 12. јануара 1951. године на Цетињу. Лазаревић Јововић је била дипломирани правник, радила у „Ловћен инвесту“ и била велики борац за права радника, а 1990. године појављује се као један од обновитеља Народне странке, чији је била потпредсједник.
Оснива приватно предузеће, и читав свој радни елан и ангажман ставља у службу српског народа чије је страдање почело широм бивше Југославије.
Била је велики донатор Српске православне цркве. Добитник је више одликовања и захвалница. Покојни академик Добрица Ћосић сврставао ју је у велике националне прегаоце. а 1994. године била је гост руске Думе.
Из брака са познатим српским пјесником Ранком Јововићем има двије кћерке. Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, 4. септембра 2014. године одликовао је Златним ликом митрополита
Петра Другог Петровића Његоша госпођу Наду Лазаревић Јововић „за вјерно служење Богу, Српској православној цркви и отачаству“.

Марко Вешовић

Погледај дом свој анђеле

Младост је била лијепа, јер је она била лијепа, а није много мислила о тој својој физичкој љепоти – вјеровала је да је љепота ДУХ ДОСТОЈЕВСКОГ и ШЕКСПИРА и ДУХ ЊЕГОША и ВУКОВИХ НАРОДНИХ ПЈЕСАМА Го­во­ри­ти, пи­са­ти кри­тич­ки о сви­је­ту. Го­во­ри­ти кри­тич­ки или ку­ка­вич­ки. Го­во­ри­ти мла­ко, би­ти мла­ка во­да, би­ти ма­сла­чак…
Го­во­ри­ли су ми да се при­ми­рим, да не ши­рим не­мир, да се „Ме­та­фи­зич­ки” ба­цим у за­гр­љај чо­вје­чан­ства… да упо­знам Бо­га, да во­дим ра­чу­на о Ње­го­вим по­ру­ка­ма, да их по­хва­там, да та­ко по­мог­нем сви­је­ту и се­би…
Го­во­ри­ли су ми да се ма­нем кри­тич­ког по­гле­да на сви­јет, осо­би­то на ВЛАСТ. Ка­жу, сва­ка је она, власт, и до­бро и ло­ше и да је нај­бо­ље да се са­ви­јем пред том АВЕ­ТИ­ЊОМ ко­ја се са­ви­ла око Чо­вје­ка, око вра­та чо­вје­чан­ства као гу­ја, а не Чо­вје­ко­ва ру­ка, пу­на љу­ба­ви, ко­ли­ко мо­же би­ти љу­ба­ви и до­бро­те у ру­ци вла­сти…
Бо­ље је, ве­ле ми, го­во­ри­ти – ми­сли­ти ку­ка­вич­ки, или ма­кар не­кри­тич­ки, не­го кри­тич­ки; и то кри­тич­ки без ми­ло­сти.
Гле­дао сам, ка­ко уми­ре јед­на и ра­ђа се дру­га власт.
Уви­јек се ми­сли­ло – ра­ђа се бо­ља, ху­ма­ни­ја власт… али не, ма­ло ма­ло – по­ја­вљи­ва­ла се на сце­ни још не­ху­ма­ни­ја, не­људ­ска власт – власт ко­ја ме, ево не­ко до­бро, тје­ра да се ма­нем сва­ка­квог оруж­ја…
Ка­же ми мој при­ја­тељ, ове­ја­ни ули­чар – Ја сам ти, Ран­ко, пу­ка си­ро­ти­ња, оста­ло ми је са­мо ово ма­ло ча­сти. Ова ЧА­ША ЧА­СТИ…
Па, то ти је бо­гат­ство, аве­ти­њо…
Ни­је мој до­бри, цр­ни Ран­ко. Од то­га се не жи­ви. Од то­га се уми­ре из да­на у дан, из но­ћи у ноћ… Част је ка­зна, мој до­бри Ран­ко.
Ето, шта ти је жи­вје­ти да­нас. А на­ши су оче­ви жи­вје­ли за част и од ча­сти …
Ка­зна, чу­вам ја част као Сун­це, а она ти се не окре­ће на ме­не, са­мо ме ја­ше си­ро­ма­ха… као да ми ве­ли, не дај се, црк­ни… ја сам твој ХЉЕБ И ВИ­НО, ја те хра­ним, не тре­ба те­би дру­гог хље­ба, ја сам тво­је бо­гат­ство… дру­ги­ма је хљеб од зе­мље, те­би од КР­ВИ ГО­СПО­ДА и КР­ВИ НЕ­БА… (па­те­тич­но и трај­но…)
Ви­ше не пи­шем кри­тич­ки. Ви­ше и не ди­шем.
ДУ­ША МИ УБИ­ЈА ТИ­ЈЕ­ЛО, оно ми­сли Вла­ди­ка… ме­ни је ду­ша уби­ла, бо­ље ре­ћи отро­ва­ла ти­је­ло, отров­на ми ду­ша, отро­ва­ла ми је ти­је­ло.
Ме­ни ду­ша уби­ја ти­је­ло, али ти­је­ло ми уби­ја ду­шу.
Не­ма ме­ни из­ла­за из овог ла­ви­рин­та што се жи­вот не зо­ве, или што жи­во­том зо­ву.
Не­ма ме­ни из­ла­за из овог цр­но­гор­ског ла­ви­рин­та. Из овог бу­на­ра.
Бр­ђа­ни ка­жу – из овог убла.
Из ових мут­них пли­ћа­ка не ра­ђа се ни­шта. Сем ни­шта.
Из овог, и, из оног без­на­ђа, ро­ђе­на је стје­но­ви­та отаџ­би­на по­ни­же­них и уври­је­ђе­них.
Збо­гом уби­це, до ви­ђе­ња оп­ти­ми­сти.
Уби ме овај цр­ни оп­ти­ми­зам, жа­ли ми се онај ча­сни ули­чар…
***
Јед­на ве­ли­ка сјен­ка леб­ди над Цр­ном Го­ром. Сјен­ка умор­не и бо­ле­сне Н. Ла­за­ре­вић.
Ње­не очи коп­не и ду­ша јој оча­ја­ва. Пје­ва цр­не пје­сме ко­сов­ских бо­жу­ра и пла­че.
По­не­кад иза­ђе на пу­сту те­ра­су и слу­ша срп­ске, ту­жне или­ја­де и оди­се­је и оку­па се у не­ви­дљи­вим су­за­ма.
Она за­спа­ла у свом хра­му, као ка­ква оста­ри­ла прин­це­за, она окре­ну­та мит­ској Срп­ској исто­ри­ји, је­два да­је зна­ке жи­во­та, ОНА НА­ДЕ­ЖДА ЛА­ЗА­РЕ­ВИЋ –ЕВИ­ТА СРП­СКА…
Мла­дост је би­ла ли­је­па, јер је она би­ла ли­је­па, а ни­је мно­го ми­сли­ла о тој сво­јој фи­зич­кој ље­по­ти – вје­ро­ва­ла је да је ље­по­та ДУХ ДО­СТО­ЈЕВ­СКОГ и ШЕК­СПИ­РА и ДУХ ЊЕ­ГО­ША и ВУ­КО­ВИХ НА­РОД­НИХ ПЈЕ­СА­МА… с тим Ду­хом и у том Ду­ху кре­ну­ла је, ка­ко је мо­гла и ко­ли­ко је нај­ви­ше мо­гла, да хра­бри свој на­род, да се од­бра­ни, да од­бра­ни ко­ли­ко мо­же оно што је вје­ко­ви­ма ства­ра­но – СЛО­БО­ДУ …
И да од­бра­ни сво­је Ко­со­во, сво­ју Мај­ку и Оца и од­бра­ни, ко­ли­ко то мо­же, ону Зе­мљу ко­ју су ње­ни два пу­та ства­ра­ли… али авај, оне ко­ји смо др­жа­ли, ако не, за ро­ђе­ну бра­ћу, а оно за ис­кре­не при­ја­те­ље на­ва­ли­ше сво­јом мр­жњом и зло­чи­ном рас­по­ри­ше и на­шу Др­жа­ву и с по­мо­ћу аме­рич­ких уби­ца оку­пи­ра­ше нам СЛА­ВУ И ЦР­КВУ и ИМЕ и ИСТО­РИ­ЈУ… на­шу КО­СОВ­СКУ.
Сад она спа­ва у тој му­клој но­ћи, и са­ња сво­је не­кад слав­не мо­рач­ке ЛА­ЗА­РЕ­ВИ­ЋЕ и гле­да ка­ко сви­јет про­па­да и ка­ко је сви­јет – ПУН ГА­ДА…

