Izaberite stranicu

Пише: др Батрић Бабовић

Лим протиче-камен памти. Бројеви и слова не описују патњу и бол. Давно су престали да буду исказ људских мука. На Преображење се мијењају гора и вода а на Килика и Јулиту од 1944. године мијену и излазак на сунце од црног вјетра и невине крви траже најскупља крвава ријеч Другог свјетског рата и њено небеско потомство. Велика је постала црногорска новохришћанска Иконија са парчетом земље на коме се слика цијело Небеско царство.

Гоњења и страдања кренула су од ранохришћанских времена. Крст и крв не иду раздвојени као призрак пута ка вјечном и непролазном животу. Заједница страдалног духа односила је као залог за будућност сјеме народа на вјетровитом земном простору. Идолопоклонство и идолопоклоници од Иконије са Киликом и Јулитом носе у себи својство непознато већини нехришћанских народа.

Велика је 28. јула 1944. године постала новохришћанска мученицка, оаза са правилима ћутања који су је пратили више од шест деценија. Бољшевизам са „братством и јединство “ направио је „хармонију“ југословенске утопије тако да просторни план романа Фјодора Михајловича Достојевског еквивалентног подчакорског имена није могао наћи парче сунца и комад истине. Деценијама су плакали гора и вода, сунце и мјесец, небо и земља. Димио је црни дим без престанка а на свети јулски дан постајао би прамен таме уперен ка небу са само једним питањем: Када ће се срести истина и поставити на своје мјесто џелат и жртва? Да све буде дубље и болније џелати и жртве су се познавали. Говорили су исти језик, вјеровали у Бога на свој начин и одступили у једном постулату – да се Бог не може вољети а живи брат и комшија мрзјети. Клање невиних и орање истине темељ су величке Голготе.

Седамсто мученика постали су свети давне 1944. године а у диптих уписани седам деценија касније. Чакор је црногорски Арарат на коме се сакрила насукана Велика- Нојева барка људског потопа и Христовог Васкрсења. Два најболнија ћутања су јасеновачко и величко. Наслеђе њиховог сјемена у новијој историји јесу уморени жетеоци у Старом Грацком.

Данас док славимо 75 година новохришћанске Иконије Свети Килик и Јулита нас опомињу на завјет говора и праштања. Новозавјетност Велике и њених светих надвисила је старозавјетне очи и зубе описане у једном потресном роману. Сузе теку саме, Лим студен и непомичан одлази у даљину. Ријечи Патријарха Германа најбоље пристоје да се опраштати мора а заборавити не смије. Са обје стране Чакора звоне црквена звона. Довијека и до новог Откривења.

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

 

Pin It on Pinterest

Share This