Izaberite stranicu

Џомићева књига

(Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, Црква и држава у Црној Гори, ,,Светигора“, Цетиње, ,,Октоих“, Подгорица, ,,Штампар Макарије“, Београд, 2013.г., стр. 413)

,,Црква и држава у Црној Гори“, књига аутора протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, објављена је са циљем – како то и аутор у уводу ове књиге каже – ,,да првенствено носиоцу законодавне иницијативе, али и другима помогне у изналажењу правних решења у духу савремених цивилизацијских и правних тековина“ (стр. 14). (Ријеч је, наиме, о чињеници да Скупштина Црне Горе има обавезу да, у складу са међународноправним актима о људским правима и Уставом Црне Горе, донесе нови Закон о правном положају цркава и вјерских заједница.)

Књига је структурисана у следеће тематско-композиционе цјелине:

  1. Увод,
    2. Уставни системи односа државе и цркава и вјерских заједница у модерној државности,
    3. Вјероисповијести, Црква, вјерске заједнице и држава кроз историју модерне црногорске државности,
    4. Правни положај цркава и вјерских заједница у окружењу Црне Горе,
    5. Правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори, и
    6. Закључак.

Аутор је у овој књизи успио да расвијетли све битне аспекте односа између Цркве и вјерских заједница и државе Црне Горе у временском интервалу од друге половине 19. вијека до данас. У првом поглављу књиге пажња је усмјерена на разјашњење различитих уставних система регулисања односа државе и Цркве у уставно-правној историји европских држава. Минуциозном анализом аутор показује да су се у модерној европској државности диференцирале три врсте тих односа, и то: систем државне цркве или вјерске заједнице, систем признатих цркава и вјерских заједница и систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе.

Друго поглавље разматра положај цркава и вјерских заједница ,,кроз историју модерне црногорске државности“, тј. у периоду од 1855. до 2013. године. Ово поглавље је подијељено на три потпоглавља у којима аутор анализира област сложених односа између цркава и вјерских заједница и државе на простору на коме се данас налази Црна Гора, и то: у раздобљу од 1855. до 1921. године (стр. 55-113), потом у периоду од 1921. до 1946. године (стр. 113-141) и, најзад, у времену од 1946. до 2013. године (стр. 141-150). Уочавајући три периода у историји државног законодавства о правном положају цркава и вјерских заједница у Црној Гори, аутор констатује да је у првом периоду од 1855. до 1921. године примјењиван систем државне цркве, у другом периоду (након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1921. до 1946. године) примјењиван је систем признатих цркава и вјерских заједница, док се у трећем периоду (од 1946. до данас) примјењује систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе.

Анализирајући однос између цркава и вјерских заједница и државе у периоду од 1855. до 1921. године, Џомић је успио да расвијетли једно важно и до данас актуелно питање – које је било и до наших дана остало предмет спорова између историчара различитих политичких и идеолошких усмјерења – питање канонско-правног статуса Митрополије црногорско-приморске. Џомић најприје указује на непримјерен утицај државне власти на унутрашња црквена питања исказан кроз одредбе Устава Светога Синода у Књажевини Црној Гори из 1903. године. Овај законодавни акт, за који аутор с правом тврди да „има озбиљан проблем са надлежношћу с обзиром да је донијет од ненадлежног органа“ (стр. 64), почиње одредбом која констатује „аутокефални статус“ православне Митрополије коју су сачињавале двије епархије – Архиепископија цетињска и Епархија захумско-расијска. Коментаришући ову одредбу, Џомић наглашава да она представља „врхунац у потпуно погрешном увјерењу, које је дуго година владало услед опчињености државним суверенитетом, да се државни суверенитет обавезно огледа и у постојању аутокефалне (независне) црквене организације“ (стр. 61). Бесмисленост такве тезе најбоље се огледа у свјетлости чињенице, на коју Џомић указује, да ако би ова теза била прихватљива онда, „имајући у виду унутрашњу црквену организацију римокатоличке вјероисповијести, ниједна држава у којој већинско становништво припада римокатоличкој вјероисповијести не би имала пуни суверенитет“ (стр. 61), осим Државе Ватиканског Града (која би могла да испуни тај услов). Стога Џомић закључује да, са канонске тачке гледишта, наведена констатација у Уставу Светог Синода о ,,аутокефалности“ православне Митрополије нема канонског основа и самим тим је за Цркву непостојећа.

Одредбе о аутокефалности православне Цркве у Црној Гори поновљене су и у октроисаном Уставу за Књажевину Црну Гору из 1905. године. И ове одредбе (које већ деценијама уназад представљају предмет спорења због тумачења на идеолошко-политички, а не на научно и црквено утемељен начин) су такође – како аутор тачно констатује – ,,канонски неутемељене и еклисиолошки непостојеће без обзира на уставну формулацију“ (стр. 66). Једноставно – законодавство књаза Николе о православној вјероисповијести у Црној Гори није могло произвести канонско-правна дејства, истиче Џомић и закључује да су одлуке свјетовних власти биле пуноважне и производиле су правна дејства само у случајевима када су њима потврђиване и признаване раније донесене црквене одлуке на помјесном и васељенско-црквеном нивоу. Аутор наводи сијасет необоривих доказа у прилог тврдњи да Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Њена несамосталност, како  аутор добро примјећује, најбоље се огледа ,,у њеној огромној зависности од свјетовних владара – књажева Данила и Николе Петровића“, чија је воља била ,,не само изнад сваког земаљског закона и црногорског обичаја него и изнад сваке црквене и канонске норме“ (стр. 89).

