Izaberite stranicu

На данашњи дан,  29. јула 1014. године византијски цар Василије II је у бици на Беласици нанио тежак пораз војсци цара Самуила. Битка на Беласици одиграла се између Византијског и Македонског(Бугарског) царства. Дио је византијско-бугарских ратова, а завршена је одлучном побједом Византије. Самуило је знао да ће византијска војска морати да прође кроз низ планинских прелаза, те је због тога предузео мјере да их закрчи. Изградили су јарке дуж границе и утврдили многе долине и пролазе са зидинама и кулама, посебно пролаз Кључ на ријеци Струми, кроз који је Василије морао проћи. Самуило је снажно утврдио и сјеверне падине планине Беласице, јужно и источно од свог двора у Струмици. Широка долина реке Струмице била је погодно мјесто за напад и користиле су је византијске снаге у ту сврху и током претходних година. Самуило је оставио јаке снаге како би обезбиједио пролаз. Поред тога, изабрао је Струмицу за одбрамбену базу јер се тај простор налазио на путу до Солуна који је водио преко Охрида. Самуилова одлука да се суочи са Василијем и главнином његове војске није била подстакнута само сталним поразима и инвазијама које су девастирале његову државу, већ и забринутошћу због губитка ауторитета међу племством, које је било веома ослабљено услед византијских кампања. Да би се суочио са Грцима, Самуило је окупио велику војску (по неким тврдњама, чак 45.000 људи). Василије се такође добро припремио окупљајући велику војску на чије чело је поставио најискусније команданте. Први покушај Василија да пробије блокаду пролаза завршен је неуспјешно. Његова војска заустављена је у пролазу долином. Упркос тешкоћама, Василије није одустао од напада. Наредио је свом генералу, Нићифору Ксифији, да маневрише са трупама око високе планине Беласице и окружи их, док је сам настављао да напада зид и тако им одвлачи пажњу. Ксифија је послао своје трупе стрмом стазом која их је одвела у позадину непријатеља, напао стражаре, разбио их и присилио на предају. Самуилови војници су напустили одбрану пролаза како би се суочили са Ксифијиним снагама. То је омогућило Василијев пробој фронта и уништење дрвеног зида. У бици је убијено на хиљаде Самуилових војника. Остатак је очајнички покушао побјећи на запад. Самуило и његов син Гаврило Радомир одмах су кренули на исток из свог штаба у тврђави Струмици, како би помогли својој војсци, али су у очајничким борбама у близини села Мокријево (данашња Македонија), били преплављени непријатељским снагама које су брзо напредовале. Сам Самуило једва је побегао, и то само захваљујући храбрости свога сина Гаврила Радомира који је посадио оца на свог коња и послао га у Прилеп. Из Прилепа, Самуило се вратио у Преспу, док је Гаврило Радомир кренуо према Струмици како би наставио борбу. Василије је потпуно уништио Самуилову војску и заробио 15.000 војника. Василије је подијелио заробљенике у групе од по 100 људи. У свакој је потпуно ослепио 99 војника, док је оставио по једног заробљеника са једним оком, како би друге могао водити кућама. Овај чин био је освета за смрт Вотанијата, Василијевог омиљеног генерала и савјетника. Због овог чина Василије је добио је свој надимак „Бугароубица“. Самуило је умро, наводно, када је видио своју ослијепљену војску. Битка је утицала и на Србе који су такође били присиљени да прихвате врховну власт византијског цара. Границе Византијског царства поново су биле на Дунаву, први пут од VII вијека, што је омогућило Византији да контролише цијело Балканско полуострво од Дунава до Пелопонеза и од Јадранског до Црног мора.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This