Izaberite stranicu

1. Као и наши високопоштовани предшественици Папа Павле VI и Васељенски Патријарх Атинагора који су се састали овде у Риму пре педесет година, тако и ми, Папа Фрања и Васељенски Патријарх Вартоломеј, одлучили смо да се састанемо у Светој Земљи „где је наш заједнички Спаситељ, Господ наш Исус Христос, живео, учио, умро, васкрсао и вазнео се на небо, одакле је послао Светога Духа на рану Цркву“ 1 . Наш састанак, други сусрет Епископâ Цркава Рима и Цариграда које су основала два брата, Апостоли Петар и Андреј, за нас је извор огромне духовне радости. Он представља промислитељни повод да се размисли о дубини и аутентичности наших постојећих спона, које су и саме плод благодатног путовања по којем нас Господ води све од тог блаженог дана пре педесет година.
2. Наш данашњи братски сусрет представља нови и неопходни корак на путу ка јединству према којем нас може водити само Свети Дух, а то је општење у оправданој различитости. У дубокој благодарности имамо на уму кораке које је Господ већ омогућио да предузмемо. Целив размењен између Папе Павла VI и Патријарха Атинагоре овде у Јерусалиму, после многих векова ћутања, утро је пут за веома важан гест – уклањање из сећања и из саме Цркве чинова међусобног изопштења 1054. године. Уследила је размена посета између Столица Рима и Цариграда,  редовна кореспонденција и, касније, одлука донета од стране Папе Јована Павла II и Патријарха Димитрија, обојице блаженог помена, да се започне богословски дијалог истине између католика и православних. Током ових година, Бог, извор сваког мира и љубави, научио нас је да сматрамо једни друге члановима исте хришћанске породице под једним Господом и Спаситељем Исусом Христом, да волимо једни друге да бисмо могли исповедати нашу веру у исто Јеванђеље Христово, како су га примили Апостоли а изразили и пренели нам га Васељенски сабори и Свети оци. И док смо потпуно свесни да нисмо досегли циљ пуног општења, данас истичемо своју преданост настављању хода заједно ка јединству за који се Христос Господ наш молио Оцу „да сви буду једно“ (Јован 17,21).
3. Будући свесни да се јединство пројављује у љубави према Богу и љубави према ближњем, ишчекујемо у чежњивом предосећању дан када ћемо коначно заједно учествовати у евхаристијској гозби. Као хришћани, позвани смо да се припремимо да примамо овај дар евхаристијског општења, према учењу Св. Иринеја Лионског2, исповедањем једне вере, истрајном молитвом, унутарњим обраћењем, обновом живота и братским дијалогом. Постављањем ове наде за циљ, пројавићемо свету љубав Божју по којој се познајемо да смо истински ученици Исуса Христа (уп. Јован 13,35).
4. У овом циљу, богословски дијалог који води Заједничка међународна комисија, пружа веома значајан допринос трагању за пуним општењем католика и православних. За све време након Папе Јована Павла II и Бенедикта XVI и Патријарха Димитрија значајно се опажао напредак у нашим богословским сусретима. Данас изражавамо срдачну благодарност на досадашњим достигнућима, као и на садашњим настојањима. Ово није тек богословска вежба, него вежба у истини и љубави која захтева свестраније познавање традиција једни других како бисмо их разумели и учили од њих. Тако, још једном истичемо да богословски дијалог не тражи најнижи заједнички показатељ на којем би се постигао компромис, него је пре реч о продубљивању нашег схватања читаве истине коју је Христос дао целој Цркви, истине коју никада не можемо схватати боље осим ако нисмо вођени подстицајима Светог Духа; отуда, заједно истичемо да наша оданост Господу захтева братско сусретање и истински дијалог. Тако, заједничко трагање не одводи нас од истине, штавише, разменом дарова, вођењем Светим Духом оно ће нас одвести у сваку истину (уп. Јован 16,13).
