Izaberite stranicu

Имао персијски цар прелепог коња. Кад је тог коња видео један од најбогатијих људи у царству решио је да га се домогне по било коју цену. Нудио је цару злато, драго камење, камиле, али цар није хтео ни да чује.

Богаташ је онда решио да коња узме на превару. Знао је да цар свако јутро иде на јахање, па се прерушио у бедног просјака, легао на сред пута и чекао. Цар је био добар човек, племенитог срца. Чим је угледао невољника на путу, сјахао је с коња и пришао да види да ли је том несрећнику потребна помоћ.

– Помагајте! – завапио је изнемоглим гласом лажни просјак.

– Данима гладујем, не могу више ни да ходам.

Цар је гладног просјака пажљиво подигао и попео га на коња.

Чим је био на коњу богаташ је брзо збацио просјачки плашт, повукао узде и натерао коња у галоп. Цар је потрчао за њим вичући да стане. Кад је неваљали богаташ довољно далеко одмакао, застао је и окренуо се.

– Украо си ми коња – викао је цар – само те једно молим!

– Шта? – упитао је богаташ.

– Да никоме не кажеш како си дошао до коња.

– Зашто?

– Ако људи чују о твојој превари, може се десити да једног дана нико не застане да помогне некоме ко лежи насред улице и заиста умире.

Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 2/2013.

Pin It on Pinterest

Share This