Izaberite stranicu

Књига „Ја, Раде, нови српски мартиријум“, аутора Мила Цицмила представљена је у суботу 15.марта 2014, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.
Прича испричана у роману „Ја, Раде, нови српски мартиријум“, који се, према ријечима проф. др Јелице Стојановић, односи на новију српску историју, тешка је за читње, за говорење о њој, тешка је била, засигурно, и за писање, неисказиво тешка, а проживљена, животом посвједочена.
„Јунак ове приче, оптужен да посједује пушку коју није имао, одведен је у злогласни логор Челебић, који су заједно држали Хрвати и муслимани, док су, како се каже, имали на уму стварање заједничке Херцег Босне…У овом логору, тунелу дужине преко 23 корака, гдје се „паклом корача“, препуном људи, „сужања“, толико да између њих нема ни педаљ простора, тако да ако се један окнере на једну страну за њим морају да се окрену и остали, да не би легли један преко другог; ко има двије ципеле једна му служи као јастук, друга да стави под кук да би тијело бар мало заштитио од влаге; описане су најстрашније муке, гдје без престанка бију до ивице живота, муче ди утрњености од боли, понижавају…, а од јела се уносе само сплачине…Изнова се рађају мучитељи, а и мученици“.
„Након неколико дана „слободе“ јунак ове приче и живота, доспијева у други затвор у муслимански логор Мусала, заједно са хрватским заробљеницима (када су, како се каже, Хрвати схватили да се планира држава и без њих). Заточеник бива изложен још жешћим тортурама и мучењу. Његово тијело је запамтило ко зна колико убода ножем и ко зна колико резова. Ново вријеме донијело је ново зло и безакоње…, пројавило најзвјерскије у човјеку. Сваког тренутка у сваком дану смјењују се: канап, нож, жица, дегењек, пакост, мржња, крв, зној…; глад, јаук и плач; зло, бијес, хистерија; саливен ужас, грч, вапај, корак и молитва, -„више мрзе мене него што воле се…“, каже јунак романа“, навела је Стојановићева, закљујучујући да је ово прича о људима и људском роду, а и нељудима и нероду, прича о Господу и његовој милости, о молитви која све муке савлада, надживи.
Књига је, поручила је др Јелица Стојановић, и слика колико се може преживјети кад неког живот хоће и Господња молитва кад је са њим, кад се схвати, као што схвата јунак приче Раде, да не треба жалити за оним што ти други може узети.
Сами назив књиге „Ја, Раде“, нагласио је доц. др Саша Зејак, проповиједа о вјечитом „ЈА“ које је човјеку подарило име-неизбрисиво и освећено, тако да свако ко га жели избрисати са земље долази у сукоб са светошћу.
„Негирати личност, тежити за њеним уништењем је борба са бодилом у којој благодат односи наум намјерника, због тога је небо јако – брани, а не напада“.
„Свакако, да је та одбрана и донијела ову књигу пред умове и срца читалаца, при чему је њен историјски значај намијењен првом, а христоцентрични другом – свака страница је уједно и посланица – намијењена Црквама у Херцеговини, Босни, Црној Гори и свуда, гдје „књига над књигама“ добија нове странице, које кориче страдање и васкрсење: крст и парусија“, казао је Зејак.
Он сматра да „непрекидна свједочења, очевиђења и наглашени опис дешавања једног времена, који доминирају овом књигом, у другом су плану у односу на њену исихастичку перспективу, која се не хвали собом, али одзвања у сваком пасусу, у сваком дијелу човјековог тијела и крви“.
„Знајући да „сви који се у Христа крстише у Христа се и обукоше“, сасвим је очекивано виђење имена Божијег, на његовом изабраном народу, које га у тренуцима његових највећих искушења кријепи и постаје једно са њим, због чега га и Раде почиње ословљавати са „Ти“ описујући своју човјекову библију, у којој се не моли да га искушења прођу, сматрајући то оружјем злога, већ да му Господња молитва подари чистоћу душе, која неће опрљати небо својим скорим присуством“.
„Молећи се за своје и туђе грехове, прошле и садашњем које страдањем препознаје, и не користећи мноштво ријечи, већ само исисхастичко било срца превучено благодаћу, његово исповиједање у једном тренутку прави паралелу између Гетсиманског врта и свенародне српске молитве упућене Богу Оцу. Све је у знаку „Господње чаше“ од које се, као његов ученик на дјелу не одриче, али је свјестан скорог Јудиног доласка, који походи сваког дана – сваког човјека, нудећи му своју нежељену нежељену накнаду“, рекао је, између осталог, др Саша Зејак.
У промоцији је учествовао и свештеник Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког.
Он је истакао да свако ко прочита овај текст треба да га учита у своје срце и душу, јер ће видјети да је код мартиријума Рада, упркос свом и страдању других око њега, увијек присутна нада, без мржње, очаја и освете, па и онда када му је, како се у књизи каже, „кожа била два броја већа, кад је био човјек кроз кога је изашао живот и у којем је остао само дух“.
На крају вечери, коју су организовали Сабор српских породица у Црној Гори и Братство православне омладине Светог Василија Острошког, обратио и аутор, професор Миле Цицмил.
Он је искористио прилику да свог пријатеља, новог српског мученика Рада Антића, који је присуствовао промоцији, представи публици, напомињући да је Рада упознао у зиму 1993.године, а њихово познанство, кроз дружење се претворило у искрено пријатељство.
„Написао сам не оно што сам хтио, већ што сам морао. Ћутња би била слична прикривању и предаји забораву. Није лако о патњи слушати, али је још теже тајити нечију патњу и муку. За све ове муке, за све злочине, за сву проливену српски крв, само су тројица осуђена“, нагласио је Цицмил.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

[wpaudio url=“http://www.svetigora.com/audio/download/14484/19.03.2014_OGLEDALO_Promocija_knjige_Mila_Cicmila.mp3″ text=“Тонски прилог Радија Светигора“]

Pin It on Pinterest

Share This