5. Па ипак, и док заједно путујемо ка пуном општењу, ми већ имамо дужност да заједнички сведочимо о љубави Божјој према свима људима заједнички радећи на делу човечности, посебно на одбрани достојанства људске личности на свакој етапи живота, и на светости породице која почива на браку, на неговању мира и заједничког благостања и на ублажавању страдања која и даље погађају наш свет. Схватамо да се стално мора говорити о глади, сиромаштву, неписмености, неравноправној расподели добара. Дужност нам је да настојимо заједнички изградити праведно и човечно друштво у којем се нико не осећа пострани или да је маргинализован.
6. Наше је дубоко убеђење да будућност људске породице зависи и од тога како ми чувамо – разборито и саосећајно, праведно и исправно – дар стваралаштва који нам је наш Творац поверио. Отуда, у покајању опажамо злоупотребу наше планете, што је равно греху у очима Божјим. Поново истичемо своју одговорност и обавезу да негујемо осећај смирености и умерености како бисмо сви могли осећати потребу поштовања твари и њеног брижљивог очувања. Заједно се залажемо на развијању свести о потреби економичности употребе творевином; апелујемо на све људе добре воље да размотре како да живе мање трошећи а више штедећи, показујући мање похлепе а више осећајности око заштите Божјег света и благостања Његовог народа.
7. Исто тако, хитна је потреба да хришћани делотворно и предано сарађују како би свуда очували право да јавно изражавају своју веру, а и да се према њима поступа уљудно док проводе у живот оно што хришћанство и даље нуди савременом друштву и култури. У овом погледу, позивамо све хришћане да негују аутентичан дијалог са Јудејством, Исламом и другим религијским традицијама. Равнодушност и међусобно непознавање могу водити једино неповерењу и, нажалост, чак сукобу.
8. Из овога светога града Јерусалима изражавамо заједничку дубоку забринутост због стања хришћана на Блиском истоку и залажемо се за њихово право да остану пуни грађани својих отаџбина. Искрено се обраћамо свемоћном и милостивом Богу молитвом за мир у Светој Земљи и на Блиском истоку уопште. Посебно се молимо за Цркве у Египту, Сирији и Ираку, које су веома много пропатиле услед недавних збивања. Охрабрујемо све стране без обзира на њихова религијска определења да и даље раде на помирењу и на праведном признању права тих народа. Уверени смо да једини могући начин постизања мира није оружје, него дијалог, праштање, помирење.
9. У историјском контексту обележеном насиљем, равнодушношћу и егоизмом многи мушкарци и жене сматрају да су изгубили свој ослонац. Управо нашим заједничким сведочењем јеванђељске Благе вести можемо помогати људима нашега доба како да разоткрију пут који води истини, правди и миру. Удружени у својим намерама и сећајући се примера, пре 50 година овде у Јерусалиму, Папе Павла VI и Патријарха Атинагоре, апелујемо на све хришћане, као и на вернике свих религијских традиција и на све људе добре воље да опажају хитност часа који нас гони да тражимо помирење и јединство људске породице, притом потпуно поштујући оправдане различитости, на добро свег човечанства и будућих нараштаја.
10. И док смо предузели ово заједничко поклоњење месту где је наш исти Господ Исус Христос био разапет, погребен и васкрсао, ми смирено препоручујемо заступништву Пресвете и Приснодјеве Марије наше будуће кораке по стази ка пунини јединства поверавајући Божјој безграничној љубави свеукупну људску породицу.
„Нека Господ обасја лице твоје! Нека Господ погледа на те милостиво и подари ти мир!“ (Бројева 6, 25-26)
__________
1.  Заједничко саопштење Папа Павла Vi и Патријарха Атинагоре после њиховог сусрета 6. јануара 1964. г.
2. Против јереси, IV, 18, 5 (PG 7, 1028).

Са енглеског оригинала превео: Р.Ракић

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This