„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа“.
Аутор „Завјештање језика“ Миле Недић, рођен је у Книну 1933 књижевност и језик студирао је у Загребу, а дипломирао у Београду. За своја најуспешнија дела („Завјештање Стефана Немање“) Медић је проналазио инспирацију у средњем веку, добу Немањића док је за књигу „Најезда страних ријечи на српски језик“ добио је 2000. године „Нолитову награду“. Са супругом Лелом написао је књигу „Српска имена српској деци“, сачињену од 7.500 имена са подацима о њиховом пореклу, значењу и старости.
Миле Недић је 2011. за Печат дао интервју у којем одговара на питања о постојању и распачравању српског језика.
Портал ИН4С вам преноси дио тога интервјуа.
***
Упозоравате да су јединство и целина српског језичког простора годинама нарушавани и подривани.
„ Цепање и отуђење српског језичког простора извршено је под окриљем поданичке науке србохрватистике и тежи према потпуном затварању српског језика у границе Србије. По томе, све што је ван Србије, није српски језик. То се догодило преименовањем српског језика у друге језике, покушајима одбацивања ијекавице и свођењем српског језика на екавицу. Постоји очигледна намера да се постепено српски језик сведе и затвори у границе Србије, у екавицу и ћирилицу. Тако би српски језик био оно што остане кад свак од њега узме што хоће. Тако би српском језику била одсечена крила“.
Какве би такво раслојавање језика имало последице по српску културу и наш национални идентитет?
„Био би то царски поклон свима који желе да униште српски језик и српски народ. Више од половине српског језичког простора налази се ван граница Србије. Тамо је управо новоштокавски ијекавски језички простор који је Вук узео за основицу и темељ српског језика. Близу девет милиона људи ван Србије говори српским језиком. Српским језиком говори се у Хрватској, БиХ и у Црној Гори. Изгубити тај широки језички простор значило би највећи могући губитак за српски језик и српски народ“.
Зашто се тек сада покреће питање српског језичког простора?
„Србохрватистика се нерадо изјашњавала о свему што је српско, поготово, кад је на делу цепање српског језичког простора, преотимање, присвајање и преименовање у друге језике. Понашала се као да се све то дешава негде на крају света, неком другом, туђем, а не српском језику.
Наша нова наука о језику, србистика, и српски писци желе да недвосмислено обележе границе српског језичког простора и недвосмислено одговоре на покушаје цепања и присвајања делова тог простора у Хрватској, БиХ и у Црној Гори. То се не сме прећутати, јер ће се на тај начин потврдити називи који су српском језику дали у другим земљама. Државне границе и називи тих земаља су једно, и подлежу вољи и праву сваког народа, али језик није исто што и држава. Тако је свуда у свету, тако мора бити и код нас, барем у српској науци о језику“.
Ми олако праштамо својатање нашег језика. Како би, рецимо, у поменутом случају реаговала Велика Британија?
„ Када енглески писци и лингвисти прихвате да енглески језик у Сједињеним Државама, Канади и Аустралији није енглески, него амерички, канадски и аустралијски, тада и српски писци и лингвисти могу прихватити да српски језик у Хрватској, Босни и Црној Гори није српски, него хрватски, бошњачки и црногорски. Али то Енглези никада неће прихватити! Тако и за српске писце и српску науку о језику постоји само српски језик у Хрватској, а не хрватски језик, само српски језик у БиХ, а не босански језик, само српски језик у Црној Гори, а не црногорски језик. То треба јасно рећи и читко написати. Да се зна шта је чије“.
Ипак, о овом проблему у Србији ретко проговарају чак и лингвисти?
„Ћутање о томе може се тумачити као одобравање, поред гласног одобравања којим су наши србохрватисти радо прихватали сва нова имена за српски језик, чак и назив БХС, скројен у Дејтону. То значи препуштати другима да чине, говоре и пишу о томе шта им је воља. Али, србохрватистика је мртва и треба је сахранити и склонити у неславну прошлост српске науке о језику. Обновљена србистика сада има историјску прилику и част да обнови и развије српску науку о језику на искључиво научним основама. У Србији нема више места за две науке и два различита става о питању јединства, целовитости и недељивости српског језичког простора. Данас, као и раније, српским језиком говори близу 20 милиона људи. У томе је величина, моћ, богатство и преимућство српског језика. Новонастале државе на језичком простору српског језика заградиле су се својим државним границама. Али то је узалудан посао. Језик нема граница. Он је с обе стране постојећих граница исти, један, јединствен и српски, без обзира на то како га тамо звали и шта с њиме чинили. То нису нови и други језици. То су само нови лажни називи за један једини српски језик. Од српског језика тамо се никако не могу направити нови језици, увођењем новоговара у Хрватској, употребом мало више турских речи у Босни, нити увођењем два нова слова у Вукову азбуку у Црној Гори. Нове језике стварају само векови, а не чиновници на папиру у политичким преким судовима српском језику. Па и кад тако напишу пресуду о укидању српског језика, она саму себе укида, јер је не могу написати друкчије него на српском језику“.
Извор: in4s.net
