Izaberite stranicu

Познати српски архитекта и професор на Академији СПЦ за уметност и конзервацију Предраг Пеђа Ристић упокојио се данас у 88. години после дуже болести.

Предраг Ристић је рођен у Београду 17. јануара 1931. године и крштен у Цркви Светог Петра и Павла у Топчидеру 1. фебруара исте године. Отац машински инжењер Петар је рођен у Јагодини, пореклом из Херцеговине, и Марија Табаковић рођена у Араду, пореклом из Билећа, по чијој лози је четврта генерација дипломираних архитеката). Деда по мајци му је архитекта Милан Табаковић, а ујак сликар и академик Иван Табаковић.

Иза себе је оставио троје деце и двојицу унука. Син Сава је архитекта.

Основну немачко-српску школу завршио је 1941. године а гимназију краља Александра I 1949. године.

Дипломирао 1956. године на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10 са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике, заснованој на математичкој теорији скупова.

Докторирао са највећом могућом оценом на Универзитету у Грацу 1980. са тезом „Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира“. Докторат је нострификован на Београдском универзитету. Државни испит је положио 1979. године.

Предраг Ристић ће остати упамћен по пројектима црквених здања. У Србији, а и у свету, саграђено је више од 150 храмова по његовим плановима. Између осталог, био пројектант Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Саборног Храма Светог Јована Владимира и Црквеног двора у Бару, као и Цркве Светог мученика Станка у Острогу.

У најлепша здања која је пројектовао спадају Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, црква у Требињу по тестаменту Јована Дучића, цркве у Острогу, Апатину, на Равној Гори, у Гацком, Убу, Бирмингену, Хановеру, Сиднеју…

На Академији СПЦ за уметност и конзервацију био је професор од њеног оснивања. Члан Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије и предавач на бројним академијама у Европи.

Носилац је Ордена Светога Саве II реда. Добио је Прву награда принца Чарлса за пројект црквеног дома у Бирмингему у Енглеској, Сребрну награду на међународном филмском фестивалу у западном Берлину 1974. за научни филм.

Такође, добио је прву награду за Југословенски научни ТВ филм 1970. године и награду за животно дело УЛУПУДС-а.

Био је дугодишњи или повремени сарадник-критичар часописа Књижевне новине, Књижевна реч, Дело, Поља, Галаксија, Човјек и простор, Градац, Православље, Светигора, Свети кнез Лазар, Политика и др.

Аутор и водитељ/учесник научних ТВ серија „Свет око нас“, „Изгубљени Град“ „Сведоци Отаца“ и других бројних серија и појединачних прилога, интервјуа приказа и критика почев од 1966. године.

Један је од чланова групе коју данас зовемо Медиала, јединог српског аутентичног покрета који је основан око 1950. и траје до данас, а неки од припадника су: Леонид Шејка, Влада Величковић, Љуба Поповић, Дадо Ђурић, Вукота Вукотић, Оља Ивањицки….

Оснивач је друштва „Љубитеља Саве и Дунава 1961.“ Оснивач друштва за Обнову и оживљавање Светих Арханђела код Призрена 1989. Оснивач друштва „Немачко-српске сарадње“ 1994. Седам година био председник друштва жртава комунистичког терора „Свети Ђорђе“. Није никада био члан ниједне политичке партије а био је више пута хапшен од 1946. године из политичких разлога. Оснивач еснафа „Лазар Хиландарац“ за неговање црквених мобилијара 1999.

 

 

 

Фото: М. Анђела

 

 

Pin It on Pinterest

Share This