Izaberite stranicu

Већина никшићких професора који су прије тачно деценију добили отказе због одбране српског језика и даље немају радни ангажман. Ријетки су они који су нашли запослење, а професор Ратко Шкулетић се замонашио.
Због одлуке о преименовању српског језика и књижевности у метерњи језик у наставним програмима и плановима школства у Црној Гори, прије десет година без посла у просвјети остало је 26 наставника и професора из неколико никшићких основних и средњих школа, као и њихов колега из Херцег Новог. Нико од њих до данас није промијенио став јер, како наводе наши саговорници, нијесу били нити ће бити спремни да пристану на „на лаж, обману и потирање идентитета”. Истина, казао је професор Веселин Матовић, било је тешко оставити се дневника, али је то био једини начин да барем покушају упозорити иа погубност одлуке ресорног министарства и тадашњег министра просвјете Слободана Бацковића. Бацковић и његов ресор 2004. године донијели су одлуку да се наставни предмет српски језик и књижевност преименују у матерњи.
Обично нас данас питају гдје смо, како смо, јесмо ли се запослили, јесмо ли се покајали и да ли је имало смисла то што смо тада учинили. Наравно да се нијесмо покајали, а нијесмо се, углавном, ни запослили. Наш циљ је имао дубоког смисла и сви ми бисмо исто то и данас урадили. Питају нас колика је била наша жртва, а ми им кажемо да је била мала у односу на оно што смо бранили и у односу на силу против које смо устали, прича за „Дан” Матовић.
Скоро нико од 27 отпуштених професора није успио да пронађе адекватан посао.
Нажалост, двоје је преминуло, професор Вуко Велаш из Херцег Новог и професорица Станка Никчевић из Никшића.
Професор Ратко Шкулетић се замонашио, један професор је постао угледни свештеник у Никшићу, што је дар и благослов божији. Троје је нашло запослење у Србији, три колегинице су се пријевремено пензионисале, ја сам однедавно, захваљујући неким добрим људима, нашао пристојно запослење. Један колега је наставио своју мисију у подучавању дјеце и омладине о српском језику, али у Албанији, док су сви остали и дан-данас без запослења. Заправо, неколико њих с времена на вријеме раде послове неадекватне струци, а неки свих ових десет година нијесу примили ниједну плату, казао је Матовић. Матовић истиче да их често питају и да ли су издани, препуштени сами себи и без подршке.
Нико нас није издао, подржавају нас они од којих смо и очекивали подршку и помажу нам оии који сматрају да нам треба помоћ. Савјест нам је мирна, а није наше да судимо о томе како се ко понио према томе чину. Сматрамо да смо урадили само оно што смо били дужни, па према томе нико нам ништа и не дугује, истиче Матовић.
Од укупног броја оних који су у септембру 2004. године добили отказе, 10 су наставници и професори српског језика. Међу осталим има економиста, инжењера, професора математике, биолгије, физике, те и филозофије попут Миодрага Тодоровића. Он је након седаманаест година дружења са ђацима морао одложизи дневник, али не зато што га је неко на то приморао, већ зато што је у тадашњој ситуацији требало да ураде и сви остали просвјетни радници у Црној Гори, тврди Матовић.
Након отказа никшићки професори су основали Актив наставника и професора српског језика. У оквиру тог удружења већ годинама из штампе излази часопис „Слово”. У њему и данас сви они који су одњеговани у гнијезду праве вјере и традиције могу научити доста о српском језику. Тиме отпуштени просвјетни радници из Никшића ипак нијесу прекинули своју мисију.
Због борбе за истину у својој држави су награђени отказима, али су признања стизала из окружења. Актив наставника и професора српског језика из Никшића за врхунска остварења у истраживању нмационалне културе и педагошке баштине, у новембру 2005. године добио је Вукову повељу, једно од престижних признања у Србији.
Протестовали са ђацима и студентима
У једном тренутку након отказа покушали су своје право да остваре пред судовима, али безуспјешно. Своје тужбе због отказа против Министарства просвјете базирали су на тадашњем уставу у којем је прецизирано да је „српски језик ијекавског изговора у службеној употреби у Црној Гори”.
Против преименовања имена језика у наставним предметима те 2004. године заједно са групом наставника и професора устали су и њихови бројни ђаци, као и студенти са Филозофског факултета у Никшићу. Протести, које су чиниле непрегледне колоне оних који су покушавали од власти да одбране српски језик, мјесецима су се одржавали у граду подно Требјесе. Ипак, и то је било безуспјешно јер је очигледно било да се идеја коју су годинама прије тога прокламовали појединци морала како тако спровести у дјело.
Дневник замијенио свештеничком одором
Свештеник Миодраг ТодоровићПоследњих скоро девет година Миодраг Тодоровић замијенио је школски дневник свештеничком одором и старјешина је Саборног храма Св. Василија Острошког у Никшићу.
Човјек не смије да пристане на нешто што му узима слободу, не смије да пристане на лаж. То што сам тада изгубио посао не сматрам као губитак, већ као божији благослов. Богу хвала што ми је дао снаге да превазиђем то искушење, казао је јереј Тодоровић.
На питање да ли би се поново вратио да ради у просвјети каже да би то зависило од околности.
Без обзира на све ни данас, као што нијесам ни тада, не бих могао прихватити да лажем и варам своје ђаке. Тада сам изгубио хљеб, али нијесам као ни остале моје колеге, изгубио срце и душу, што је много важније од свих материјалних добара закључио је јереј Тодоровић.

Биљана Брашњо

Извор: Дан

Фото: srbel.net; novosti.rs

Pin It on Pinterest

Share This