Џомић указује и на чињеницу да краљ Никола и његова Влада у егзилу нијесу имали ништа против чина обнављања Пећке Патријаршије, што се види и из ,,Гласа Црногорца“, службеног органа Владе Краљевине Црне Горе у егзилу, од 24. септембра 1920. године. Он такође аргументовано побија тврдње црногорских идеолога да је краљ Александар Карађорђевић укинуо ,,Црногорску православну цркву“, показујући да је таква тврдња бесмислена из једноставног разлога што ,,духовна институција под таквим називом никада није постојала у Црној Гори“ (стр. 94). Постојала је само Цетињска, односно Црногорска митрополија која је у обновљену Пећку Патријаршију и новостворену државу ушла са пуним духовно-црквеним и правним субјективитетом, који је задржала до данас.

Треће поглавље ове студије је посвећено разматрању правног положаја цркава и вјерских заједница у окружењу Црне Горе, конкретно у Републици Србији, Републици Словенији, Републици Хрватској, Бившој југословенској републици Македонији и Босни и Херцеговини.

У четвртом поглављу аутор систематски приказује и критички разматра положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас. У разматрању ове проблематике аутор полази од чињенице да је у Црној Гори већ скоро четири деценије на снази социјалистички Закон о правном положају цркава и вјерских заједница из 1977. године. Све бивше југословенске републике су, након распада социјалистичке Југославије и стицања независности, усвојиле нове законе о правном положају цркава и вјерских заједница. Једино Црна Гора не уочава потребу за новим законодавством у тој области.

Говорећи о Уставу Црне Горе из 2007. године аутор наглашава да одредбама тог устава није уведена подјела на традиционалне цркве и вјерске заједнице са једне и конфесионалне заједнице са друге стране. Осим тога, ,,игнорисана је историјска улога традиционалних цркава и вјерских заједница у историји, култури, образовању и државности Црне Горе“ (стр. 250). Аутор истиче и чињеницу да се уставотворац ,,није одлучио за систем кооперативне одвојености цркава и вјерских заједница од државе“ (стр. 250), што је супротно пракси већине европских држава које теже сарадњи са духовним институцијама различитих вјероисповијести на њиховом простору. У Црној Гори је у том погледу, како оцјењује аутор, учињен корак уназад кроз примјену система стриктне одвојености цркава и вјерских заједница од државе, јер је Устав Републике Црне Горе из 1992. године имао више елемената система кооперативне одвојености цркава и вјерских заједница од државе од Устава Црне Горе из 2007. године.

Аутор указује и на непостојање званичне стратегије Владе Црне Горе о односима са црквама и вјерским заједницама, а као најспорније у свеукупним односима државе са црквама и вјерским заједницама у Црној Гори апострофира питање положаја Митрополије и епархија Српске православне цркве, које имају канонско утемељење, легитимитет и признање и континуитет правног субјективитета, и тзв. „Црногорске православне цркве“, коју је, „мимо свих канонских прописа Православне Цркве, 2000. године основала група грађана“ (стр. 316). Аутор показује и како су се поједини носиоци највиших државних и политичких функција у Црној Гори директно мијешали у унутрашња питања православне вјероисповијести и канонске Цркве, што је у секуларним државама незамисливо.

Анализирајући законе који се у појединим сегментима, мање или више, тичу слободе вјероисповијести и правног положаја цркава и вјерских заједница, аутор закључује да „законодавство Црне Горе није принципијелно нормирано када су у питању цркве и вјерске заједнице“ (стр. 378), те да се кроз његове одредбе јасно уочава да је сарадња државних органа са црквама и вјерским заједницама на минималном нивоу.

У закључним разматрањима аутор посебно наглашава чињеницу да је Влада Црне Горе потписала три уговора: са једном црквом (римокатоличком) и двије вјерске заједнице (исламском и јеврејском), а да још није усвојен нови Закон о правном положају цркава и вјерских заједница који би представљао правни основ за закључивање таквих уговора. Аутор истиче да је посебно забрињавајућа чињеница у погледу условљавања представника цркава и вјерских заједница од стране представника законодавне и извршне власти која се темеље на промјени унутрашњег вјерског устројства и идентитета, и то првенствено Митрополије и епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори као „услова“ за потписивање уговора којим би се регулисали међусобни односи те Цркве и држав.

Упоређујући овдашњи правни модел регулисања односа између цркава и вјерских заједница и државе са моделима у савременим европским државама и земљама у окружењу, аутор констатује да он није квалитетан и принципијелан, те да је неопходно приступити његовој систематској и квалитативној промјени.

На основу свега казанога о овој књизи може се закључити да је ријеч о свеобухватној студији о односима цркве и државе на простору Црне Горе која ће свакако бити незаобилазна литература свим будућим истраживачима ове проблематике. Писана лаганим, не претјерано научним језиком и стилом, она је прилагођена и доступна не само научном, већ и ширем кругу читалачке публике заинтересоване за питања историје и правног положаја цркава и вјерских заједница у Црној Гори у периоду од 1855. године до данас.

Др Будимир Алексић

Pin It on Pinterest

Share This