Izaberite stranicu

Након једногодишње тешке болести, на дан када Црква прославља и празнује Преподобног Бенедикта Нурсијског (27. марта 2014.), упокојио се протојереј ставрофор Драгослав Сенић, који је пуне четири деценије вршио свештеничку службу у Шумадијској епархији, у Рачи Крагујевачкој (1969-1991) и у Смедеревској Паланци (1991-2009). Преминуо је један од најугледнијих православних пастира у Шумадији, чија је подвижничка служба била позната и изван његове парохијске заједнице, јер су му архијереји Шумадијске епархије, владика Валеријан, владика Сава и садашњи епископ шумадијски Господин Јован, поверавали врло одговорне дужности током напретка и нарастања Цркве Божије у Шумадији. Тако је, између осталог, у периоду од 2001. до 2009. године (до одласка у мировину) био архијерејски намесник јасенички у Смедеревској Паланци.
Покојни прота Драгослав рођен је 31. марта 1949. године у Селевцу у породици која је припадала угледној фамилији, за коју се и шире знало да води порекло од стричева Карађорђа Петровића, Вожда Првог српског устанка и утемељитеља модерне српске државности. Сенићи су у Селавац дошли крајем XVIII века из села Саранова надомак Раче Крагујевачке. Карловачку петоразредну богословију завршио је 1968. године, да би у чин ђакона и свештеника био рукоположен у новембру 1969. године од епископа шумадијског Валеријана. Парох рачанске парохије постаје одмах након рукоположења и више од две деценије саможртвеним прегнућем и љубављу гради Живу Цркву Божију у овом делу Шумадије. Изградио је, у пуном значењу те речи, лик угледног православног свештеника, који је поред најважнијих, парохијско-пастирских послова, био ангажован и у многим другим областима, на пример, као у нека ранија времена, био је личност која је, без обзира на атеистичко окружење, давала тон друштвеном животу овог краја.
Преданост покојног проте Драгослава Сенића бризи о црквеној имовини посебно је дошла до изражаја када је у, по Цркву тешка времена, врло успешно бринуо о одржавању и уређењу рачанског храма Светих апостола Петра и Павла, једне од најмонументалнијих цркава у Српској Патријаршији, коју није било лако сачувати у њеном репрезентативном изгледу који јој је средином XIX века дао митрополит српски Петар Јовановић. Све што је урадио за углед, определило је блаженопочившег епископа шумадијског Саву (Вуковића) да му као свом најближем сараднику повери потпуно старање о подизању владичине личне задужбине – храма Светог великомученика Георгија у селу Вишевцу, родном селу Вожда Карађорђа. Као догађај од изузетног црквеног, али и шире друштвеног значаја, памти се чин освећења овог велелепног храма на Марковдан 1994. године, у који је прота Драгослав уградио своје многобројне од Бога дате дарове, не жалећи снагу и здравље, што је, вероватно, утицало и на његово прерано побољевање.
Заслуге на унапређењу црквеног живота у рачанском крају, прпоручиле су протојереја Драгослава Сенића да му сличан задатак буде поверен у Смедеревској Паланци. И у овом месту требало је бринути о репрезентативној Преображенској цркви, али и у промењеним политичким околностима (пад једнопартијског режима), градити одговарајуће место Цркве. Зна се да се покојни прота врло гласно и јавно залагао да Црква у нашем друштву има место које које јој је у светлој традицији припадало, а није крио ни своја антикомунистичка убеђења. Шире друштвено ангажовање није га удаљило од примарно црквених послова, тако да наставу веронауке организује знатно пре него што је она службено уведена. У порти Преображенске цркве у Смедеревској Паланци почиње да гради црквено-парохијски центар који ће задовољавати потребе све већег броја верника. И као круну свог примерног смисла за црквено градитељство, подиже нову паланачку цркву Свете Петке.
Велики углед који је покојни протојереј ставрофор Драгослав Сенић стекао у црквеним и друштвеним круговима није остварен само овим видљивим резулатима, већ и оним суштинским хришћанским особинама које је имао. Узор и пример многима био је као родитељ, чија два сина, ђакон и професор богословије Александар и инжењер Ратко, слободно се може рећи, настављају да, као и њихов отац, остављају врло видљив и за многе користан траг у срединама у којима су ангажовани. Познато је да је старање породице о оболелом проти било подвижничко, како и доликује хришћанима.
Мада о томе није говорио, преузимао је бригу, материјалну и духовну, о потребитима, па неће бити заборављено да је, између осталог, школовао и издржавао дете свог преминулог сапароха. Такође, тамо где треба записано је да није жалио снаге и личних средстава да помогне да буде основана крагујевачка богословија и да се током њеног рада обезбеде одговарајући материјални услови.
Када је навршио четрдесет година свештеничке службе протојереј ставрофор Драгослав Сенић одлази у пензију, али и тај чин заслужује да због своје достојанствености буде истакнут. Одриче се свих службених дужности, које могу донети и одговарајуће материјалне принадлежности, али увек је имао на уму да Писмо сведочи: „Ти си Свештеник вавјек по чину Мелхиседекову“ (Јеврејима 7, 17). Неће се заборавити неколико последњих година његовог живота у Крагујевцу, када је, и поред потпуне посвећености породици, био ревносни служитељ олтара Божијег, молећи се за спасење целог света, али био је ту и да поучи млађе, да их подржи, утврди, понекад и опомене…
Обавеза је да још једна хришћанска особина покојног проте Драгослава буде истакнута. Свештеничку службу је обављао у тешким временика за Цркву када пастирски рад није остављао довољно времена за бављење богословским и еклисиолошким питањима у ужем смислу тих речи. Међутим, пред крај живота, када је имао времена, био је веома отворен за разматрање теолошких тема, тако да треба похвалити његову спремност да разуме и подржи све оно што доноси савремена теологија и млађи богословски нараштај. И на тај начин је подржавао оне који долазе после њега да доврше оно што он није стигао да уради.
Протојереј ставрофор Драгослав Сенић биће сахрањен 29. марта 2014. године на крагујевачком гробљу Бозман. Свету Литургију и опело у храму Васкрсења Христовог служиће, са почетком у 9 часова, Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован.

Извор: Епархија шумадијска

Pin It on Pinterest

Share This