Izaberite stranicu

У Русији, Украјини и Белорусији су завршене свечаности посвећене 1025-годишњем јубилеју Крштења Русије. Осам патријараха је допутовало на територију Руске Православне Цркве да обележи важан датум. Међу високим гостима био је и поглавар једне од најстаријих Цркава на свету – патријарх Александријски и целе Африке Теодор II. Своје утиске поделио је с нама у ексклузивном интервјуу за „Глас Русије“.
Његово Блаженство папа и патријарх Великог града Александрије, Либије, Пентапоља, целог Египта и целе Африке – отац отаца, пастир пастира, архијереј архијереја, тринаести апостол и судија Васељене… Патријарх Теодор II има много титула. Због веома богатог распореда свечаности интервју од поглавара Александријске Цркве успели смо да узмемо тек у возу којим је заједно с другим патријарсима и представницима светског Православља путовао историјском територијом свете Русије: из Москве за Кијев, а затим у Минск. „Ово путовање је на мене оставило веома дубок утисак и дирнуло ме је,“ – почео је своје казивање Теодор II:
„Својевремено сам присуствовао прослави хиљадугодишњице Крштења Русије, – наставио је он. – То је било 1988. године. Тада сам служио у Одеси, био сам архимандрит у подворју Александријске Православне Цркве при Московској патријаршији. Тада наш патријарх Партеније није могао да допутује и ја сам га представљао. Сећам се још тадашњег патријарха Пимена. Он је у то време већ био у колицима. Литургију је предводио блаженопочивши Антиохијски патријарх Игњатије. Добро се сећам да је дан тада био веома тмуран, на небо су се навукли облаци. И стекао сам утисак да време као да подсећа на страдања кроз кој је прошао руски народ, како би дошао до овог светлог дана хиљадугодишњице Крштења. А кад смо тада кренули у Кијев, почела је да пада једна од најјачих киша које сам икад видео. И Бог је изволео да 25 година касније допутујем на прославу 1025. годишњице, сад већ у својству патријарха Александријске Цркве.
Благодарим Богу и патријарху Кирилу, мом добром брату, за такву благонаклоност. И веома се надам да ћемо сви ми прославити још и 1050. годишњицу Крштења Русије.“
Свако мало патријарх Теодор по навици прелази на руски језик. За њега он, ако није матерњи, јесте вољени. О Русији и руском народу првојерарх Александријске Цркве може да говори сатима. То није ни чудно.
1980-их година дуго времена је био егзарх Александријске Патријаршије у Руској Православној Цркви с подворјем у Одеси. У годинама СССР нико није одвајао Русе и Украјинце. За нас је све то била Русија. И њој сам дао своје срце, смеје се александријски првојерарх:
„Још док сам студирао богословију на Солунском универзитету прочитао сам књигу о светом Серафиму Саровском. И седам година заредом сам се сваке вечери молио светом Серафиму да ми пружи прилику да упознам Руску земљу. И од тада сам увек говорио да моје срце од тог тренутка и заувек припада Русији. Бог ме је напокон услишио и читавих 10 година сам провео у Одеси. У то време сам учио руски језик, нисам могао чак ни да помислим да ће цео свет данас говорити руски, да ће то постати језик од светског значаја. Веома сам захвалан Русији и Русима на томе што сам управо овде много сазнао и научио много тога што ми данас помаже у мом патријарашком служењу.“
Ево, већ 9 година Теодор IIје на челу катедре Александријске Цркве, једне од најстаријих на свету. А пре тога је неколико година предводио православне мисије у Камеруну, Зимбабвеу, Мозамбику, Боцвани и Анголи. Мисионар, поштовалац уметности и чувар православне традиције и источне духовности, патријарх Теодор II данас велике наде полаже у Русију и Руску Православну Цркву:
„Радујем се што је међу древним патријаршијама наша вероватно једина с којом је Русија увек била у блиским и пријатељским односима. Захвалан сам патријарху Кирилу који је изволео да у Русију упути неколико младића из Африке како би се они овде школовали и научили руски језик. Увек ми је пријатно кад у афричким земљама сретнем председника или премијер-министра с којим могу да разговарам на руском језику. Зато што су многи од њих стекли обаразовање у Русији.“
Овај долазак Теодора II на територију Руске Православне Цркве на прославу свечаности у част 1025. годишњице Крштења Русије пао је у време које није нимало једноставно, како за афрички континент, тако и за Блискоисточни регион. Јачање радикалног ислама приморава православце да напуштају територију на којој је некад настало хришћанство:
„У Египту смо ми, представници Александријске патријаршије, најмалобројнија заједница у земљи. У Египту данас велики значај им Коптска црква – њени следбеници броје око 15 милиона. Данас моје срце тугује, јер су у Египту пре неколико дана поново избили немири. Фанатични конзервативни муслимани који се придржавају строго исламског режима, сукобили су се с онима који се, да тако кажем, залажу за савремени начин живота. На основу честих разговора с људима схватио сам да „Муслиманска браћа“ немају ни могућности, ни жеље да учине нешто добро за свој народ. Јер, они не делују на општу добробит, већ се боре за своје интересе. Притом, наравно, треба истаћи да ни патријаршију, ни мене лично никад нико није дирао. Према нама се опходе с поштовњем. Сви нас знају, за нас кажу да смо „Грци“ и не осећамо никакву агресију од стране муслимана. Увече често излазим да прошетам градским улицама једноставно у подраснику и само с бројаницама у рукама. И обични муслимани ме често позивају у госте.“
По речима поглавара Александријске Цркве, одмах након повратка у Египат он намерава да се сретне с муслиманским шеиком и поглаварем Коптске Цркве. Теодор II је уверен да ће духовни лидери заједнички успети да смисле како спречити крвопролиће у земљи.

Извор: Православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This