Izaberite stranicu

Овај став пишем као истински поборник екуменског дијалога двају традиционалних цркава у Црној Гори. Никада нијесам, овдје у Црној Гори, говорио и указивао на петровићко црквено-политичко и културно наслеђе зато што је то наслеђе само по себи уграђено у нераскидиве процесе развоја цркве и државе, већ зато што је светородној династији претходио слом којем је следовао низ сломова до револуционарног слома 1941-2006. Све акције старих агентура римске курије у српским земљама након Тридентинума, и касније, послије формирања Конгрегације за пропаганду вјере, текле су у смјеру Пећке патријаршије, а као инструменте за остварење коначног циља, потчињавања власти римске курије пећких патријарха, узимале су све што се на томе путу могло узети. Да подсјетим овдје на маински чин цетињског митрополита Мардарија Корнећанина и његовог архиђакона Висариона који је видио вјечни град. Писма митрополитова папи и високим достојанственицима Римске цркве нијесу кривотворине. Све сам их читао са оригинала. И даљи историјски ход митрополита Црне Горе, хајде да поменем Арсенија Пламенца, Висариона Бориловића, у свим дотицајима са представницима Римске цркве или католичког свијета путем државних представника Млетачке републике, ипак није дотицао догматска питања. Коначно, на иницијативу Трогиранина Леонардиса, касније кратковјеког барског надбискупа, коначни, заокружени одговор, након разговора са папиним изасланицима, пружио је стогодишњи патријарх, презаслужни Пајсије Јањевац који се у то вријеме морао бранити и од охридског архиепископа. Не знам како је могао поднијети и пут у Цариград, али његово писмо папи које је Леонардис задржао код себе годину дана, јер је и поред пада Цетиња и значајног дијела Паштровића доносило стратешки пораз, савршено је јасна одбрана догмата Источне цркве. (Када бих тражио лик старца Пајсија гледао бих на лик старца Павла). Ни тада, ни касније, током тегобног 18. вијека, циљ римске курије и наклоњених регионалних властодржаца, није било ни Цетиње, ни Требиње, ни Београд, него искључиво Пећ и Пећка патријаршија. Томе циљу служили су которски патрицији и свештеници Болице-Грбичићи пуно приљежније, систематичније и дуже неголи било који папски емисар у овим крајевима. Пећка патријаршија представљала је матицу цркву све српске цркве, али и симбол државности српскоме народу који је помјеран и расељаван и жртвован у великим ратним пожарима 17. и 18. вијека. Хајде да се сјетимо шта је све учинио и гдје је све стигао патријарх Арсеније Чарнојевић небили свој народ не само спасио од катастрофе, него му издејствовао слободу? Погледајте писма провидуру из Жупе 1689. године? Но, крупни политички процеси донијели су добру могућност одржања цркве путем низа националних предјелних аутономија и мреже намјесништава којој је, као најуспјешнији, началствовао митрополит Саватије Љубибратић. До 1709. године он је успио у проширивању јурисдикције на цјелину Далмације. Његов наследник Стефан протјеран је до 1722. године у склопу акције задарског надбискупа Вицка Змајевића који је дефинитивно Црногорац из Његуша. Када данас у Котору граду гледам онај кампанил, чије звоно слуша црква Св. Апостола Луке задобијена за заслугу одбране града од турских топова и трупа у чијим је редовима било Црногораца, града одбрањеног Грбљанима и Црногорцима, шта могу казати о државном заводу за заштиту споменика културе који је морао издати одобрење? Маински чин митрополита Мардарија који је папскоме емисару рекао па порекао да ће изићи пред старца Пајсија да помогне рушењу матице цркве, бивао је припрема рушења митрополитове капеле на Ловћену које представља скупштинску ратификацију маинског чина, одиграног 1640. године, којом приликом је митрополит Мардарије изговорио правило савременика му папе Урбана. Брозова скупштина није скупштина православних Црногораца и ми у Црној Гори чекамо нашу православну скупштину да се изјасни о том питању. Да позове на изношење цркве на Ловћен. Бранећи себе, Бокељи и Црногорци су вјековима бранили Пећку патријаршију и тиме Васељенску цркву од Истока, и образац вјере, и образ лика Христове државе једног нераздјељивог словено-илирског (каже свети митрополит Петар Петровић прогнан из Петрова Града) православног народа. Тај образац чува Митрополија- црногорско приморска и њен митрополит као егзарх светог пећког трона. Када је 1722. године из млетачке провинције Далмације и Боке коначно протјеран српски и пећки митрополит Стефан, поред доктора философије, унијате из Падове, бокешких католика и генералног провидура из знамените и дуждевске фамилије Мочениго, устали су и главари Црне Горе у писму млетачком Сенату (чува се у Државном архиву Венеције) које осуђује и разлаже дјела бискупа Змајевића и као пуно пута раније и касније легитимише Црну Гору ријечима: „…а ми смо, хвалећи Бога, цвијет от вјере и закона правога грчаскога, а језика и славнога јунаштва србскога“. Ја имам вјеру у обнову народног јединства Црне Горе на добро народа који је нераздјељив, а који ће сабрати енергија неспаљивог и вјечног Слова. И небројене жртве црногорске витешке сиротиње.

 Пише: др Горан Ж. Комар

(Аутор је познати истраживач историје Боке)

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This