Izaberite stranicu

Пише: др Владимир Лепосавић

Влада игнорише апеле и захтјеве грађана

Венецијанска комисија је, дакле, поручила Влади Црне Горе да, тек након што унесе назначене измјене, може задржати свој предлог закона

Како је било тешко припремити се за немогућ посао, тако није било разлике у ставу који су експерти Венецијанске комисије изнијели у своја два мишљења. Штавише, док је Венецијанска комисија 2015. године истакла забринутост и питала Владу да ли намјерава да спроведе конфискацију или незакониту експропријацију црквене имовине, ове године је поменуто тијело отишло корак даље и, у најобимнијем поглављу, а затим и у Закључку свог Мишљења (ЦДЛ-АД/2019/010), Влади Црне Горе саопштило следеће: Да су одредбе из чл. 62 и 63 Предлога закона, као и њихова позадина, „нејасне и двосмислене“ (стр. 15, тачка 55); Да „судске власти имају обавезу да испитају и утврде о постојању конкретних власничких права“ и то „у складу са стандардима заштите права приватне својине садржаним у Европској конвенцији о људским правима и пракси Европског суда за људска права“ (стр. 21, тачка 77); Да се не могу примијенити „било каква ad hoc правила“ нити „правила посебно скована за овај конкретан случај“ (стр. 18 и 21, тачке 66 и 76); Да се имају примијенити иста важећа правила и спровести „регуларни, детаљно прописани доказни поступци“, како би се, у материјалном и процесном смислу, обезбиједио „ниво судске заштите једнак ономе који је предвиђен Законом о парничном поступку“ (стр. 18,19 и 22, тачке 66, 68 и 78); Да поступак доказивања о конкретним правима мора бити вишестепен, те да у случају Црне Горе то значи право на улагање жалбе, те, потом, право обраћања Врховном суду, али и Уставном суду (стр. 18 тачка 66); Да у текст Предлога закона треба унијети „јасне одредбе којима се упућује на примјену Закона о парничном поступку Црне Горе и других релевантних закона и прописа у овој области“ (стр. 19 и 22, тачка 68 и 78); Да „терет доказивања лежи на држави“ (стр. 18, тачка 64), и, коначно; Да држава може уписати конкретно власничко право на црквену имовину „једино после доношења коначне судске одлуке“ и да „прије тога у катастар непокретности не може бити уписано право државе, већ једино захтјев који она истиче“ (стр. 19, тачка 69).

Венецијанска комисија је, дакле, поручила Влади Црне Горе да, тек након што унесе назначене измјене, може задржати свој Предлог закона. Дакле, у конкретним случајевима морају бити примијењена сва већ постојећа правна правила – прије свега, она садржана у Закону о парничном поступку и у Закону о својинскоправним односима. Другим ријечима, то значи да одредбе из чл. 62 и 63 Предлога закона није било потребно нити предлагати нити усвајати! Но, Венецијанска комисија је забиљежила да јој је Влада чврсто обећала да ће испунити све препоруке и примијенити највише европске стандарде, само како би наставила по замишљеном. Овакво срљање ка успјеху наводи на закључак да ће Влада своју намјеру да се „црквена имовина упише као државна“ покушати да спроведе манипулативном и опет „нејасном“ имплементацијом захтјева које јој је упутила Венецијанска комисија пошто апеле и захтјеве својих грађана једноставно игнорише. Томе свједочи управо поменуто Мишљење Венецијанске комисије у којем је Влада позвана да поведе „ефикасне и истинске консултације са грађанима и представницима вјерских заједница“ како би се постигла „што је могуће шира сагласност о питањима из предложеног закона“ (стр. 21 тачка 78).

Предсједник Владе је, после објављивања Мишљења Венецијанске комисије, саопштио да ће Предлог закона о слободи вјероисповијести бити „поправљен“. Јавност још није сазнала које и какве „поправке“ ће бити извршене. Будући да примједбе Венецијанске комисије представљају минимум стандарда једнаке правне заштите, оне морају бити дословно и у потпуности унијете у текст закона – кад је Влада већ дозволила да је основним обавезама, које имамо једни према другима, учи Венецијанска комисија. Међутим, у Црној Гори данас и најмањи оптимизам представља ризик на сопствену одговорност. Како и не би ако се зна да је исти високи званичник истовремено поручио јавности да „црквена имовина припада држави и да то нико не може оспорити“. Дакле, у јеку „поправљања* Предлога закона, због тога што њиме мора бити прописана обавеза изношења доказа и спровођења редовног судског испитивања изнијетих тврдњи, предсједник Владе је већ пресудио о томе коме припада црквена имовина одрекавши, успут, свакоме право да тај и такав његов суд доведе у питање. Грдна тјескоба, рекао би аутор књиге „Опсада цркве Светог Спаса“, а када описује са каквим се осјећањима носи свештенство и народ на чији храм је, „сакупивши триклету јерес“, јуришнуо „многострашни кнез Шипшан“.

 – наставиће се –

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This