Izaberite stranicu
У ауторском тексту “О лицемјерју” који је објавио на свом блогу (vladikagrigorije.info), Његово преосвештенство Епископ диселдорфско-немачки г. Григорије истакао је да је “лицемјерје духовни кукавичлук”, те да “лажљива уста и лицемјеран живот сведоче људску помраченост” али и то да је “лицемјерје грех против истине и искрености и да се зато увек скрива иза лажи или полуистина”. Ауторски текст владике Григорија преносимо у цјелости:

Ниједан гријех није Христос силније изобличавао од лицемјерја, хипокризије (грч. – претварање, претворство, лицемјерство). Заиста, ниједан гријех тако очигледно не пројављује демонско  посуновраћење човјекове личности,  као што то чини лицемјерје. Док друга сагрешења потичу или од неког несвјесног покрета пале природе, или од зле навике, или од страсти које човјеком овладавају, лицемјерје је увијек свјесно, прорачунато пристајање на зло и на неки начин „предумишљај“ многих других зала која њиме започињу и њиме се крунишу. Лицемјерје је гријех против истине и искрености и зато се увијек скрива иза лажи или полуистина. Оно је гријех људи који живе и дјелају иза леђа других, хранећи се клеветама, оговарањима и подозрењима. Зато оговарачи и клеветници никада не говоре лицем у лице, јер лице човјека је – о томе смо већ говорили – увијек суд нама и суд над нама.

„Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемјерје“ (Лк. 12,1), говорио је Господ својим ученицима. Јер „то мало квасца све тијесто укисели.“ Човјек покретан лицемјерјем увијек се креће у мочварним и тамним дубинама људске природе, газећи тако достојанство и своје и других. Зато лицемјерје неријетко води ка најтежим гријесима.

Лицемјеран човјек је неспособан и неспреман да своје лице, дакле – своје биће, пружи и окрене свецијело, безрезервно, ка лицу другог. Увијек прорачунато, увијек мјерено и „кројено“ према сопственој скривеној намјери, његово лице је –  безлична маска. Зато је лицемјерје не само дволично већ, у својој удаљености од Онога у Чијој свјетлости видимо свјетлост, увијек помрачено, тамно и потпуно безлично. Дволичност, коначно, води у безизлазност, јер сам носилац те маске кад-тад ће морати себи да постави питање: ко је он уствари?

Лицемјерје, без сумње, своју храну тражи на њивама лажи. Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, говорио је да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у ријечи, може лагати и мишљу, али и животом. Треба знати да ниједно зло, ниједна неистина, чак ни сам ђаво који је „отац лажи“, не могу преварити човјека уколико не узму лик врлине. И Апостол Павле говори у Светом Писму да се „и сам ђаво претвара у анђела свјетлости (2Кор. 11,14). Наш велики писац и мислилац Иво Андрић, човјек сложеног живота али свакако богатог искуства написао је: „Кад видиш овако човјека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на ријечи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш а остаје при ономе што је намислио, знај да је бестидник и бездушник, и клони га се колико можеш.“ Најочигледнија пројава лицемјерја, не само у ово наше вријеме већ и у сва времена, јесте људска склоност оговарању, тј. лажном свједочењу на ближње своје у њиховом одсуству. То тако очигледно одсуство љубави помрачује и трује не само оне који то (не)дјело творе, већ и оне који су пасивни слушаоци, који се ћутањем саглашавају и наслађују. И тада и тако страдају многи, и многи трпе штету.

Ова очигледна помраченост израз је једне суштинске духовне неслободе, јер слобода је својство личности, дакле својство онога ко своје лице огледа у лицу другога, јасно и искрено. Бјежање од лица другога, тј. скривање од сопственог одраза на њему, пројављује велико духовно сиромаштво. Човјек који гази Лик Божији у ономе кога клевеће, увијек је човјек скучен и тјескобан, затворен у сопственом малом свијету самообмане; то је човјек за кога Апостол Павле са правом каже: „Вама није тијесно у нама, него вам је тијесно у срцима вашим“ (2Кор. 6,12). То је човјек тужан и злокобно мрачан; то је биће без радости.

За онога ко лицемјерно живи други је увијек препрека, пријетња, опасност, а никада брат, никада саставни дио његовог бића, никада сапутник и сапатник на путу спасења. Такав у себи нема благодати Божије која нам даје живот, јер Бог је истина  а лицемјерје је живот у лажи. Оно је духовни кукавичлук, који се скрива иза подозрења или ласкања. Оно је суштинско окретање леђа животу и одбијање да се живот прихвати као што јесте: сапостојање, сарадња, смирено свједочење Истине хођењем у свјетлости Лица Божијег а прије свега радост и нада на живот вјечни.

Лицемјерје, као зла и злокобна наклоност душе, за своје најубојитије оружје има управо ријеч људску. Оно што би требало да је орган словесности, боголикости, посебности човјекове спрам све творевине, тако постаје орган и оруђе злобе, лукавства и сваке лажи. У Светом Писму стоји: „Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело“(Јак. 3,2). Заиста је језик „мала ватра, а како велике ствари запали“(Јак. 3,5). А још у старозавјетно вријеме, премудри цар Соломон је говорио: „Покривају непријатељство усне праве, а који износе оговарања најнеразумнији су. У многом причању нећеш избјећи гријех, а чувајући уста своја бићеш разуман“ (Прем. Сол. 10.гл.).

Лажљива уста и живот лицемјеран огледало су унутрашње помрачености човјекове, јер уста увијек говоре  „од сувишка срца.“ Такав човјек показује дубоку подвојеност и разореност своје личности. Не може се сопствени идентитет градити на поништењу тј. негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Напротив, други је темељ на коме тај идентитет треба градити. Вријеме у коме живимо све отвореније пројављује очигледну девалвацију духовних и уопште животних вриједности. Све чешће постављају се пред нас циљеви који то нипошто не би смјели бити. Човјек је све навикнутији да живи сам, немајући притом свијест о томе да је такав живот – притајено лагано умирање. Дуго промовисани индивидуализам показује се као велики промашај, или као успјешно изведен пројекат пун туге која води у смрт.

Потребно је оживјети и непрекидно оживљавати у себи свијест о томе да једино мјерило нашег живота, дјелања и свих наших односа треба да је Христос, Који је Пут, Истина и Живот. Побунити се против лажи у себи и око себе, и живјети и ходити у истини. Размислити о ријечима надахнутог јеванђелиста који говори: „Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он Сам у свјетлости, имамо заједницу једни са другима“ (Јн. 1,6-7). Једино тако, не заборављајући ову небопарну, громку ријеч Спаситељеву: „Чувајте се квасца фарисејског, а то је лицемјерје“, можемо стећи наду да ће на нама, иако смо људи који у свијету живе и гријеше, починути Цар Небесни, Утјешитељ, Дух Истине Који ће нас очистити од сваке нечистоте и спасити душе наше.

Pin It on Pinterest

Share This