НЕДОКУЧИВИ су путеви божји. Како, иначе, другачије објаснити податак да постоји манастир Српске православне цркве у ком ниједна монахиња није Српкиња?
Манастир посвећен рођењу Пресвете Богородице налази се у француском месташцету Мајен на 250 километара западно од Париза, у правцу Бретање. У надлежности је Његовог преосвештенства владике Луке, епископа западноевропског. Игуманија Јелена је из Мексика, а у њему живе још монахиње Катарина, Теодора, Сара и Клара из Бразила, Софија из Португалије и Францускиња Христина. Њихове судбине и животне приче су крајње занимљиве, а све их је спојила изненада откривена љубав према православљу.
– Највећи део сестара је прешао у православље у Бразилу, свака на различитом месту, али с јаким убеђењем, које само Свевишњи може да објасни, да Бог станује у Православној цркви – каже у разговору за „Новости“ игуманија Јелена.
Настојатељица манастира Рођења Пресвете Богородице објашњава шта је то привукло нашој вери.
– Православље је дало смисао мом животу. Може да делује једноставно, али у Православној цркви смо то што смо, и покушавамо да будемо бољи, захваљујући Богу. Православна црква брижљиво чува и шири праистину. У Католичкој цркви нисам волела хипокризију, да од других тражимо оно што не тражимо од самих себе. Тај недостатак искрености ми је много сметао.

Монахиње Сара, Јелена и Клара
Јелена је рођена у Мексику, а детињство је провела у Бразилу и, каже, у то време није била превелики верник.
– Када сам открила православце, нисам још увек познавала сву истину о њима, али сам већ на првој литургији Светог Јована Златоустог, у Бразилу, на коју сам била позвана, осетила снажно присуство Бога. Одлучила сам да пређем у православље и да се замонашим. Била сам млада и сигурна да радим добру ствар.
Православље је узела 1986. године, што је у почетку узнемирило њену породицу.
– Били су у страху, јер православље тамо не познају довољно. Данас је то за њих благослов. Долазе да ме посете, и ја, додуше ретко, одлазим код њих. Носим са собом поруку хришћанства, коју веома поштују.

ЗА СВЕ ЈЕ ПОТРЕБНО ВРЕМЕ
ИГУМАНИЈА Јелена разуме помало српски, али га сестра Сара одлично говори. Осим српског, овде се још говоре и француски, португалски и шпански. Служба је на француском. -У Годонкур су пуно долазили да нас посете. У Мајену нас још не познају довољно. Тек смо дошле. За све је потребно време.

Чим је прешла у православље, отишла је у Европу, у Португалију, у манастир који је био припојен Пољској православној црвки.
– Када је владика преминуо, добили смо благослов од митрополита ППЦ Саве да се припојимо СПЦ, у којој су нас примили великог срца и раширених руку – истиче игуманија.
Одлука да пређу баш у СПЦ је, каже, била једноставна и логична.
– Схватиле смо да је српска црква мученичка, због свега што се дешавало са српским народом током рата. И ми смо изабрале пут мучеништва. Направиле смо прави избор.
Сестринство се у Мајен преселило тек пре неколико месеци из 800 километара удаљеног Годонкура у области Вож. Морале су да оду, јер нису имале средстава за одржавање. Кров је могао да попусти сваког часа. За њихов проблем чули су у православном манастиру Свети Антоније, метоху манастира Симонопетра на Светој гори, коме је један богати француски пар донирао велики посед. У својој младости су прешли у православље, а нису имали децу, па су све оставили цркви.
– Сад уређујемо стару коњушницу за монашки живот. Имамо и малу капелу у шуми. Адаптирамо и конак за посетиоце. Почињемо из почетка и потребна нам је помоћ – каже игуманија.
Неопходна средства стичу прављењем свећа за цркву Свети Сава у Паризу. Сестра Сара слика иконе. Баве се и калиграфијом.

-Веома смо почаствоване што припадамо Српској православној цркви и што нас је прихватила таквим какве смо. Владика Атанасије Јевтић нам је својевремено говорио да не покушавамо да се мењамо и да не имитирамо Србе. У томе и јесте величина и мудрост Срба, јер никога не стављају у калуп и остављају ту врсту слободе која је суштинска за сваког човека – објашња игуманија Јелена шта је везује за српско биће и православље.
МОЛЕ СЕ ЗА КОСМЕТ
СЕСТРЕ манастира Рођења Пресвете Богородице одлазиле су више пута у Србију.
-Раније сам ишла сваке године, а касније сам била окренута великим обавезама у манастиру. Планирам да ускоро поново одем. Много волим Жичу. Хтела бих поново да посетим и Грачаницу. Страшно је то што се Србима догодило на Косову. Делимо тугу, стално се молимо за њих – каже игуманија Јелена.

Горан Чворовић

Извор: Новости