Почетком 1942. године под директним покровитељством предсједника Рузвелта, у Вашингтону је одржан састанак првака српског и хрватског народа. Централна тема разговора биле су ужасне вијести о почетку геноцида над Србима у Незавосној држави Хрватској. Индиректно бранећи Павелићев режим, хрватски интелектуалци настојали су умањити и демантовати изнијете чињенице, лицемјерно покушавајући да све злочине припишу њемачким и италијанским окупационим снагама. Револтиран тамо изреченим, Јован Дучић је изрекао своју познату реченицу: “Ви Хрвати сте заиста најхрабрији народ, не зато што се никога не бојите, већ зато што се ничега не стидите“.
Војна акција Олуја слави се у “демократској“ европској Хрватској као “Дан побједе и домовинске захвалности“. То је уједно и централни национални празник, о коме постоји неподијељен консензус свих слојева тамошњег друштва. Изгледа да Хрватима пјесма и игра на дан 4. августа није довољна, па своју нечисту савјест покушавају опрати бљутавим флоскулама о агресији из Србије и болесно лицемјерном тужбом за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу. Ако им такав колективни цинизам није морално споран и стран, остаје нејасно из којих извора данашњи Хрвати црпе логику за теорију о агресији народа којег су од 1941-45. масовно клали, а онда оне незаклане пола вијека касније физички елиминисали са територије на којој су њихови претци вјековима живјели. Изгледа да је данас, пуних седам деценија од вашингтонског сусрета, Дучићева оцјена је актуелнија него што је то икада раније била.
Прије равно мјесец дана њих тако бестидне у своје пуноправно чланство примила је једнако бестидна, лицемјерна и покварена Европска унија. Под утицајем старих и нових прозападних власти у Србији, прећуткује се чињеница да је акција Олуја заправо започела нападом НАТО авиона на комуникационе центре Војске Републике Српске Крајине. У званичним документима НАТО-а помињу се дејства на двије локације. Међутим постоји основана сумња да је борбена авијација западне војне алијансе директно гађала више од 20 инсталација војске РСК. Тако је потпуно обезглављена ионако вишеструко слабија војска крајишких Срба, а крајњи исход Олује значајно временски убрзан. Осим директног удара из ваздуха, америчке и француске приватне и јавне компаније пружале су хрватској војсци бројне друге видове помоћи попут консултација у лацну командовања, обуци војника, комуникационој опреми и борбеној техници.
Ратна коалиција НАТО, ЕУ и Хрватске из 1995, касније је редефинисана у политичку и траје све до данашњих дана. Њен основни постулат креће од тезе да је Република Српска геноцидна творевина, а да НДХ то није била, јер је појам геноцида формално уведен касније у међународно кривично право. По овом питању, горе поменутој коалицији придружују се стари ратни савезници босански муслимани и њихови покровитељи из Турске, који полазећи од једнако неморалних логичких постулата, покушавају негирати отомански геноцид над јерменским народом.
Док је хрватско-муслиманско крило здружено масакрирало Србе у два свјетска и грађанском рату почетком деведесетих, западно крило ове неформалне коалиције није прекидало да релативизује и понижава српско страдање. Прво су пред Хашким трибуналом лицемјерно и цинично оптужени хрватски генерали и првостепено осуђени, па потом потпуно ослобођени одговорности. Тако су додатно понижене жртве злочина у коме је за само 5 дана протјерана цјелокуна српска популација у Хрватској, а која је на трећини њене територије чинила већинско становништво. Убијено 2650 људи, од чега двије трећине цивила. За исте оне који ово не сматрају никакавим злочином, заузимање Сребренице од стране ВРС представља први примјер геноцида у послијератној Европи, упркос томе што тада није страдао ниједан цивил, сви рањени ратни заробљеници медицински збринути, а за око 20.000 муслиманских избјеглица омогућен безбједан излазак из зоне ратних дејстава.
Ова болесно лицемјерна пропаганда може постати логички одржива једино у случају темељне измјене међународног кривичног права и допуне конвенције о геноциду. Прво, потребно би било свако убиство Срба и припадника других за спољну политику САД неподобних народа, изузети из међународног кривичног права. Нужно би потом било усвојити посебан члан, по коме би сваки неуспјешан покушај српског одупирања настојањима да буду протјерани са својих вјековних територија, као што је то било у Книнској Крајини и на Косову и Метохији, био безусловно представљен као тежак облик повреде закона и обичаја рата. Коначно за свако успјешно српско супростављање непријатељу, као нпр. у Републици Српској, потребно би било посебним чланом допунити конвенцију о геноциду и јасно назначити да свака таква активност јесте безуслован примјер најтежег злочина против човјечности.
Онима што празнују сјутрашњи дан препоручио бих да претходно прочитају стихове Јована Дучића, који ни послије седам деценија нијесу изгубили на актуелности:
‘’Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамењем срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.“
Јер годишњица војне акције Олуја, коју ће сјутра по 18. пут заредом Хрвати масовно прославити, представља само датум финалног чина зла започетог 10. априла 1941.
Игор Дамјановић
Извор: Ин 4 С
