Ове године наш народ и наша Црква прослављају изузетан јубилеј. Навршава се миленијум (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, хришћанског владара средњовјековне Зете. Толико дуго памћење, толико трајање спомена и култа, овог краља мученика, свједочи о древном постојању наше колективне, хришћанске свијести. Иако Свети Јован Владимир није наш први познати владар, нити је први међу владарима овога народа који је исповједао хришћанску вјеру, ипак, по много чему, за његово вријеме везујемо своје почетке.
Његовом историјском појавом ми значајно улазимо у међународне токове политичких и културних збивања, на Балкану, а и шире. Прије свега није занемарљиво његово учешће у турбулентним, а веома важним догађајима с краја 10. и почетка 11. вијека, везаним за сукоб цара Самуила са Византијом. Љубав између Јована и Самуилове кћери Косаре (Теодоре), као и трагично страдање Светога краља у Преспи, представљају, сами по себи, потресне емотивне моменте, са снажном моралном поруком, који су се дубоко урезали у народно памћење. Али више од тога, хришћански култ, и молитвено сјећање на свијетли лик овог мученика Христовог, раширили су спомен на Јованово име међу свим балканским народима, далеко изван Зете. Нарочито од 13. вјека, па надаље, ничу храмови, сликају се фреске и иконе, пишу се богослужбени текстови, инспирисани ликом Светог Јована Владимира. Од српских крајева, преко данашње Албаније, до Бугарске и Грчке.
Мало је тема и личности које је изродио наш народ, и које су оволико историјски рано, а тако брзо и убједљиво, прихваћене као универзална вриједност од свих околних народа. Чак бисмо могли тврдити да до данас нема много заједничких именитеља за цио хришћански Балкан који су изникли на овом простору, а који обједињују све овдашње државе и народе тако јасно и тако непобитно као што су то живот и дјело Светог Јована Владимира.
Свети владар
Појава владара-светаца је један посебан феномен хришћанске историје, потпуно нов и другачији од древног обичаја дивинизације царева у Египту и Старом Риму. Онолико колико је хришћанство другачија и нова вјера у односу на многобожачке религије, толико су и владари са ореолима, нешто сасвим различито у односу на обожавање монарха у старом свијету. Цареви су у прва три вијека трајања Цркве били синоним за прогон хришћана, симбол библијског Антихриста, противници Бога. Међутим, од времена цара Константина, па све до скоро, владари постају заштитници Цркве и чувари праве вјере. У десетом вијеку наилазимо и на појаву хришћанских владара мученика за вјеру.
Најприје су то били они владари који су као чисте душе постајали жртве дворских интрига и борби за престо. Касније, међу њима су и они који су своје животе полагали у одбрану народа од нехришћанских освајача. Свети Вацлав Чешки спада у оне прве. Убио га је, на превару, рођени брат како би се докопао владарског трона. Вацлав је страдао као већ омиљен у народу, примјер побожности, бриге за немоћне, вјерујући владар. Он је испунио ону јеванђелску заповјест о томе да “ко хоће да буде први, нека буде слуга свима , као и онај мотив наликовања Христу по коме “Добри Пастир живот свој полаже за овце своје.
Управо је лик Светог Вацлава постао надахнуће, сто година касније, за однос према власти који је имао Свети Јован Владимир. За мјерила овога свијета, он је “лудо и “наивно своју круну и своју главу уступио другоме. А све се то десило управо зато што овом владару није било најважније да сачува власт по сваку цијену, колико да се, ни по коју цијену, не одвоји од Бога. Љубав према Богу, љубав према љубљеној Косари, то је зетском кнезу било важније од очувања власти и трона. Земаљски поражен, а духовно уздигнут, као ниједан владар са ових простора, прије њега.
И тако, са јачањем словенских држава, са увећањем њиховог броја, растао је и број оних владара који су и са те узвишене друштвене позиције свједочили јеванђелску смјерност и унижење пред другима. За Светим Јованом Владимиром сљедовао је Свети Стефан Дечански, а за овим Свети Лазар Косовски… и бројни други наши владаоци.
Свебалкански краљ
Величина подвига овог владара, чији политички утицај није био превелики, огледа се у томе штога сви балкански народи данас доживљавају као свога. Све балканске државе имају основа да његов лик и дјело
сматрају сопственом културном баштином. А управо то је занимљиво и инспиративно мјесто. Умјесто да се сада свађамо чији је он заправо, боље би било да признамо да припада свима подједнако. И да коначно, вјековно завађени балкански народи, добију једног заједничког објединитеља. Јер, толико смо сви на њега били заборавили да нико нема права да га сматра искључиво и само својим.
Прије 1000 година, овај владар је владао једном мањом територијом, као византијски вазал. Данас, као онај који је посвједочио своју љубав и саможртвеност, има ауторитет да се јави као владар и вођа свих. Онај који је први у љубави, њега сви воле и за њим сви иду. Црна Гора му гради велелепни храм; Албанија, Македонија и Света Гора чувају његове мошти; Бугарска и Србија чувају бројне цркве, иконе, фреске и књижевна дјела посвећена Светом Јовану…
А кад кажемо да смо на њега били заборавили, мислим на огромно стваралачко благо које је настало инспирисано његовом личношћу и његовим временом, у периоду од средњег вијека па до почетка двадесетог. О том благу, до скора, већина људи готово ништа није знала. Срби, Хрвати, Бугари, Грци, Албанци…. писали су о његовом животу, о ванвременој љубави између њега и Косаре, о чудима и поштовању народа, који су израсли са његовог гроба.
Православна Митрополија Црногорско-приморска покренула је обимну едицију свих дјела (историчарских расправа, теолошких и лингвистичких есеја, археолошких проналазака, приповјетки, драма, поема…) који су до сада написани о Светом зетском краљу. До краја године планирано је да из штампе изађе седам томова ове литературе. Како која књига излази, постаје нам јасно колико смо на њега заборавили, и колико нијесмо знали оно што су наши преци и претходници доживљавали као Светињу. Од 15. до 17. септембра у Бару је одржан респектабилан међународни научни скуп “Свети Јован Владимир кроз вјекове”, као уверитира за велико црквено-народно сабрање, поводом освећења храма у Бару.
Храм
И ето, баш је тај храм, ток и трајање његове изградње, труд и средства која су у њега уложена, народна чекања и очекивања…. све је то израз и круна хиљадугодишње љубави, која извире из личности Светог Јована Владимира. То је дар и жртва, којом ми одговарамо на његову љубав, на Божију љубав из које све проистиче. То је и наше извињење и тражење опроста, од Светог владара, на то што смо га, у једном моменту, заборавили.
Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, биће, ако Бог да, освећен 25. септембра, у недјељу. Богослужењем ће началствовати патријарх Јерусалима, уз саслужење представника свих православних помјесних цркава. Јерусалимски патријарх први пут стиже у Црну Гору. Први пут од када постоји Црна Гора. Први пут од када је, прије двије хиљаде година основана прва Христова црква у Светом граду. Тога дана у Бару, символички ће се спојити 1000 година од живота и мученичке смрти Светога Јована, са 2000 година Цркве у Јерусалиму. Са 3000 година од времена цара Давида, такође светог владара, грешног човјека, Божијег човјека, онога по коме Јерусалим носи назив и “Давидов град. Он се, као и Јован Владимир, носио са муком властољубља и жртвовања земаљских блага за она небеска.
То су већ три миленијума. Све ће се то сабрати у један Свети догађај, у један град Бар. Све је то, већ одавно, упркос толиким вјековима, само једна иста прича. Прича о љубави. Љубави која траје хиљадама година.
Извор: Дан
