Izaberite stranicu

Не догађа се често ни у Подгорици нити у другим градовима Црне Горе да нека бројно велика група грађана поднесе заједничку иницијативу за изградњу једног објекта. Секретаријати за урбанизам и планери урбанисти већ су навикли на монотонију индивидуалних захтјева, који показују да свијест о општем добру и јавном интересу споро сазријева. Зато је иницијатива грађана Коника и њему сусједних насеља Старог аеродрома и Врела рибничких да се на простору старе пијаце изгради Црква Светог ВасИлија Острошког, сасвим неуобичајена и освјежавајућа. Иницијативу коју је, уз захтјев за уступање земљишта, прије неколико дана Главном граду званично доставила Митрополија црногорско-приморска (Црквена општина Подгорица), потписало је чак 6500 грађана који живе у овом дијелу града, припадника свих вјероисповијести, не само православне. Иницијатива је усклађена са Детаљним урбанистичким планом “Коник – санациони план, којим је у зони Е, на урбанистичкој парцели 265, предвиђена изградња вјерског објекга. Стара пијаца више није у функцији, а у њеној непосредној близини већ неколико мјесеци ради савремена тржница.

Ова иницијатива занимљива је из више разлога, од којих ћемо навести неколико најважнијих.

Прво, број потписника је невјероватно велик и чини више од 20% од укупног броја становника планске једшшце “Коник” (насеља Коник, Стари аеродром и Врела рибничка). Ако се има у виду да је према попису из 2011. године број домаћинстава у овој планској јединици био 8526 (близу 30.000 становника), произлази да је, у просјеку, на сваких 20 домаћинстава иницијативу потписало њих 15.

Друго, оваквом иницијативом се у пракси потврђује основаност урбанистичке нормативистике која препознаје потребу изградње храмова са обавезним пратећим садржајима у свим градским центрима са већим гравитационим залеђем (30 50 хиљада становника). Ако претпоставимо да број. потписника иницијативе индикује и потенцијални број корисника унутар гравитационог подручја, а имајући у виду плански норматив од 0,3 до 0,5м2 по кориснику, закључујемо да је урбанистичка парцела бр. 256, зона Е, димензионисана оптимално (око 2500м2), што је у данашњим плановима риједак и срећан случај. Исто не бисмо могли да тврдимо и за ДУП-ом предвиђену изграђеност, која би у односу на исказане и нормиране потребе православних цркава у земљама региона (око 0,10м2 по становнику гравитационог подручја парохијске општине), могла бити и знатно већа.

Треће, иницијатива је афирмативног карактера. Грађани се овај пут не противе изградњи или рушењу неког објекта, што су у новијој прошлости града чинили у више наврата. Познате су оштре реакције и негодовања у случајевима рушења биоскопа “Култура, реконструкције Хотела “Црна Гора, покушаја градње вишеспратнице “Максим поред зграде “Симпо, изградње пословног солитера уз Хотел “Подгорица… Није, међутим, забиљежено да су грађани Подгорице икада у оволиком броју били ЗА изградњу једног објекта.

Четврто, иницијатива долази из дијела града који је синоним за сироманггво, сегрегацију и неуређеност; од становника једног радничког насеља које је средином 80их година прошлог вијека, у анкети спроведеној међу грађанима тадашњег Титограда, проглашено за најнепожељније за живот од свих насеља у граду. Парадоксално, испоставља се да су данас управо житељи Коника, Старог аеродрома и Врела рибничких, протагонисти најорганизованијег покушаја јавне партиципације у области планирања и изградње града, а познато је да је партиципација кључна вриједност без које се урбани развој у земљама развијене демократије не може замислити, и коју планска легислатива у Црној Гори посљедњих година стидљиво и неспретно покушава да усвоји.

Пето, јасно је да грађани Коника, Старог аеродрома и Врела рибничких на овај начин не исказују само потребу за духовним садржајима, већ посредно и жељу да остваре више права на град. Одсуство или недовољна концентрација централних функција упадљива је карактеристика већине приградских насеља Подгорице, што резултира мањком урбанитета, ограниченим могућностима за сусрет и комуникацију, и уопште за било какав вид друштвене интеракције.

Шесто, имајући у виду структуру урбаних функција у непосредном окружењу (објекти породичног становања, Дом здравља, Основна школа “Марко Миљанов, Споменик родољубима стријељаним на Врелима рибничким, угоститељски и пословни објекти, трговинске и занатске радње), иницијатива за изградњу храма на мјесту старе пијаце, у програмском смислу дјелује сасвим оправдана. Њоме се отвара прилика за успостављање препознатљиве физиономије центра насеља, не само у садржајном – програмском, већ и у архитектонском обликовном смислу.

Главни град је у више наврата показао разумијевање за очување и његовање вјерских и културних потреба различитих конфесија и вјерских група. У јулу 2013. године, уз сагласност Владе Црне Го-
ре, такође у захвату ДУП-а “Коник санациони план (УП 172, Зона Д), Мешихату Исламске заједнице додијељено је земљиште површине 3563 квадрата за изградњу џамије, без накнаде, са уплаћеном накнадом за комунално опремање грађевинског земљишта. Исте године, такође уз сагласност Владе и без надокнаде, парцелаје, додијељена и Јеврејској заједници Црне Горе, која је недавно затражила издавање урбанистичкотехничких услова за изградњу синагоге и културног центра испод брда Љубовић. Поред наведених, парцеле су повремено дароване и другим вјерским заједницама.

Овакви и слични примјери све су чешћи и у међународној пракси. Тако је 2004. године у Хавани, недалеко од трга Сан Франциска, заслугом Фидела Кастра и донацијом народа Кубе, обновљена и дограђена грчка православна црква посвећена Светом Николи. У сјећање на тај догађај, спољни зид цркве украшен је мозаиком на коме је приказан Кастро који предаје кључеве храма васељенском патријарху Вартоломеју. Занимљив је и примјер града Ријеке, у коме је 2013. године, уз подршку локалних и државних власти, завршена изградња Исламског центра са једном од најљепших савремених џамија у Европи, саграђеној по идејном рјешењу академског вајара Душана Џамоње. Овај догађај, промовисао је град Ријеку у мјесто мултикулуралног, мултирелигијског и мултинационалног склада, препознатљиво у европским оквирима. У случају цркве на Конику, урбанисти су свој став исказали кроз детаљни план. Грађани су га прихватили и оснажили својом масовном иницијативом. Ако је судити према досадашњем искуству, треба очекивати да и Главни град настави са досадашњом добром праксом. Сва је прилика да ће на ред брзо доћи архитекте, пред које се поставља велики изазов. Суштина овог изазова није само у томе како ће изгледати храм и парохијски дом, већ на који ће начин ови објекти допринијети регенерацији центра једног сиромашног радничког предграђа и да ли ће примијењени пројектантски концепт имати довољно потенцијала да генерише (суб-)урбану трансформацију ширих размјера. Независно од тога да ли преферирају порту са вртом или трг, савремен или традиционалистички израз, интроспективно-критичку или монументалну форму, архитекте ће, прије свега, морати да пронађу начин како да цркву, парохијски дом и јавни простор око њих интерполирају у садашње хаотично окружење. Питање дакле није само како изградити храм, већ како створити централно мјесто истинског заједништва.

Извор: Дан

Фото: Вијести

Pin It on Pinterest

Share This