Izaberite stranicu

На данашњи дан, 29. јула 1940. године почела је битка за Британију. Освајањем Норвешке, Данске, Холандије, Белгије и сејверне и западне Француске, њемачка армија је добила нове, много погодније и ближе, поморске и ваздухопловне базе за напад на Велику Британију, за ометање њеног саобраћаја на Ламаншу и за угрожавање њених комуникација на Атлантику. Ступањем Италије у рат на страну Њемачке знатно су угрожене британске базе и комуникације на Средоземљу и отежане везе са колонијама на Средњем и Далеком Истоку. Велика Британија сваког момента је могла очекивати напад Њемачке, тим прије што је Њемачка имала врло јаке снаге: око 157 дивизија (139 пјешадијских, 1 коњичку, 7 моторизованих и 10 оклопних) и око 3 500 авиона прве линије, од којих је око 75% било способно за операције. Велика Британија није била спремна за одбрану. Њена копнена војска имала је само око 360 000 обучених војника (али без савременог наоружања и опреме) и око милион обвезника који су се тек обучавали. На дан 10. јула, од укупно 2 591 авиона на британским острвима, за операције су била способна само 1 423 авиона (656 ловаца, 467 бомбардера и око 300 авиона обалске авијације). Противавионска одбрана није била потпуно организована, а обалски фронт није био утврђен, нити довољно посједнут. Пошто Британци нијесу прихватили његове понуде за мир, Хитлер је био принуђен да продужи рат. Како се поморском блокадом нијесу могли постићи брзи и одлучујући резултати, који су били неопходни да би се у 1941. години имале слободне руке за напад на СССР, то је одлучено да се предузме инвазија британских острва, иако многи њемачки виши команданти, па чак ни сам Хитлер, нијесу били одушевљени овом операцијом, због великих тешкоћа и ризика око њеног извођења. У вези са тим, Хитлер је крајем јуна прихватио предлог адмирала Редера и одобрио да Врховна команда 2. јула изда претходну директиву командантима копнене војске, ваздухопловства и морнарице ради предузимања студија за евентуално извођење десанта. Мада је њемачким планом било предвиђено да у бици за Велику Британију учествују сва три вида оружаних снага, ипак се ова битка углавном свела на обрачун њемачког и британског ваздухопловства, тј. без учешћа копнених, па и поморских снага. Иако овом битком није окончан рат, као што су то предвиђали поборници свемоћи ваздухопловства као пресудног фактора у ратовима, ипак је она имала веома крупне последице: њемачко ваздухопловство је претрпјело такав пораз да се није могло опоравити до краја рата, док је британско ваздухопловство извојевало превласт у ваздуху, онемогућило инвазију на британска острва и тиме знатно допринијело савезничкој побједи на Атлантику и у Европи. Њемачко ваздухопловство је у овој бици имало да рјешава три узастопна задатка:

1) да напада британску ловачку авијацију у ваздуху и на земљи,

2) да бомбардује Лондон и

3) да бомбардује индустријске и обалске градове у Великој Британији.

У току тешких десетомјесечних борби обије авијације су претрпјеле осјетне губитке. У истом периоду Њемачка је изгубила око 6 000, а Британија 733 пилота. Поред наведених губитака у летачком особљу, Британија је имала преко 40 000 мртвих и 46 000 рањених становника, док су немачки губици у становништву свакако мањи, с обзиром на мањи број и јачину британских напада. Битка за Велику Британију поново је показала да се рјешење рата може постићи само максималним залагањем и правилним садејством свих видова оружаних снага. Међутим, Њемци су занемарили овај принцип, јер су у битку убацили углавном само своје ваздухопловне снаге.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This