Izaberite stranicu

Необичне животне приче: Као младић је отишао у Совјетски Савез да постане диригент, а сада смо га затекли у посети Београду као свештеника који брине о Србима у Сантијаго де Чилеу.

Неки људи су у стању да кроз само један живот прођу као кроз девет мачијих. То су они који кроз сва животна искушења пролазе као кроз питања која им помажу да нађу пут ка правом одговору.
Тако макар изгледа када слушамо животну причу Душана Михајловића, човека који је у свој несвакидашњи „си-ви“ (како се данас помодно „изговара“ некадашњи термин „биографија“, који је, руку на срце такође страни) уписао звање диригента, прецизније, магистра музике са престижног руског универзитета, преводиоца, сликара, како би садашњи део каријере, у зрелом добру, дочекао као свештеник Српске православне цркве, и то у парохији у Сантијаго де Чилеу, главном граду истоимене латиноамеричке државе.
Прича овог човека почиње на студијама у Москви, где је од 1986. до 1992. године паралелно студирао хармонику и дириговање. Био је студент Руске академије музике „Гњесиних“, једине која може да се мери са Московским конзерваторијумом, а познато је да се са ове две велике институције тешко пореди било која у свету.
– У тадашњем СССР, у Москви, радио сам као диригент до 1994. године, и основао сам Словенски симфонијски оркестар који је достизао и до 104 музичара у ансамблу. Са 25 година био сам менаџер и диригент првог комерцијалног симфонијског оркестра који је постојао на тлу СССР. Дакле, није нам помагала држава, већ смо успевали да опстанемо од спонзора и на комерцијалан начин. То је било необично време, када је, на пример, један од концерата преносила ондашња телевизија, а ја знам да нас слушају на оном делу планете где сунце излази, али и на ономе где залази. Русија заиста јесте велика земља.
[pullquote]ПУТЕШЕСТВИЈА
У међувремену, отац Душан Михајловић морао је да се бави и сасвим световним пословима, како би прехранио породицу. Тако је, пре неколико година, у Београду, био и директор руске фирме „Бестком“ која се бавила продајом и инсталирањем апарата за електронско плаћање, а када је стигао у Сантијаго, осим свештеничких послова, да би опстао, радио је и у ондашњој Сити банци као службеник.[/pullquote]
Михајловић се после тог искуства враћа у домовину и од 1996. године постаје диригент Српског народног позоришта у Новом Саду, а од 2001. до 2004. је у два наврата и директор Опере ове институције културе.
– Када сам напустио Нови Сад, током 2005. и 2006. године провео сам неколико месеци на Светој Гори. Обишао сам све манастире који тамо постоје, али сам се најдуже задржао у Ватопеду. Тај период оставио је веома дубок траг на мене.
Стицајем околности Михајловић се враћа са пута и чека га нови позив да оде у Русију, овог пута у Самару. Тамо почиње да студира Теолошки факултет, који је завршио 2011. године. У међувремену упознаје и жену свог живота, Елину са којом се венчао 2008. године. Она је православна Јерменка, рођена у Бакуу, у Азербејџану, иначе је лингвиста и експерт за руски језик. Са њом има двоје деце, и она га од тада прати на његовим чудним путевима.
Да то не би било све, Михајловић је рукоположен за свештеника Српске православне цркве 24. марта 2012. године, а тада се увелико одлучио на мисионарски посао – кренуо је у Сантијаго, главни град Чилеа, како би окупио наше исељенике и оформио парохију.
– То није лако, ми у том граду немамо своју цркву, па сам морао од почетка – наставља Михајловић. – Основао сам са нашим исељеницима парохију која носи име Светог владике Николаја Велимировића, а надам се да ћемо направити и цркву. Тренутно служим у цркви Антиохијског патријархата, то је храм који припада православним Сиријцима, Арапима и Палестинцима.
Сасвим природно, крајем разговора о овој необичној каријери, или је боље рећи животном путу, имамо потребу да чујемо и животну филозофију Душана Михајловића, причу о томе шта га је нагонило на овакве дуге и различите путеве.
– Водио сам се духовним начелима – закључује отац Душан Михајловић. – Годинама сам кроз разне потраге тражио истину – а све одговоре сам нашао у православном хришћанству. Русија и живот у њој су ми делимично помогли, али умногоме и наше, изворно православље. Света Гора ми је дала базу и основ кроз који се крећем све ове године. Она ми је била школа православног аскетизма – и светогорска и светоотачка.

Извор: Вечерње новости

Pin It on Pinterest

Share This