***
Не­кад, дав­но, ма­да ни­шта ни­је дав­но, по­кло­ни­ла ми је књи­гу ТО­МА­СА ВУЛ­ФА – ПО­ГЛЕ­ДАЈ ДОМ СВОЈ АН­ЂЕ­ЛЕ…
Ја сам њој по­кла­њао књи­ге ру­ских пје­сни­ка… али књи­га То­ма­са Вул­фа, не сје­ћам се ви­ше шта све у њој пи­ше овај укле­ти аме­рич­ки пје­сник… али та књи­га то име књи­ге до­бро си­ја из­над ИКО­НЕ СРП­СКЕ ЕВИ­ТЕ, ко­ја је пла­ка­ла и бо­ри­ла се за по­ни­же­не и уври­је­ђе­не – да гле­да, и да пој­ми, и да схва­ти сад кад се ви­ше њен Дух и Ти­је­ло је­два одр­жа­ва у овом мон­стру­му од сви­је­та – ДА ЈЕ СВИ­ЈЕТ МА­ХОМ ЈЕД­НА БЕЗ­ДУ­ШНА ЖИ­ВО­ТИ­ЊА за ко­ју ни­је тре­ба­ло про­су­ти то­ли­ко љу­ба­ви.
Ипак, и кад бу­де од­ла­зи­ла из ове цр­но­гор­ске ба­ру­шти­не гдје да­нас ко­ло во­де нај­го­ри, и по­не­ки не баш нај­го­ри, она ће си­ја­ти ЉУ­БА­ВИ ЗА ЧО­ВЈЕ­КА, ма ка­кав да је. Зна­ју­ћи, да је, ма ка­кав.

Ран­ко Јо­во­вић, 20. јул.2014,

Извор: ДАН

 

Pin It on Pinterest

Share This