Izaberite stranicu
У данима када се обележава десетогодишњица од великог погрома Срба на Косову и Метохији, посећујемо манастир Светих Архангела код Призрена. У мартовском погрому 2004. године, манастир је пострадао, као и девет храмова и два објекта Српске православне цркве у Призрену, граду где се Епископија помиње још у 11.веку. За неспремност да заштити светиње Српске православне цркве у Призрену и преосталих 60 призренских Срба, који су злостављани и премлаћивани, сноси, по тадашњем Епархијском извештају, немачки КФОР и командант снага КФОР-а на Косову и Метохији генерал Холгер Камерхоф.
Према извештајима Епархије рашко-призренске, за два дана је манастир Св. Архангела опустошен, а војници су евакуисали братство манастира у оближње село Средску, и дозволили да разуларена руља шиптарских екстремиста, уништи све што се у манастиру могло уништити.
Архангелску братију, која је после три дана, у пратњи војника КФОР-а, дошла да обиђе манастир, дочекале су рушевине. Сва дрвена конструкција манастирског конака је изгорела, као и унутрашњи намештај, а по дворишту су били разбацани делови угљенисаног инвентара, и електричних уређаја које је до 17. марта коришћен. У Епархијском извештају од 20. марта је између осталог, стајало:
,, Купола изнад капеле Светог Николаја још увек стоји, док се обрушавање угљенисаних греда кровне конструкције очекује сваки час. Плоча на гробу цара Душана је разбијена и гроб је очигледно отваран и скрнављен. Звоник је потпуно срушен, а манастирска дуборезачка радионица је до темеља изгорела са вредним дуборезачким крстовима које су монаси радили. Немачки КФОР је поново почео да штити, али сада рушевине манастира, у којима не постоје услови за живот.“
Упркос стању манастира монаси су команданту немачких војних снага у Призрену, пуковнику Хинтелману, саопштили своју намеру да се врате у своју светињу. Он им је рекао да је повратак немогућ ,, због безбедносних разлога“ и нагласио да, ако монаси буду покушали да се сами врате,, пре политичког договора, биће силом заустављени“ Као што 1999.године после киднаповања монаха Харитона, сабрата манастира, монаси нису напуштали манастир, тако су и после мартовског погрома били упорни да се врате. И, већ у априлу (на Лазареву суботу), братство се вратило у манастир и наставило живот у шаторима и контејнерима које им је обезбедио КФОР. На изненађење оних који су манастир палили, архангелски монаси су уз помоћ локалних Срба већ у новембру, окончали изградњу новог спратног конака са капелом посвећеном Светом Лазару Четвородневном на новој локацији, у близини источног улаза. 26. јула 2005. године уз јаке снаге КФОР-а организована је прослава манастирске славе и 650 година од смрти цара Душана. У мају 2007. је објављена студија о обнови целокупног манастирског комплекса, за коју је процењено да је потребно око 10 година рада и 8.326.000 евра. А у марту 2013. почела је обнова конака, запаљеног у мартовском погрому 2004. године.
Последњих година, о великој Душановој задужбини, брине архимандрит Михајло, коме се од пре пар месеци придружио и искушеник Ђурађ. Отац Михајло је, још као ученик Призренске богословије долазио са професорима у овај манастир у шетњу, а био је и један од првих монаха који су били ту када се 1996.године кренуло са обновом. Долазио је на рушевине манастирске у дане после мартовског погрома, а за то што већ неколико година живи у овој светињи, захвалан је Богу. По мишљењу оца Михајла, за све што се десило тог 17. марта, крива је војничка неодговорност:
– Свима нама који смо овде живели, који смо долазили, и који смо видели рушевине манастира после 17. марта, најтеже је пала та војничка неодговорност. Немачка војска, која је била ту, је дозволила да се ове светиње, иако су биле обезбеђене, руше. А шта се десило? Они су склањали монахе, оставили манастир. Тако је прошао Девич, тако Архангели, тако и други, да не набрајам, али једноставно, боли чињеница да се то десило и да смо ми опет изгубили ове светиње. Светлост у болу од тога што се нама десило, је да нам Господ даје благодат и да монашки живот овде опстаје иако малобројан, али трудимо се да се молимо Богу и да народ и људи који долазе овде имају где да дођу.
Они који долазе у посету овоме манастиру, ових дана могу да виде нови, величанствени двоспратни конак, подигнут на темељима конака спаљеног пре десет година. На њему стоји натпис,, Душанов народни конак“. Конак ће, ако Бог да, по речима, игумана, бити завршен до летње славе манастирске, а за његову изградњу, сваку благодарност указује Канцеларији за Косово и Метохију, министру Александру Вулину, људима који раде у тој канцеларији, али и свим добрим и хуманим људима који су на било који начин помогли изградњу конака.
Конак је само један део манастирског комплекса који је обновљен, али ако имамо поверење у Бога, имамо и наду да ће се обновити и други делови манастирског комплекса, који су вековима у рушевинама и који сведоче, по речима оца Михајла, да је Душан својом моћи и својом љубављу према Богу и роду, хтео да направи нешто изузетно.
То потврђује овај вишеград изнад, и ове куле, и ови зидови около, и с обзиром да се зна да су ту биле болница и трпезарија и многобројни монаси. И то управо нас, монахе, подсећа колико је овде светих људи живело и молило се Богу, а са друге стране да верујемо да ће се ова светиња обновит, ако Бог да, и ова мала црква Светог Николе, и ова овде Светих Архангела, у своје време, и вишеград, и све то. Да увек има наде, ако човек верује у Бога, потврђује и чињеница да људи који једном дођу и осете благодат и благослов овога места, имају потребу да се опет врате. То примећују и домаћи и страни. Чудни су ваздух и клима и све оно што има ова светиња на овоме месту.
Оливера Радић
Извор: Православие.Ру

Pin It on Pinterest

Share This