На данашњи дан, 12. августа 1925. године рођени су британски близанци Норис и Рос Меквертер који су основали Гинисову књигу рекорда.
Гинисова књига рекорда је годишњи преглед свјетских рекорда, како људских достигнућа тако и природних феномена. Први пут ју је објавило 1955. године пиварско предузеће „Гинис“. Данас се објављује у више од стотину земаља широм свијета на више од 23 језика. Хју Бивер је 1951, године ловио уз ријеку Слејни, на југоистоку Ирске. Након тога, био је укључен у расправу која птица је бржа — златни жалар или јаребица од свих европских птица које се лове. Исте вечери схвата да уз помоћ доступних референтних књига није могуће доказати да ли златни жалар јесте или није најбржа од свих европских птица које се лове. Схватио је да се и о многим другим сличним питањима сваке вечери расправља у 81 400 крчми широм Велике Британије и Ирске, а да нема ниједне књиге која би спорове у вези са рекордима разријешила. То га је довело до закључка да би се оваква књига могла показати изузетно популарном. Његова идеја постаје реалност 1951. године када је упослио близанце Нориса и Роса Меквертера, да виде може ли томе помоћи њихова Лондонска агенција за утврђивање чињеница. Отворена је канцеларија која је започела рад на првом издању, од 198 страна, чији су први примјерак штампари повезали 1955. године. Прије Божића исте те године Гинисова књига рекорда нашла се на првом мјесту листе бестселера, да би на њему све досад остала. Гинисова књига рекорда данас је највише усредсређена на људска такмичења.
Весна Вуловић, бивша стјуардеса ЈАТ-а заузела је четврто мјесто највећих рекорда у историји као особа која је преживјела пад са висине 10 160 метара без падобрана. Пад се десио 1972. године изнад Српске Каменице у Чехословачкој (данашња Чешка). Емигрантски усташки терориста је поставио бомбу у авион ЈАТ-а, која је разнијела ДЦ-9. Весна Вуловић је преживјела пошто је била везана за своје сједиште у задњем дијелу авиона који је, послије експлозије, остао спојен за тоалете и пао на снијегом покривену планину.
Приредио: Миомир Ђуришић
