На данашњи дан, 31. јула 1571. године Турци су из Скадра кренули у освајачки поход на Црну Гору а Мркојевићи су им затворили неке пролазе и успорили напредовање.
Племе и област Мркојевићи (Мрковићи) је обухватао предио између приморске планине Лисињ, на сјеверу и Можуре, на југу. Мрковићи (Мркојевићи) се први пут помињу у Доњој Зети 1409. године, као катун са ратничком дружином најамника. Иван Јастребов је писао да се та област звала и Забојана, али се такође звао и Мрковићи. Послије пада Скадра и Бара за вријеме османске доминације, масовно ће се из овог племена вршити исељавања православних породица, у Пореч. Исламизација племена Мркојевића је отпочела почетком XVII вијека, а највише у периоду од 1693.-1697. године. Мањи дио православних саплеменика, остао је да живи са њима до данас. Надбискуп барски и примас српски, Андрија Змајевић у свом извјештају из 1671. године, пише о Мркојевићима да су један народ у 20 села, од Бара до Улциња и да су сви православци . Православне назива Србима а католике Латинима. Иван Јастребов у књизи Стара Србија и Албанија пише о овом племену да иако су тадашњи житељи муслимани, сачували су српска презимена. Осим презимена као што су: Кадићи, Сеферовићи, постоје и чисто српски називи братстава: Божићи, Милошевићи, Никезићи, Грдовићи, Вучковићи, Вуковићи, Празићи… Има до 12 православних кућа у селима Мрковићи и Микулићи. Код сваког села каква су Космини, Раван, Велики Мрковићи постоје црквене рушевине. У селу Микулићи било је 60 кућа, а у Мркојевиће 1000 кућа. То село је познато што се у њему код Ђуре Илића Андровића сачувао онај крст који племе Мрковића носи на планину Румију, која се налази изнад планина Бара и на којој је још сачувана мала црква Свете Тројице. Тај крст је био стављен у руке Св. Владимиру положеног у сандуку с реликвијама светаца у Крајини. Приликом преношења моштију у Елбасан, крст су задржали побожни хришћани да не остану без наде у заштиту од напада на њих од стране латинских мисионара у вријеме млетачке владавине.
Црногорска војска ослобађа област Мркојевића, 1877. године, али се становништво пред њом повукло у турски Скадар. Сви су се вратили, тек на позив књаза Николе. Брзо су се, у оквиру Приморске нахије (Барски округ), уклопили у црногорско друштво и државу. Градњом колског пута Бар-Улцињ, још су 1906. године боље повезани са градским насељима.
Приредио: Миомир Ђуришић
